Analizom ključnih manevarskih poteza vlade Aleksandra Vučića naš drug, Vladimir Unkovski-Korica, predočava nam bliže trenutnu političku situaciju u Srbiji kao i jedinu pravu alternativu postojećem stanju stvari.
Prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji, 50 odsto građanki i građana koji bi izašli na izbore podršku bi dalo vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS). Socijalistička partija Srbije (SPS) osvojila bi osam odsto, Srpska radikalna stranka (SRS) sedam, Dveri 6.6, a Demokratska stranka (DS) 6.1 odsto podrške. Nekoliko stvari pažljivog čitaoca bodu u oko.
Da li je SNS zaista toliko popularan? Deo I: Ekonomija.
Prvo, bode u oči to da je rejting SNS-a još uvek toliko visok. U pitanju je, navodno, gotovo isti rejting kao pre malo više od godinu dana, kada je SNS osvojio većinu na prevremenim parlamentarnim izborima. Naravno, Vučić je očigledno i dalje popularan, kako svedoči i novo istraživanje Faktor plusa, delom zbog „medenog meseca“ sa biračima, delom zbog privida odlučnosti u tzv. borbi protiv korupcije, delom zbog javnog oslanjanja na Rusiju…
No, kada se statistike pogledaju nešto pažljivije, vidi se da ta popularnost nije toliko sigurna. Kako i zašto?
Vlada je morala da barem delom primeni nepopularne antiradničke zakone i mere štednje, po diktatu MMF-a, kao i da se dodatno zaduži kod stranih kreditora, što joj je zasigurno donelo nepopularnost ili barem dozu skepse kod birača. To pokazuju istraživanja iz aprila ove godine, koja pokazuju da je 48 odsto ispitanih zadovoljno radom Vlade u tzv. borbi protiv korupcije, dok je 45 odsto nezadovoljno njenim učincima u oblasti ekonomskog razvoja. Može se zaključiti da je opstanak visokog rejtinga SNS-a pod znakom pitanja, jer je prilično osetno da nema značajnog poboljšanja ekonomske situacije.
Dalje, i na tzv. frontu borbe protiv borbe protiv korupcije, stvari ne idu kako bi se to Vučiću dopadalo. Mnoge afere, poput tragedije palog helikoptera, počele su da pritiskaju vladu Aleksandra Vučića. Na to da je Vučić zabrinut ukazuje činjenica da se nedavno distancirao od svog bliskog saradnika, ministra odbrane i potpredsednika stranke, Bratislava Gašića. Gašić je bio jedan od glavnih krivaca tokom afere helikopter, a premijerovu naklonost je, navodno, počeo da gubi zbog optužbi za korupciju. Ni hajka protiv Zaštitnika građana, Saše Jankovića, nije mogla da ne donese kritike vlastima: na svakom ćošku postaje sve jasnije da je Vučić sklon represiji kada se u pitanje dovodi njegova neukaljanost.
Zbog svega toga, treba biti skeptičan prema zvaničnim statistikama. Vučić je očito i dalje popularan i jak, ali ne treba misliti da tu ništa ne može da se promeni. Naprotiv, verovatno je da entuzijazam spram SNS-a, koji je ionako bio nizak – budući da je na izbore prošle godine jedva izašlo samo 53 odsto glasača – jenjava. Štaviše, popularnost premijera u velikoj meri zavisi od njegovog uspeha da balansira između Zapada i Istoka. Kao i sve ranije vlasti, još od posle Drugog svetskog rata, Vučić se klati između jednih i drugih u pokušaju da izvuče maksimum. To balansiranje je, međutim, dosta rizično. Šta ako jedna strana zatraži više nego što Vučić može da ponudi?
