Tokom narednih nekoliko nedelja po delovima ćemo objavljivati članak britanskog marksiste Dankana Blekija, „Put u pakao“, prvi put objavljen na zimu 1991. godine u časopisu International Socialism. Ovaj članak originalno smo objavili 2011. godine u svom listu Solidarnost, u pokušaju da doprinesemo razumevanju krvave propasti „jugoslovenskog puta u socijalizam“. Kvalitet jedne analize najbolje se ogleda u tome kako prolazi test vremena – verujemo da je, gotovo trideset godina kasnije, Blekijeva analiza jugoslovenskog sistema i činilaca koji su doveli do njegovog raspada i dalje vredna čitanja.
Reakcija odozdo
Jedan od pokazatelja bolesti bilo je, sredinom osamdesetih, iznenadno umnožavanje ogromnih finansijskih skandala. Najveći se ticao bosanskog konglomerata „Agrokomerc“ i pronevere u vrednosti od dve stotine miliona dolara koju je prikrivao niko drugi do jedan od kandidata za saveznog predsednika. U okviru tog skandala, u kome je između ostalog po nalogu republičkih vlasti štampan krivotvoren novac, otpušteno je oko trinaest hiljada radnika. U 1986. godini u slične slučajeve bilo je umešano 2400 preduzeća, deset odsto njihovog ukupnog broja.
Naporedo s tim raspadanjem vladajuće klase izrastala je nova snaga koja je pretila da im potpuno oduzme situaciju iz ruku – radnička klasa. Goli statistički podaci pokazuju uspon krivulje otpora sa 100 štrajkova u 1983. na 699 u 1985, 851 u 1986, a potom 1530 štrajkova u 1987. godini, u kojima je učestvovalo preko trećine miliona radnika. Kvantitet je prerastao u kvalitet. To nisu bile usamljene, munjevite akcije iz šezdesetih godina. Mnoge su se otegle, a poprimale su i šire razmere mobilišući otpor protiv zamrzavanja plata koje je vlada sprovela. Tako je 1986. godine slika bila jasna: krah poverenja u vladajuću klasu i situacija koja je mogla prerasti u prvu fazu presudnog obračuna između gazda i radnika.
Pet godina kasnije, te društvene pukotine razjapile su se na sasvim drugačiji način – kao poklič za okupljanje, nacija je zamenila klasu. Kako je do toga došlo? Odgovor je u političkom lukavstvu vladajuće klase i kombinovanim posledicama istorijske neujednačenosti od koje je tržište napokon napravilo presudnog činioca.
Kampanja protiv Albanaca
„Ono o čemu ovde govorimo više se ne može nazvati politikom – radi se o pitanju naše otadžbine“, rekao je šef srpske partije Slobodan Milošević na partijskom sastanku 1987. godine.[1] Milošević samo što se vratio sa ogromnog srpskog zbora u Kosovu Polju na kome je evocirao srednjovekovne borbe protiv Turaka kako bi ubedio srpske radnike da im je glavni problem opasnost koja preti od lokalnog življa albanske narodnosti. Kosovo polje je, u stvari, 1389. godine bilo poprište bitke protiv Otomanskog carstva u kojoj su se Albanci borili na srpskoj strani! Milošević je ipak naišao na oduševljen prijem. Saslušali su ga jer obični Srbi nisu mogli da pronađu drugi odušak za svoju nerazrešenu agoniju.
Ako u Jugoslaviji postoji narod koji je posle Drugog svetskog rata trpeo nacionalnu represiju, onda su to Albanci, koji čine 80 odsto kosovskog stanovništva. Albanija, koju su velike sile iscrtale na mapi 1913. godine, obuhvatala je samo deo područja nastanjenog Albancima. Sadašnje Kosovo i deo Makedonije dati su 1913. godine Srbima kao naknada za njihove napore u balkanskim ratovima. Između dva rata Kosovo se tretiralo kao osvojena teritorija, a Srbima su dati pokroviteljstvo i besplatno zemljište kao podstrek da se nasele na toj teritoriji koju su srpske armije zauzele 1912. i 1913. godine. U međuratnom dobu na Kosovu se naselilo četrdeset hiljada pravoslavnih Slovena, dok je istisnuto pola miliona Albanaca.[2]
Čak i nakon posleratnog rešenja koje je, kao što ćemo videti, umnogome označilo odstupanje od predratne situacije, Albanci su ostali u neravnopravnom položaju. Dok su Hrvati, Srbi, Slovenci i drugi zvanično smatrani „narodima“, pa su u skladu s tim dobili republike sa izvesnim stepenom autonomije od centra, Albanci su proglašeni „narodnošću“. Tvrdilo se da se njihova država nalazi preko granice, u samoj Albaniji – i to bez obzira na činjenicu da je javno poistovećivanje nekog Albanca sa Albanijom predstavljalo u Jugoslaviji najstrašniji politički zločin koji se mogao zamisliti.
