Iskustvo Norveške
Ulična, studentska, maloletnička, estradna, „visoka”, trafiking, narkomanska, vikend… prostitucija prožima srpsko društvo. Kako nema sistematskog istraživanja ovog fenomena u Srbiji, tako ne možemo znati o čemu tačno govorimo. Ne znamo koliko je žena u prostituciji, ko su one, šta su razlozi za ulazak u prostituciju, kakvi su uslovi u kojima žive, šta su njihove potrebe, šta mogu biti mehanizmi izlaska iz prostitucije… Ne znamo ni ko su kupci seksa, osim što sa sigurnošću možemo prepostaviti da se radi o muškarcima. Ono oko čega se moramo složiti je da su žene u prostituciji naše sestre i da je naša borba za prava žena u prostituciji – borba protiv kapitalizma i patrijarhata.
Prostitucija je jedna od oblasti koje su dramatično sukobile feminističke stavove: od toga da se radi o seksualnom ropstvu, zatim formi seksualnog samoodređenja, pa do toga da je prostitucija oblik rada. Mnoge feministkinje, među kojima se isticala nedavno preminula Andrea Dworkin, smatraju da je prostitucija otvoreno nasilje nad ženama gde one nikad ne ostaju cele. Njene stavove možemo posmatrati kao nastavak feminističkih promišljanja tokom XIX i početkom XX veka koja su tada bila dominantni diskurs.
O seksualno-ekonomskoj razmeni, koja pored prostitucije uključuje i brak, pisala je Ema Goldman. Opsluživanja muškaraca u zamenu za ekonomsku sigurnost i/ili privilegije je prema Emi Goldman za mnoge žene početkom XX veka bilo pitanje mere, da li se podaju jednom čoveku (u ili van braka) ili mnogim muškarcima. U spskom društvu danas gotovo da su normalne pojave seksualnog opsluživanja muškaraca zbog napredovanja i drugih privilegija. Ne možemo zaobići ni činjenicu da su žene u braku često izložene nasilju muževa, prisiljene da rade bez mogućnosti da imaju sopstveni novac i bez kontrole nad sopstvenim telima i životima.
Mnoge savremene feministkinje, kao Džoselin Skat (Jocelynne Scutt) i Kristina Overal (Cristine Overall), vide prostituciju u svetu rada i smatraju da su žene sve više prisiljene da seksualizuju mnoge svoje uloge u društvu da bi opstale. Kristina Overal smatra da u mnogim poslovima koje žene obavljaju postoje prisila i odsustvo dobrovoljnosti, zbog toga što se sve zbiva u sferi kapitalističkog rada i dominacije muškaraca. Overal problematizuje tvrdnje nekih feministkinja koje osuđuju prostituciju zbog nedostatka reciprociteta, tvdeći da ima poslova kod kojih postoji neka vrsta prodaje intime kao što su masaža i neke vrste terapija. Ovaj stav je vrlo značajan ako se sagleda u realnom životu gde postoje velike razlike između muškaraca i žena, jer sem na papiru nismo jednaki. Najčešće izostaje i reciprocitet, pa se objektivno postavlja pitanje zašto bi prostitucija bila društveno neprihvatljivija samo zbog svojstava koja imaju neki drugi, društveno prihvatljivi poslovi?
Kerol Pejtmen (Carol Pateman) nalazi da prostitucija nije kao ostali oblici rada jer podrazumeva opasnost (žene u prostituciji izloženije su nasilju i ubistvima, AIDS-u i drugim polno prenosivim bolestima nego drugi zaposleni), ali i zbog dominantne telesnosti koju u našoj kulturi najčešće vidimo kao odnos, a ređe kao rad. Šta žena u prostituciji prodaje: svoje telo, seksualni pristup svome telu ili iluziju seksualne intimnosti? Najčešći stav je da su prostitucija i prodaja tela sinonimi, a to se našoj kulturi razume kao prodaja sopstvenog bića, što ženu u prostituciji smešta na dno društvene lestvice. Ovo poslednje mesto nije zaboravljena zavetrina, već izložena platforma za slobodno demonstriranje mržnje, agresivnosti i svake vrste nasilja – do ubistva. Šta muškarac kupuje u prostituciji: iluziju seksualne intimnosti ili se radi o moći da za novac može da društveno prezrenom biću uradi šta želi i kako želi?