Da li je SNS zaista toliko popularan? Deo II: Geopolitika
Vratimo se na trenutak na istraživanja javnog mnjenja: jasno je da je u poređenju sa izborima prošle godine došlo do obrta. Reč je o popularnosti Rusije, tj. pro-ruskih partija, na račun pro-zapadnih. Među ovim drugima, po prvi put u proteklih par godina cenzus prelaze SRS i Dveri, dok je jedina jasno pro-zapadna partija koja prelazi cenzus DS. Naravno, kontinuitet „centra“ po ovom pitanju vidi se po tome da su glavne dve partije, SNS i SPS, još uvek na liniji Tadićeve politike: „i EU i Kosovo“. Ipak, treba objasniti zašto sada opozicija narasta dolazi sa strane „ruskih“ snaga.
Delom je to svakako zato što je jasno da Zapad još uvek ima mesto broj jedan u Vučićevoj spoljnoj politici. Sam Dačić je takođe otvoreno podvukao da se saglašava sa Vučićem po pitanjima spoljne politike, distanciranjem od Nikolićevih pokušaja da, putem tzv. „nove“ platforme o Kosovu, približi Srbiju Rusiji. Dačić smatra da je normalizacija odnosa sa Kosovom bitna, iako, kako tvrdi, to ne znači da Zapad traži priznanje nezavisnosti. Pa ipak, ne izjavljuje li Nemačka da je Kosovo „uslov svih uslova“ za EU? Stvar je upravo u tome: mnogi koji su glasali za Vučića i Dačića su rusofili, pa neki od njih sa sve većom skepsom gledaju kako ova dvojica ulaze u sve dublju saradnju sa Zapadom.
Delom i zbog toga Vučić sve više i javnije pokušava da pokaže dobre odnose sa Rusijom. Njemu je popularnost bitna. Međutim, koketiranje sa Rusijom, kao i apsolutna vlast i popularnost kod kuće, služe da se Vučić cenka sa Zapadom. Zato se Vučić oslanja vidno više na Rusiju nego pre: nije reč samo o vojnoj paradi sa Putinom od prošle godine, već i o zajedničkoj podršci Srbije i Rusije premijeru Makedonije Nikoli Gruevskom, koji je viđen kao branitelj ruskog interesa u gasnom projektu „Turski tok“. Vučić se na taj način obraća nacionalističkom biračkom telu, ali se i cenka sa Zapadom, tražeći blaži aranžman kod kreditora, kako se ne bi okrenuo Moskvi.
Za sada mu ne ide loše, ako je pohvala MMF-a i prognoza „rasta“ od nula odsto pozitivna vest… Doduše, još uvek čekamo da čujemo da li će zaista, te i koliko, plate i penzije ponovo porasti, ali i da li će cena struje poskupeti. Neke pomake Vučić je ostvario i u saradnji sa Rusijom, budući da je dobio dozvolu da izvozi FIAT na njihovo tržište. Ipak ni tu nije sve bajno: Vučić se okretanjem prema SAD otvoreno distancira od zavisnosti od ruskog gasa. Pored toga, on stvara i sve bolje odnose sa Kinom, ali opet – u cilju jačanja pregovaračke pozicije sa EU. Tako treba tumačiti i njegove pokušaje da stvori iluziju dobrih odnosa sa Albanijom, jer je očigledno da sebe pokušava da Zapadu predstavi kao razumnijeg partnera od agresivne Tirane.
Da li je SNS zaista toliko popularan? Deo III: Opozicija
Ukratko, sve dok uspeva da balansira između Zapada i Istoka, i tako dobija finansije da održava socijalni mir, Vučić će ostati najpopularniji čovek u Srbiji. Naravno, on ima i par „domaćih“ karata u rukavu. Pre svega, on se nada da će mu privatizacije velikih javnih servisa, ali i firmi u restrukturiranju, zajedno sa medijskom cenzurom štrajkova, osigurati kupovinu socijalnog mira, tj. nada se da bi tako mogao da ublaži efekte štednje, kako bi ujedno zadovoljavao strane kreditore.
Uistinu, Vučić je delom uspeo da štednju „proda“ biračima kao nužno zlo koje rezultira iz korupcije i neefikasnosti pretnodnih vlasti, ali je ključno to što mu se niko od parlamentarnih opozicionih partija nije do sada javno suprotstavio povodom te argumentacije – budući da i partije opozicije prihvataju neolibaralnu dogmu da „nema alternative“. Utoliko je veliki problem Demokratske strane ne samo njena prošlost, već i njena sadašnjost: njena nemogućnost da se pokaže kao istinska alternativa SNS-u. Vučić radi sve ono što je radio Tadić, samo, biraču se čini – bolje.
