Kada je Demokratska stranka pozvala pristalice da glasaju za listu DSS-Dveri, pokazala je svoje pravo lice. Borba protiv Vučića zahteva drugačiju politiku, piše Vladimir Unkovski-Korica. Članak je ispravljen 08.05.2016. Prvobitno se preuzela pogrešna informacija sa B92 o prekonoćnoj promeni o broju izbrojenih glasova. Zahvaljujemo Nebojši Milikiću na ispravljenoj grešci.
Devedesetih godina, Slobodan Milošević se na svaki način borio da opstane na vlasti, te je bio spreman da krade izbore, kako 1996, tako i 2000. godine, kada je napokon pao, pod pritiskom masovnih narodnih protesta. Nakon 5. oktobra, opozicija koja je predvodila proteste devedesetih imala je svoju šansu da se pokaže na vlasti. Ni ona nije preživela mnogo duže od decenije.
Ekonomski model zasnovan na zavnisnosti od spoljašnjih faktora nije doneo blagostanje, već dužničko ropstvo radnog naroda. Vlasti su se pokazale kao korumpirane i sve više autoritarne. Tadićeva vlast dosegla je vrhunac kontrole nad medijima, „srbovanja“ u spoljnoj politici, korišćenja žandarmerije na sve strane, politizacije reforme sudstva… Stoga je i taj „režim“ pao.
Na vlast su se 2012. vratile reformisane partije poretka iz devedesetih. Novi SNS nije isto što je bila Šešeljeva SRS, niti je Dačićev SPS Miloševićev SPS. Oni su naučili na porazima iz devedesetih, shvativši da ne mogu da otvoreno prkose glavnim imperijalističkim silama zarad dostizanja geopolitičkih prodora na Balkanu. Stoga su se na vlast vratili s novim planom: prihvatanjem zapadnih integracija, zarad apsolutne vlasti kod kuće i postepenog povratka moći na Balkanu, uz još veću poslušnost Vašingtonu, Berlinu i Briselu u odnosu na prethodne vlasti.
U tom smislu, vidi se da sve dublje integracije u međunarodne tokove nisu donele viši nivo demokratije nego neposredno posle 5. oktobra. Naprotiv, sve dublje pripajanje evropskim i atlantskim integracijama negiralo je narodni trenutak otpora s kraja devedesetih. Zaduživanje i priliv stranih investicija vodili su politici jakog dinara, te i privatizacija u bescenje i čestog zatvaranja firmi. Rastuća nezaposlenost zbog uništenja proizvodnih kapaciteta je bio nužan ishod.
U tom kontekstu, borba za kontrolu nad državom bila je borba ne samo za kontrolu nad ekonomskom politikom koja bi održala novopečene tajkune i kapitaliste, već i osiguranje partijama na vlasti da mogu da koriste klijentelističku moć da partijskim zapošljavanjem kupuju glasove i kontrolom nad svim polugama vlasti sprečavaju da druge partije povrate vlast. Tako je svojevrsna autoritarnost perifernog kapitalizma sve više jačala u Srbiji nakon 5. oktobra.
Vučićev režim je samo najnoviji u seriji vlada koje se tako ponašaju. Shvativši da pred njim stoji još bolnih ekonomskih mera po diktatu kapitala i da je opozicija u rasulu, Vučić je pomislio da prevremenim izborima može da izvede „izborni inžinjering“. Međutim, prevario se. Za razliku od 2014. godine, Vučićev režim se našao pred iznenadnim rastom opozicije. Umesto samo tri partijske liste pored SNS-ove, sada su, naizgled cenzus prešle njih šest. Vučićeva većina se srozala, a ne konsolidovala.
Utom je došlo do dramatičnog finiša. Kada se prebrojalo 99,82 odsto, od jednom se lista DSS-Dveri našla na 4,99 odsto, nakon što je izgledalo da prelazi cenzus. Čitava opozicija je, ispravno, digla buku: da li je ovo bio pokušaj da se nekim listama na pragu cenzusa ipak „izgubi“ par glasova i tako spreči scenario kog se Vučić plašio: stvaranja opozicije u parlamentu? Bilo je potrebno pritisnuti vlast da ne vrši dalji „izborni inžinjering“.