Odgovor na mnoga pitanja u vezi s prostitucijom dobićemo ako pogledamo ko kupuje seks i kakav odnos društvo ima prema toj skupini? To je pitanje moći koja je u našoj kulturi u rukama heteroseksualnih muškaraca. To zovemo patrijarhat. Patrijarhalna institucionalizacija muške seksualnosti, kao nedeljive, i ženske seksualnosti kao podeljene i samim tim manje vredne, vidljiva je i danas kroz dominatne rodne uloge: podržavane uloge majke, bake i domaćice, gde nema seksualnosti i prezrene uloge kurve (u poslednje vreme i lezbejke) koje su savim određene seksualnošću. Dominacija muškaraca u privatnoj i javnoj sferi utemeljena je na ovoj veštačkoj rascepljenosti ženske seksualnosti. Feministkinje su odavno naučile da seksualnost sadrži lični i politički identitet i da javna i privatna sfera nisu odvojene. Prostitucija je političko pitanje prvog reda.
Ako kažemo prostitutke, seksualne radnice (naišla sam na izraz komercijalne seksualne radnice!) ili žene u prostituciji, ne imenujemo samo pojavu ili žensku osobu u vezi s njom, već određujemo i sopstveni odnos prema fenomenu i prema ženi povezanoj s tim fenomenom. Upadljivo odsustvo reči koje označavaju muškarca-kupca seksa govori u prilog postavci muške javne i privatne dominacije nad ženama i nad proizvodnjom seksa. Reč „kurvar” koja ima isti koren kao reč „kurva” ne podrazumeva isti nivo društvene stigme, a najpre označava muškarca koji ima uspeha kod žena. Klijent je izraz koji koriste lekari, advokati i mnoge uslužne delatnosti i ne može se nedvosmisleno dovesti u vezu sa prostitucijom.
Reči kojima se označavaju žene u prostituciji ne samo da ilustruju sukob unutar feminističkog diskursa (i društvenu stigmu), već istovremeno upućuju na moguća zakonska rešenja u vezi s prostitucijom. Ako kažemo seksualne radnice (ili seks radnice), onda se sugeriše da se nalazimo na terenu radnih odnosa, ali ako kažemo žene u prostituciji onda su mnogi planovi mogući. Ja sam se opredelila za izraz žene u prostituciji, jer sem jasnog stava za dekriminalizaciju prostitucije i ozbiljnu društvenu brigu za žene, nisam sigurna šta posle toga.
Životi žena u prostituciji razlikuju se u odnosu na države, regione i kontinente. U siromašnoj, surovoj, patrijarhalnoj Srbiji, u kojoj je temelj privrednog i društvenog života koruptivni kapitalizam, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je prostitucija nasilje nad ženama, čak da se u nekim slučajevima, koje saznajemo iz štampe, može govoriti i o seksualnom ropstvu.
U zakonodavstvu Republike Srbije prostitucija nije krivično delo već prekršaj kojim se remete javni red i mir, a za koji je propisana kazna zatvora od 30 dana. Krivično delo je trafiking i podvođenje a ne „pružanje seksualnih usluga”.
U praksi to najčešće znači da se žena kojoj muškarac plaća za seks privodi kod sudije za prekršaje, oduzima joj se dobijeni novac, ona dobija 30 dana zatvora, dok muškarac koji je kupovao seks najčešće bude svedok protiv nje. Kupac seksa, pokretač čitavog procesa prostitucije, je prema važećem srpskom zakonu – nevina strana. Jasno je da je to neodrživ sistem povlađivanja muškoj dominaciji i da je dekriminalizacija prostitucije sledeći, neizbežan korak. Naravno, ovo nije konačno rešenje, već neophodna platforma od koje se mora poći u rešavanju mnogovrojnih problema i nedoumica. Prema saznanju novosadskog Prevent-a, organizacije koja pomaže žene u prostituciji, one imaju problema u vezi sa pristupom zdravstvenim i socijalnim uslugama koji se ne mogu tolerisati u društvu koje ima pretenzije da bude demokratsko. Medijska prezentacija čitavog fenomena koji isključivo stigmatizuje žene u prostituciji često ih dodatno ugrožava. Ali to je samo vrh ledenog brega.