Zato je vidan i rast SRS i Dveri: nezadovoljni birači u njima vide nešto što kod Vučića, Dačića i Pajtića nije u ponudi. Te dve ekstremno desne partije u narodu su široko shvaćene kao opozicija okretanju Zapadu i kao alternativa politici zaduživanja i štednje. Partijama ekstremne desnice, naravno, odgovara to što u liberalnoj, evropskoj hegomoniji, jedini otpor istoj može da dođe sa strane nacionalizma. Kako to kaže liberalni dnevnik Danas, citirajući istraživanje Stratedžik marketinga:
„Svaki treći ili četvrti građanin Srbije je protiv evropskih integracija, uspostavljanja dobrih odnosa sa Albancima, Bošnjacima i Hrvatima, i ostalim državama u regionu, saradnje sa NATO, i sličnim vrednostima koje ne nose predznak nacionalnog.“
Ali, zašto bi opozicija Evropskoj uniji i NATO nužno morala da nosi „nacionalni“ predznak? Zašto bi morala da predstavlja mržnju prema Albancima, Bošnjacima i Hrvatima? Zašto su lažna obećanja ekstremne desnice, koja se devedesetih već pokazala na vlasti, dovoljna da pokupe podršku sve većeg dela očajnog, napaćenog i besnog naroda, u potrazi za izlazom iz poniženja koja je proteklih decenija pretrpeo? Da li je slučajnost to što baš u ovoj situaciji Vučić rehabilituje Dražu Mihajlovića, srpskog šovinistu i izdajnika? Da li on tek slučajno „ujedinjuje“ Srbe u patnji i prihvatanju „evropskog“ poretka?
Problem za Vučića je to što ga ovaj pokušaj učvršćivanja desne hegemonije mržnje prema susedima i bratstva sa velikim silama i na ovom polju vodi u rizičnu igru. On na taj način povampiruje ekstremnu desnicu, koja se u njegovoj senci organizuje i narasta. Njeni pritisci na njega u nekim ekstremnim situacijama svakako mogu da doprinesu desnom zaokretu vlade, odnosno tzv. „Orbanizaciju“ Srbije. Drugim rečima, moguće je da će Vučić, protiv svoje volje a zarad opstanka na vlasti, biti primoran da se u velikoj meri otrgne od MMF-a i zaista odlučnije okrene Rusiji, kao što je to premijer Mađarske, Viktor Orban, uradio pod pritiskom mađarske ekstremne desnice.
Do tako nečega može doći iz više razloga – od ekonomske krize, preko eksplozije u Makedoniji, do neke velike promene u odnosima između velikih sila. No, relativno ekonomsko i geopolitičko slabljenje Rusije, kao i njena privrženost neoliberalnim dogmama, znači da ta „alternativa“ nije istinska alternativa trenutnom kursu. Naprotiv, ona je samo autoritarnija i nazadnija verzija jednog te istog. Dakle, iako bi to bila brutalnija verzija neoliberalizma, čak i „desnija“ verzija Vučića i dalje znači – Vučić!
Šta je prava alternativa Aleksandru Vučiću? Levi samit Srbije
Jedina alternativa Vučiću nazire se u radničkim i narodnim borbama protiv štednje. Međutim, te borbe ne predstavljaju spontan odgovor Vučiću. Na primer, bili smo svedoci toga kada je prošle godine propao još jedan studentski protest – ovog puta ne samo zato što, kao i prethodnih godina, nije uspeo da u svojoj borbi za studentska prava artikuliše opšti interes društva, već i zato što je u njemu ojačala svest sebične borbe i antipolitike. To je otvorilo vrata i savezu „patriotske levice“ okupljene oko Centra za društvenu analizu i ekstremne desnice, što je oteralo mnoge studentkinje i studente sa protesta i paralisalo ga.