Kosovo je najsiromašniji kutak Evrope. Više puta se tvrdilo kako se i tamo događa privredno čudo: „jedinstveni primer društveno-ekonomskog razvoja“.[3] Ipak, ono je stalno zaostajalo za drugim krajevima Jugoslavije. Godine 1954. dohodak po glavi stanovnika iznosio je 48 odsto jugoslovenskog proseka, a 1975. iznosio je 33 odsto. Osnovni problem bio je u tome što sitna pomoć iz centra nije mogla da se meri sa ekonomskim pritiskom tržišta. Produktivnost u industriji iznosila je svega 70 odsto nacionalnog proseka. Stopa akumulacije kapitala iznosila je manje od polovine nacionalnog proseka.[4] Tako je do 1988. godine 75 odsto stanovništva zavisilo od socijalne pomoći, realna nezaposlenost iznosila je oko 50 odsto, a preko 70 odsto žena bilo je nepismeno.[5]
Područje je doživelo kratkotrajnu liberalizaciju posle pada Rankovića 1966. godine, a Ustavom iz 1974. proširena mu je autonomija. Ali, kada su studenti 1968. poveli masovni pokret za istinsku autonomiju, taj pokret je slomljen. Revolt je ponovo izbio 1981. godine. Na dan 11. marta 1981. godine studenti su prošli ulicama Prištine tražeći bolje uslove. Napala ih je policija. Nove demonstracije izbile su 26. marta i prikladno je izostala lokalna etapa savezne omladinske štafete.[6]
Albanci su sredinom i krajem osamdesetih godina bili podvrgnuti još gorem tretmanu, kada su se partijski šefovi koprcali u potrazi za rešenjem svojih hroničnih problema. Kampanji su se već pridružili i drugi. Godine 1986. desničari u partiji i izvan nje, intelektualci, Pravoslavna crkva i raznorodna grupa okupljena oko Kosovskog komiteta izdali su peticiju, tj. Memorandum, optužujući partijsko i državno rukovodstvo za veleizdaju zbog izneveravanja Srba. Potpisnici su tvrdili da Albanci žele „buržoasko društvo na čelu sa jednim profašistiškim desničarskim režimom“.
U srpskoj partiji prethodno je već dolazilo do sve veće polarizacije na dve strategije. Jedna grupa želela je da sprovede nešto od one otvorenosti koja se ispoljavala u Sloveniji, u nadi da će liberalniji režim moći da otkloni deo nezadovoljstva. Druga frakcija, na čelu sa Slobodanom Miloševićem i grupom lukavih pragmatičara koji su ostvarili uspon u aparatu početkom osamdesetih, opredelila se za drugačiju strategiju. Njihov cilj bilo je autoritarno rešenje kojim bi se smanjila autonomija data pokrajinama i republikama, a ujedno i obnovila baza za privredni oporavak Jugoslavije slamanjem radničkog otpora putem represije i nacionalizma.
Godine 1987. Milošević i njegova klika uspostavili su kontrolu nad beogradskom partijom. Ubrzo su izbili na čelo srpskog nacionalističkog pokreta i poveli ga dalje. Zvanična sredstva informisanja pokrenula su apsurdnu, ali delotvornu kampanju laži o navodnim zverstvima na Kosovu, uključujući i izmišljotine o silovanjima Srpkinja i zaverama Albanaca da osvoje teritoriju čistim razmnožavanjem. Promenjeni su zakoni kako bi se srpskom stanovništvu praktično vratio status kolonista. Albancima se nije smela prodavati zemlja. Podignute su čisto srpske fabrike. Srpski seljani izbacivali su albansko stanovništvo. Mediji su kliktali: „Krenimo, braćo i sestre, u pohod na Kosovo“.[7] Srpski rukovodioci tvrdili su da se sprovodi „genocid“ u samoj „kolevci naroda“. Dokaz – opadanje srpskog stanovništva Kosova. Istina je da su ljudi odlazili ako su mogli – činili su to svi, jer je nezaposlenost već 1970. godine iznosila 50 odsto. Ipak, dok su srpske snage u poslednje dve godine pobile na stotine mladih Albanaca, nijedan albanski „terorista“ nije uspeo da ubije nijednog Srbina.[8]
Milošević je u Srbiji, na Kosovu i u Vojvodini organizovao masovne zborove terorišući Albance i koristeći moć mobilizacije masa kako da srpske radnike okrene šovinizmu, tako i da ukroti druge delove birokratije. Na taj način je Milošević, osoba u tom trenutku najodgovornija za hronično stanje najvećeg dela jugoslovenske privrede, uspeo da sakupi ogroman broj ličnih sledbenika.