Sada dolazimo do dileme u vezi s legalizacijom prostiticije i posledicama koje mogu proisteći na osnovu različitih zakonskih rešenja. Među EU zemljama, Nemačka, Holandija, Austrija, Danska i Mađarska legalizovale su prostituciju i time zauzele stav da se ne radi o nasilju nad ženama, sem ako nije trafiking u pozadini. Nemačka je u tome otišla najdalje jer je 2002. donešen zakon po kome je prostitucija u nomenklaturi zanimanja, pa žene u prostituciji mogu na osnovu ovako prijavljene delatnosti obezbediti socijalno i penziono osiguranje, sklapati ugovore… Prostitucija je u Nemačkoj shvaćena kao uslužna delatnost koja kroz poreze i doprinose učestvuje u punjenju gradskih i nacionalnog budžeta. Slično je i u Holandiji. U oba slučaja radi se o kapitalističkom sistemu koji je legalizacijom prostitucije našao način da razrezuje odgovarajući PDV, ali nije rešio problem trafikinga i nasilja nad ženama.
Svedoci smo da se zakoni Evropske unije u Srbiji prepisuju nekritički, bez procene mogućih efekata. Da li se u Srbiji može desiti da nam na tržištu rada ponude prostituciju kao jedan od poslova u nomenklaturi? Smatram da je važno pokrenuti široku raspravu o ovoj temi i da je iskustvo Ženskog pokreta za oslobođenje u Norveškoj u vezi s legislativom prostitucije dobra osnova za to.
Pre dve godine je u Oslu objavljena publikacija „Pogled na 30-godišnju borbu Ženskog pokreta za oslobođenje protiv prostitucije u Norveškoj”. Autorka je Agnete Strøm, koordinatorka Ženskog fronta, članica uprave Koalicije protiv trgovine ženama (CATW) i istaknuta aktivistkinja na planu borbe za ženska prava.
Tekst publikacije opisuje tridesetogodišnju borbu, na čijem čelu su bile norveške radikalne feministkinje, koja je epilog dobila 2009. zakonom o prostituciji koji kriminalizuje kupce seksa. Time je okončana vladavina zakona koji je od kraja XIX veka regulisao žene u prostituciji.
Kao temeljne vrednosti ove višedecenijske borbe Agnete Strøm ističe povezanost sa sličnim pokretima i inicijativama na međunarodnom planu. Time se dobila šira slika o ekonomskim i društvenim kretanjima (ekonomska kriza, pad Berlinskog zida…), dešavanjima unutar „industrije” seksa i pornografije. Pored povezivanja na međunarodnom planu napravljena je i alijansa organizacija i institucija u Norveškoj okupljenih u borbi „protiv pornografije i prostitucije”, koja nije bila borba protiv žena unutar njih već „protiv počinioca ovih zločina”. Norvešku alijansu, stvorenu kroz mnogobrojne diskusije, kampanje i lobiranja činili su ženski pokret, žene iz akademskih krugova, sindikati, žene u političkim partijama i žene iz drugih zemalja. A tokom poslednjih godina kampanji se pridružila i policija.
Borba norveškog ženskog pokreta za prava žena u prostituciji započela je borbom za legalan, siguran i besplatan abortus, jer su tada pokrenuta pitanja u vezi s ženskim telom i seksualnošću. Desilo se da su u to vreme dve kontrolorke na železnici otpuštene s posla jer su pocepale plakate pornografskog magazina. Tako je i pitanje pornografije došlo u fokus ženskog pokreta i tada su se mnoge ženske organizacije udružile s namerom da istraže ko su akteri pornografije, šta su njihove uloge, šta se dešava sa ženama u pornografiji. Javnost je pornografiju smeštala u korpus dostignutih sloboda, a feministkinje su upozoravale na zlostavljanje žena u pornografiji, nasilje nad njima i poruke koje se time šalju u vezi s muško-ženskim odnosima. Analizirajući pornografski materijal koji je u najvećem procentu pravljen za mušku publiku, feministkinje su stale na stanovište da nisu protiv golog tela (kao takvog) već su protiv erotizacije potčinjavanja, ponižavanja i prinude žena. One su uspele da okupe koaliciju žena i muškaraca koja je zauzela stav da pornografija ženu i žensku seksualnost prodaje i kupuje kao robu.
Borbu protiv „počinilaca zločina” u prostituciji norveške feministkinje započele su posle istraživanja o uličnoj prostutuciji. Tada je koalicija protiv pornografije prerasla u koaliciju protiv pornografije i prostitucije. Usledio je period predavanja, lobiranja, razgovora sa predstavnicama/predstavnicima sindikata, političkih patija, studentskih udruženja, vojske… Godine 1985. usvojen je zakon protiv pornografije, kojim feministkinje nisu sasvim zadovoljne, ali koji sadrži feministički koncept zabrane „degradacije jednog ili oba pola”.