Istinska alternativa Vučiću može da nastane jedino uz političku borbu za stvaranje alternative dužničkoj ekonomiji, štednji i privatizaciji. Za takvu politiku postoji veliko interesovanje u Srbiji, što pokazuje širok narodni entuzijazam povodom grčke Sirize, koju je i sam premijer Vučić doživeo kao pretnju. Politika koja bi na delu nudila nadu da je moguće ne sprovoditi štednju, ne zaduživati se kod MMF-a i, kako je naša članica Jelena Lalatović pišući za Bilten pokazala, ne davati javno dobro za privatnu dobrobit, mogla bi da ima veliki uspeh.
Još na jesen 2012. godine, Marks21 i Kontekst Kolektiv organizovali su seriju razgovora „Susreti“, tokom kojih smo postavili pitanje: „da li je moguća SYRIZA u Srbiji?“. Od tada do danas nastao je i ojačao zajednički projekat dvadeset radničkih kolektiva, akcionarskih grupa, feminističkih organizacija, LGBTQ organizacija, progresivnih NVO, lokalnih udruženja i revolucionarnih socijalista, pod imenom Levi samit Srbije.
LSS je razvio platformu delovanja i zajedno sa sindikatima istupio protiv anti-radničkog zakonodavstva prošlog leta, nezavisno je organizovao uspešan skup podrške grčkom narodu nakon izborne pobede Sirize, a organizovao je i zapažen blok na prvomajskom sindikalnom protestu ove godine. Svakih par meseci LSS održava tribinu u novom gradu u Srbiji i obaveštava javnost o svom radu.
Marks21 s ponosom učestvuje u izgradnji Levog samita. Posebno podržavamo poruke koje se najčešće koriste na LSS sloganima i banerima: „ništa o nama bez nas samih“ i „sloboda, jednakost, solidarnost“. Ideja da je potrebno konkretno povezati radničku klasu i ideje socijalizma – kroz borbu, poput štrajkova, protesta i izbora – je, dakle, ključan element koji LSS razlikuje od raznih drugih pokušaja političkih partija da preuzmu ime levice – od Socijalističke partije Srbije (odnosno, Ivice Dačića), Pokreta socijalista (odnosno, Aleksandra Vulina), Socijaldemokratske partije (Borisa Tadića), Socijaldemokratske partije Srbije (Rasima Ljajića) itd…
Otkada je Siriza pobedila u Grčkoj, sve je veće interesovanje za LSS, ali je i sve glasnija deklarativna borba za „levo“ krilo na političkoj sceni. Za sada, nijedna partija koja je protiv štednje i privatizacije nije uspela da se profiliše, iako je Granski sindikat „Sloga“ najavio želju da se formira „sprska Siriza“, dok je proteklih nedelja Borislav Stefanović, potpredsednik Demokratske stranke, najavio želju da svojoj partiji nametne levi program, koji nažalost ostaje privržen Evropskoj uniji.
Problem, naposletku, nije nedostatak levih deklaracija i partija – često izmišljenih zarad jednokratne podrške na izborima, ministarskog mesta ili dodvaranja stranim silama. Problem je u tome što nijedna značajna inicijativa pored LSS-a nije prešla s reči na dela. A kao što je Marks rekao, filozofi su do sada samo tumačili svet, stvar u tome da se on promeni. Zato LSS ostaje za sada jedina opcija za sve one koji žele da se odupru kapitalističkoj trci za profitom i da, kroz tu defanzivnu borbu, u praksi izgrade temelje za bolje sutra.
Koja je tu uloga Marks21? Ni Vašington, ni Moskva, već Balkanska socijalistička federacija!
Marks21 će zato nastaviti da se u okviru LSS-a angažuje za socijalističku, borbenu i široku platformu, kao i za jačanje sopstvene revolucionarne organizacije. Iskustvo Sirize pokazalo je da politika alternative može da bude popularna, ali ako ne uspe da odozdo stvori narodne institucije borbe, ako ostavi pitanje reforme ili revolucije nerešenim, neminovno ulazi u velike probleme jednom kada dođe na vlast.