Doduše, kako je trebalo da se ponovi glasanje na 15 biračkih mesta, sa još 19,631 glasova u igri, uz izlaznost po republičkom proseku, koaliciji DSS-Dveri je bilo neophodno samo nešto više od 550 glasova.
Stoga, ono što je usledilo pokazalo je koliko farsičnu opoziciju imamo u Srbiji. Na 15 biračkih mesta gde je trebalo da se ponovi glasanje usled raznih nepravilnosti, glavna partija opozicije, Demokratska stranka, pozvala je narod da glasa za listu DSS-Dveri. To i njen poziv na zajednički skup opozicije, uz deljenje podijuma sa predstavnicima liste DSS-Dveri, predstavljaju pokušaj da se iznova stvori apolitična podela u Srbiji na „režim“ i „opoziciju“. „Režim“ naravno guši demokratiju, dok opozicija istu „brani“, kao devedesetih…
Stvar je u tome da ova taktika nije ni izbliza primerena u datim okolnostima. Budući da su DSS-Dveri gotovo sigurno prelazile cenzus, ostatak opozicije nije morao da ovoj listi daje legitimitet koji ona ne zaslužuje, usled šovinističkih, klerofašističkih i diskriminatornih političkih ubeđenja velikih delova te koalicije. Oni su mogli samo da vrše pritisak da se održe fer izbori i da kontroliše brojanje. Bezuslovna podrška nije uradila mnogo da se sroza vlast SNS-a, a neće ni imati efekat „umirivanja“ esktremnih delova desnice. Naprotiv, ona će takve snage osnažiti, daće im više prostora da se čuju.
Što je još gore, celokupna opozicija, od Demokratske stranke, preko liste „Čeda-Boris-Čanak“, do navodno alternativnih „Dosta je bilo!“ i Levice Srbije, izašla je zajedno na protest sa DSS-Dverima i tako doprinela depolitizaciji politike. To znači da ovaj tabor, za razliku od SNS-a i SPS-a, nije naučio lekcije prošlosti. Sećate se Zorana Đinđića kod Radovana Karadžića na roštilju na Palama? Sećate se Tadićeve koalicije sa SPS-om, „srbovanja“ povodom Kosova i reakcije na gubitak vlasti? Sećate se da su DS i LDP optuživale DSS za političku pozadinu u atentatu na Đinđića, dok su je sada podržale na izborima?
Liberali nisu uspeli da u potpunosti raskinu sa politikom devedesetih. Razlog je njihova suštinska privrženost kapitalizmu. Oni brane apstraktnu jednakost prava. Ta prava mogu da uključuju prava jednog da ekpsloatiše drugog ili prava jednog da poziva na mržnju drugog. Bez prave, leve opozicije iz radničke klase, neminovno je da među liberalima uvek pobeđuje njihovo desno, a ne njihovo levo krilo. Nažalost, malo koji liberal je odlučio da raskrsti sa kapitalizmom.
Dosledna opozicija, doduše, može da se izgradi samo ukoliko se to postigne. A za to je potrebna jasna orijentacija prema jedinoj klasi koja ima nedvosmislen interes u obaranju ovog sistema: radničkoj klasi. Jedino ona može da porazi vlast države i tajkuna, ali i da zaustavi dalji rast desnice i fašizma. Upravo njoj se obraća Marks21. Za koji dan će biti 9. maj, Dan pobede nad fašizmom. Marks21 će borbeno proslaviti taj dan podsećajući na užase esktremne desnice i na herojstvo borbe protiv fašizma, koji je svuda predvodila levica. Izvestićemo javnost o svim našim aktivnostima i pozivati na jedinstveni front radničke klase pri svakom koraku. Mi nećemo sedeti sa strane, radićemo ono što opozicija neće!