Kada je postalo očigledno da Milošević namerava da svrgne i vlasti u Vojvodini i Crnoj Gori, a ne samo na Kosovu, ostalo jugoslovensko rukovodstvo odjednom je postalo svesno opasnosti situacije. Vojvođanska vlada u Novom Sadu brzo je zbačena kombinacijom zvaničnog pritiska i mobilizacije masa. Potom se kampanja preselila u Crnu Goru. Tamošnji događaji su, međutim, morali čak i Miloševiću staviti do znanja da se igra vatrom. Istina je da su nacionalisti na kraju poskidali glave crnogorskoj vladi, ali su se pritom opasno približili gubitku inicijative u korist radnika koji su se borili za sopstvene interese.
Događaji su pokazali da Srbijom teku dve bujice ogorčenja – jednu su stvorili nacionalisti, a druga je potekla iz uviđanja radnika da nikakvim šovinističkim zborovima neće popraviti svoj očajan ekonomski položaj. Pedeset osam odsto beogradskih radnika u to vreme je nedovoljno zarađivalo da namiri osnovne potrebe.[9] Fajnenšal tajms izvestio je o sledećem:
Obodreni snagom javnog protesta Jugosloveni su težište svoje tromesečne ulične kampanje prebacili sa nacionalističkih zahteva na žalbe u vezi sa privrednim haosom u zemlji […]. U prošlonedeljnim protestima u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, i u Crnoj Gori, gnev demonstranata bio je uperen protiv lokalnog komunističkog rukovodstva […]. Demonstracije u Titogradu pokrenuli su radnici fabrike „Titeks“ koji više ne mogu da izdrže borbu za opstanak sa platama od 100.000 dinara (oko 20 funti sterlinga) mesečno. Međutim, učinilo se da demonstranti nemaju mnogo strpljenja za malu grupu srpskih nacionalističkih agitatora koja je tražila albansku krv.[10]
Miloševićeva nacionalistička karta svuda je povećavala ulog, i drugi partijski prvaci, koliko god da su joj se divili i pokušavali da je oponašaju, takođe su se okrenuli protiv njega. Hrvatski i slovenački rukovodioci nisu bili zainteresovani za Albance, ali znali su da bi ih bezuslovni trijumf Miloševića doveo u slabiji položaj. U međuvremenu je otpor samih Albanaca crpeo ogromna srpska sredstva – samo kosovska policija je početkom devedesetih godina gutala 22 odsto republičkih sredstava.[11] Pa čak i takav napor bio je bezuspešan u slamanju otpora.
Novembra 1988. godine i srpske i savezne vlasti iznudile su na Kosovu ostavku kako predsednice Kaćuše Jašari, tako i njenog naslednika Azima Vlasija. Taj potez je, međutim, izazvao snažan otpor. Rudari su krenuli u sedamdeset kilometara dug marš na Prištinu. Oni su se pridružili demonstracijama od pola miliona ljudi (Kosovo ima svega nešto više od dva miliona stanovnika). Nisu uspeli da spreče ostavke, ali su postavili osnov za opšti štrajk protiv srpske represije u koji se stupilo početkom 1989. godine. Oko 1300 rudara u rudniku olova i cinka „Trepča“ zaposelo je svoja okna i osam dana štrajkovalo glađu. Do kraja štrajka, sto osamdeset ih je bilo u bolnici, mnogi u šok-sobama. Od značaja je i to što su slovenački rudari bili prva grupa radnika koja je uputila poruke solidarnosti.[12]
Rudari su izdejstvovali ostavke tri omražena nametnuta srpska funkcionera, ali su u Srbiji organizovani masovni zborovi posle kojih su ti funkcioneri vraćeni na položaje i izvršena su hapšenja štrajkačkih aktivista. Vlasi je početkom 1990. godine osuđen na četrnaest meseci zatvora. Krajem 1990. zavedena je direktna uprava iz centra. Sada su se prvaci drugih republika osetili prinuđeni da deluju. Tako su hrvatska i slovenačka milicija povučene sa Kosova.
Sada se već odvijala nova faza krize, u kojoj vrtoglavi pad privrede nije samo okrenuo Srbe protiv potlačenih Albanaca, već se na kraju pokazao sposobnim da izazove takvo ogorčenje da su se i nepotlačeni narodi, poput hrvatskog, našli u ratu.
[1] New Left Review 174, s. 20.
[2] H. Poulton, n. d., s. 59.
[3] Problems of Communism, mart–april 1983. (Vašington), s. 65–70.
[4] Ibid, s. 65.
[5] BBC Survey of World Broadcasts EE/0305, 10. novembar 1988.
[6] Problems of Communism, n. d., s. 61.
[7] New Left Review 174, s. 21.
[8] M. Glenny, The Rebirth of History, Easter Europe in the age of democracy (London, 1990), s. 122.
[9] New Left Review 174, s. 31.
[10] Financial Times, 27. jun 1991.
[11] Ibid.
[12] New Left Review 174, s. 5.