Demonstranti su bacali kamenice, palili automobilske gume po ulicama i pljačkali radnje. Policija je odgovorila otvaranjem vatre sa bojevom municijom. Među desetoro mrtvih nalazi se najmanje dvoje dece.
Većina Mozambičana troši oko tri četvrtine svog kućnog budžeta na hranu, tako da su im ova poskupljenja potpuno neprihvatljiva.
Predsednik Mozambika, Armando Gebuza, nekada je bio vođa gerile koji je obećao da će zemlja ići ka socijalizmu. Nažalost, njegova partija Frelimo sada je na vlasti i usvojila je neoliberalizam.
Gebuza je milioner i biznismen koji je prošle nedelje izjavio da je „povećanje cena nepovratno. Cene će pasti jedino ukoliko svi budemo radili još više.“
Dok su se prošlog petka prodavnice ponovno otvarale, stanovnici Maputoa oformili su duge redove ispred pekara.
„Ljudi nemaju novac da kupe hranu,“ izjavila je reporterima Eliza Aldino, domaćica, dok je čekala u redu za hleb u jednom srednjoklasnom kraju. „Ako nemaju nova, ležu na spavanje bez jela.“
Svetska banka je Mozambik označila kao jednu od najboljih ekonomija Afrike. Mozambik je tokom proteklih deset godina održavao najbržu stopu rasta od svih afričkih ekonomija koje ne crpe naftu.
Ipak, ostao je i jedna od najsiromašnijih zemalja, sa prosečnim dohotkom od ispod 700 evra godišnje. Stopa nezaposlenosti je na 54%, a 70% populacije živi ispod linije siromaštva.
Fleksibilnost
Svetska banka ukazuje na širenje mobilne telefonije kao na jednu od uspešnih priča ekonomije Mozambika – ironično, upravo su ti telefoni pomogli demonstrantima da u kratkom vremenskom periodu organizuju fleksibilne demonstracije.
Problem koji ih pogađa nije jedinstven za Mozambik. Kao i na leto 2008, prehrambena nesigurnost stvara krize širom sveta.
Redakcijski članak Fajnenšal tajmsa poručuje: „Druga prehrambena kriza u isto toliko godina je poziv na buđenje“
„Veza između hrane i političke stabilnosti u zemljama u razvoju je jasna. Kriza iz 2007-8 je prouzrokovala nerede ogromnih razmera, obarajući vlade na Haitiju i Madagaskaru.“
Većina od 100 miliona ljudi koji su tokom te krize gurnuti u siromaštvo nikada nisu iz njega izašli. Broj neuhranjenih ljudi je 2006. iznosio 854 miliona. 2009. popeo se na 1.02 milijarde – što je najviši nivo od kada se vode statistike.
Efekti globalnog zagrevanja – poput požara u Rusiji – otežali su proizvodnju hrane, ali Organizacija za hranu i poljoprivredu pri Ujedinjenim nacijama procenjuje da će 2010. biti treća po redu godina prema broju tona uzgajene pšenice.
Upravo su aktivnosti finansijskih špekulanata ono što krizu produbljuje. Radž Patel je u nedeljniku Observer napisao da „špekulanti nastavljaju da hranu tretiraju kao da je u pitanju nekakav televizor, uz malo razumevanja onoga što je Svetski demokratski pokret nazvao ‚klađenjem na glad na finansijskim tržištima‘.“
Analitičar roba, Džon Bakli, kaže da špekulanti kupuju pšenicu jer se nadaju da će poljoprivredni problemi uticati na to da cene nastave da rastu. Porast cena je, tako, zasnovan na necijem profitiranju, a ne na stvarnoj nestašici hrane.
Poskupljenja u Britaniji i širom Evrope dovode do bede, ali u siromašnijim zemljama ona dovode do izgladnjivanja. Pre nego što su izbili neredi u Mozambiku, ove godine je već dolazilo do velikih prehrambenih protesta u mnogim zemljama, uključujući tu i Indiju, Egipat i Pakistan.
Ljudi će širom sveta morati da se bore kako bi sprečili da im životni standard – i živote – oduzme profitni sistem.