U agendu feminističke borbe Agnete Strøm je uključila saradnju sa filipinskom feminističkom mrežom Gabriela protiv seks turizma, odnosno agencija za regrutovanje siromašnih „pokornih” supruga sa Filipina i pornografskih časopisa koji su sve to promovisali.
Međunarodna organizacija rada je u avgustu 1998. objavila tekst pod naslovom „Industrija seksa dostiže ogromne razmere u jugoistočnoj Aziji” (Sex industry assuming massive proportions in Southeast Asia), što je značilo ne samo da se seks industrija jugoistočne Azije širi u velikim razmerama, već i da se seks smatra radom. Istog trenutka je šefica ženske sekcije norveške Konfederacije sindikata izdala saopštenje da „su sve forme kupovine seksa i prostutucije kršenje ženskih ljudskih prava”. Među uspehe združene akcije feministkinja i sindikata ubraja se i odluka Ministarstva odbrane Norveške da će svi vojnici i osoblje u mirovnim i sličnim međunarodnim misijama biti opozvani uoliko budu „kupovali žene zbog prostitucije”.
Kolapsom Sovjetskog Saveza i istočno-evropskih zemalja, većina žena u prostituciji nisu više bile Norvežanke u narkomaniji, već Ruskinje, Albanke, Moldavke, Rumunke, a kasnije i Nigerijke. Tada se stvara mreža organizacija protiv trafikinga i prostitucije u cilju podrške i zaštite žena žrtava trafikinga.
Agnete Strøm zatim informiše ko se nije priključio borbi za dekriminalizaciju prostitucije i kriminalizaciju kupaca seksa. Radilo se o jednom broju političarki Partije rada i Socijalističke leve partije koje su bile protiv kriminalizacije kupaca seksa, jer su smatrale da postoji razlika između prisilne i dobrovoljne prostitucije i jer bi to moglo pogoršati situaciju žena u prostituciji. One su podržale Mrežu protiv kriminalizacije koju su osnovale žene koje su bile u prostituciji.
Prevagu je doneo stav Norveške konfederacije sindikata, koji je bio u korist kriminalizacije kupaca seksa. Ova Konfederacija broji oko 876,000 članova od kojih su žene polovina. Zahvaljujući mlađem članstvu i Partija rada i Socijalistička levičarska partija zauzele su isti stav.
Agnete Strøm, na kraju, daje podatke o prostituciji posle donošenja zakona o kažnjavaju kupaca seksa. Ona piše da su žene u prostituciji u gradu Bergenu tokom 2008. godine bile iz Nigerije, Istočne Evrope i Norvežanke koje su bile u narkomaniji. Tokom dve provere u 2009. podaci su govorili da je u prvom posmatranju broj žena u prostituciji smanjen za 50%, a u drugom posmatranju se njihov broj povećao. U početku se broj strankinja vidljivo smanjio, a onda je registrovan dolazak novih grupa Nigerijki.
Pokazalo se da postoji problem u vezi sa ženama koje nisu iz EU, jer da bi izašle iz prostitucije moraju imati dozvolu za rad ili stalni boravak da bi se zaposlile. Drugi problem je novo organizovanje mreže za regrutovanje i podvođenje žena za prostituciju koja često seli strankinje iz grada u grad. Prosečan kupac seksa („John”) je, kao i do tada, bio muškarac u četrdesetim godinama, zaposlen u privatnom biznisu i oženjen. Dakle, norveški model nije dao očekivane rezultate u rešavanju problema u vezi s prostitucijom, a pokazalo se da su se generisali i neki novi.
Šta bi mi u Srbiji mogli da preuzmemo iz norveškog, ili bilo kog drugog iskustva? Osnovno je uraditi istraživanje da bismo znali o čemu zaista pričamo kada govorimo o prostituciji u Srbiji. Drugo, moramo imati na umu da prostituciju ne možemo videti samo na teorijskoj razini, jer, kako ispravno primećuje Andrea Dworkin, to su usta, vagina, rektum u koje jedan muškarac, zatim drugi, pa sledeći i sledeći, uvlači, obično penis, ponekad ruku, ponekad neki predmet. Zato u svako rešavanje ili čak sagledavanje problema/fenomena pored istomišljenika/ca, koalicija, protivnika/ca… moramo uključiti i žene u prostituciji. Jednom rečju, pre odluke o tome šta posle dekriminalizacije prostitucije potrebno je otvoriti široku javnu raspravu koja neće unapred favorizovati nijedno rešenje.