Sirizina vera u promene unutar Evropske unije i evrozone vodi je u taktiku čekanja na druge da joj pomognu na nivou Evrope, dok sama pokušava da umanji ili ublaži štednju koju joj nameću MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija, te da smiri želju naroda za promenama i radničke borbe. Iako Srbija nije članica EU, slični pritisci se javljaju kao i u slučaju Grčke: da održavamo stabilnu valutu, radi daljeg zaduživanja, privatizaciju radi otplate dugova i održavanja valute, štednju radi smanjenja nepotrebnih troškova sa stanovišta povratka duga…
Zato je bitno da mi koji smo na levici raščistimo sa idejom Evrope. Jer, ako to ne uradimo, osuđeni smo na politiku čekanja, smirivanja radnog naroda i otvaranja vrata povratku starog poretka. Ukoliko to Siriza ne shvati na vreme, crno joj se piše – što ujedno predstavlja problem svima nama. Štaviše, ako mi to ne shvatimo, ostaćemo na marginama blagih reformističkih programa, koji će zvučati levo na rečima, ali će se u praksi svoditi na „blažu“ štednju, „pravedniju“ privatizaciju i „manje dugova“.
Borba protiv dužničke ekonomije, štednje i privatizacije – putem odbijanja da se plati strani dug, nacionalizovanja banaka, zaplene imovine tajkuna, uspostavljanja radničke kontrole nad proizvodnjom i uslugama – ima smisla samo ukoliko je osnova tranzicionog programa za stvaranje novog društva. Ta tranzicija mora da počne na nivou Srbije i Balkana, ali ne može da se završi bez svetske revolucije i obaranja svetskih centara imperijalizma. Ta politika ne može da čeka, ali ne može ni da pravi nepotrebne kompromise sa imperijalizmom, koje ublažavaju ne samo naš program i radničke borbe, već i one u imperijalističkim centrima.
U tom ključu, potrebno je obnoviti revolucionarno krilo levice i biti spreman na nove izazove pred levicom. Zato smo mi u Marks21 odlučili da, uz izgradnju LSS, postavimo sebi novi zadatak: da ojačamo svest o revolucionarnoj teoriji i praksi organizacijom jednodnevne, međunarodne konferencije u decembru: Marksizam za 21. vek. Tačno mesto, vreme i govornike ćemo još najaviti. Cilj ovog našeg pokušaja je da polako krenemo da širimo svest o tome da je revolucionarna levica sposobna ne samo da objasni svet u kom živimo, već i da ponudi uverljive antikapitalističke alternative. Zato radimo i na obnovi veza između naše organizacije i sličnih organizacija širom sveta, što ste mogli da vidite posetom jednog našeg delegata sličnoj marksističkoj konferenciji u Nemačkoj.
Ipak, kao svoj primarni lokus vidimo Balkan, a ne Evropu ili Rusiju. Evropa i Rusija već duže vreme pokušavaju da sputaju svaki pokret koji se odozdo javi u vidu socijalnog bunta ili borbe za nezavisnost. To se videlo u Grčkoj, u Ukrajini, a sada se opet vidi u Makedoniji. Ne smemo dozvoliti da se nasedne na ove igre velikih sila. U našem multinacionalnom regionu moramo uvek da tražimo rešenje koje nas spaja, dok istovremeno svima dozvoljava jednakost. Zato svako internacionalističko rešenje na Balkanu počinje kao borba za regionalnu federaciju, kao prvi korak ka svetskoj revoluciji, jer ona ujedno slabi velike sile na ovim prostorima i otvara potencijalne krize u imperijalističkim centrima, tako otvarajući vrata revolucionarima i na Zapadu i na Istoku.
To je istorijski program balkanskih socijalista, od Svetozara Markovića do Dimitrija Tucovića i Dimitra Blagojeva, od partizanskog pokreta u Drugom svetskom ratu do nas danas. Znamo šta je cena neuspeha. Zato vas pozivamo da nam se pridružite i da ovog puta stvar odvedemo do kraja.