Ove nedelje objavljujemo završni deo članka britanskog marksiste Dankana Blekija, „Put u pakao“, prvi put objavljen na zimu 1991. godine u časopisu International Socialism. Ovaj članak originalno smo objavili 2011. godine u svom listu Solidarnost, u pokušaju da doprinesemo razumevanju krvave propasti „jugoslovenskog puta u socijalizam“. Kvalitet jedne analize najbolje se ogleda u tome kako prolazi test vremena – verujemo da je, gotovo trideset godina kasnije, Blekijeva analiza jugoslovenskog sistema i činilaca koji su doveli do njegovog raspada i dalje vredna čitanja.
Druga pukotina: Srbi i Hrvati
Krajem osamdesetih godina, spolja je delovalo kao da je došlo do predaha. Godine 1988. i 1989. bile su poznate po hroničnoj inflaciji, koja je u jednom trenutku dostigla 2500 odsto godišnje. Međutim, učinilo se da je kriza prošla posle uvođenja niza mera, između ostalog povezivanja novog novog dinara sa nemačkom markom. Na početku aprila 1990. godine zabeležena je inflaciona stopa od -1,5 odsto.[1]
U samoj Jugoslaviji te mere bile su pogubne. Nova moneta delom je samo prikrila stvarnu inflaciju koju su radnici osećali. „Iz jedne od najjeftinijih zemalja u Evropi Jugoslavija se preko noći pretvorila u jednu od najskupljih.“[2] Godine 1987. Kosovo, Makedonija i Crna Gora proglasili su da su pod stečajem. Do početka 1990. je čak i u najnaprednijoj republici Sloveniji sa gubitkom poslovalo 40 odsto preduzeća.[3] Talas štrajkova se nastavio. Proizvodnja je 1990. godine opala za 23 odsto, a u prvih pet meseci 1991. za još 21 odsto. O saveznoj privredi nema novijih podataka – ona je negde na leto 1991. prestala da postoji: pala je kao žrtva političke krize koju je stvorila sama bolesna privreda.[4]
Videli smo kako je ekonomska kriza dovodila do međusobnog udaljavanja republika, koje su na taj način štitile svoje interese. Sada su prvaci u svim republikama reagovali na vratolomnu krizu podižući i nacionalizam na novi nivo, kako bi kanalisali gnev radničke klase. Jugoslovenska vladajuća klasa zajednički je pokrenula lanac događaja koji će dovesti do raspada 1991. godine.
Komunistički prvaci su dve godine, najpre u Srbiji a onda i drugde, pothranjivali porast nacionalizma kako bi skrenuli radnike sa njihove borbe. Na taj način, a istovremeno i zbog propusta da se ekonomske okolnosti iole poprave, kontrolisani, manipulisani pokret koji je iniciran 1987. godine počeo je da se razvija sam od sebe. Svuda su počeli da se udružuju nacionalisti iskreniji od svojih partijskih šefova. Svuda se tražio kraj komunizma. Rukovodioci koji su čitavog života bili komunisti sada su počeli da peru ruke od odgovornosti za haos.
U Sloveniji je Milan Kučan čitav svoj deo partije izveo iz Saveza komunista federacije i najavio izbore. Dobivši te izbore 8. aprila 1990. godine, opoziciona koalicija DEMOS sve čvršće je iznosila zahtev za otcepljenjem od federacije, kao preduslov za svaki razgovor o budućnosti Jugoslavije. Sam Kučan uspeo je da se održi na položaju predsednika. Sada je ovaj dugotrajni saveznik ostalog jugoslovenskog komunističkog rukovodstva i dugotrajni obožavalac Margaret Tačer prozvao svoju stranku Savezom komunista Slovenije – strankom demokratske obnove. I drugi komunistički prvaci doterali su svoj imidž. Sjedinjenjem srpskih komunista sa nekadašnjom frontovskom organizacijom, sadašnjim Socijalističkim savezom radnog naroda Srbije, došlo je do čudesnog rođenja Socijalističke partije Srbije. U Hrvatskoj su komunisti promenili ime u Savez komunista – stranka demokratskih promena i raspisali izbore, ali se nisu održali na vlasti. Hrvatske izbore od 22. aprila dobila je Hrvatska demokratska zajednica (HDZ).
Na čelu HDZ-a je bivši komunista Franjo Tuđman, jedan od Titovih doglavnika, pukovnik generalštaba i birokrata zadužen za „kadrovska pitanja“ u armiji.[5] U leto 1990. godine HDZ je objavio da će ukinuti vlast federacije nad Hrvatskom. U decembru su u Srbiji raspisani izbori koje je dobila bivša Komunistička partija. Hrvatski parlament je 22. decembra usvojio novi ustav koji je predviđao pravo na otcepljenje, a sutradan je na plebiscitu u Sloveniji 90-postotna većina glasala u prilog otcepljenju. U međuvremenu su političke posledice ekonomske krize izvršile povratno dejstvo, potpuno razorivši privredu. U proleće 1990. godine srpsko rukovodstvo je proglasilo ekonomsku blokadu Slovenije. Do kraja godine obe severne republike počele su da uskraćuju doprinos saveznom budžetu, ističući kako nije pravo da toliko daju za armiju koja će verovatno biti upotrebljena protiv njih.
Početkom 1991. godine više nije bilo jugoslovenske privrede oko koje bi se moglo svađati. U januaru su republike Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Srbija štampale zasebne zalihe novca. Srpsko rukovodstvo se nadalo da će novčanice u vrednosti od 1,6 milijardi dolara, koje je potajno štampalo, na neko vreme zapušiti usta srpskim radnicima.[6] U februaru su propali pregovori o novoj saveznoj strukturi. Međutim, u međuvremenu je u Hrvatskoj već počela gerilska borba između republičkih vlasti i lokalnih Srba. Srbi su na prethodnom popisu stanovništva činili 12 odsto stanovništva Hrvatske. Neki su živeli u pretežno srpskim selima, a mnogi u mešovitim naseljima. Oni i njihovi preci vekovima su živeli i radili sa Hrvatima. U mnogim slučajevima bilo je nemoguće reći ko ima dublje korene. Sada je Milošević pokušao da Srbe pretvori u petu kolonu, apelujući na njih kao na isturene redove srpskog naroda koje očekuje istrebljenje ako se ne pobedi hrvatski nacionalizam. U februaru 1990. godine je pod njegovim pokroviteljstvom osnovana Srpska demokratska stranka, a u julu je Srpsko nacionalno veće proglasilo srpsku autonomiju. Milošević ne bi postigao veliki uspeh da se u Hrvatskoj nisu događale stvari koje su oživele sećanja na kratko ali gorko razdoblje u kome su hrvatski Srbi zaista bili žrtve genocida – Drugi svetski rat.
Tuđman je pričao o „velikoj Hrvatskoj“, a njegova stranka prolazila je gradovima naseljenim Srbima sa parolom „Bog na nebu, Tuđman u domovini“.[7] Kao što je priznao jedan od bivših Tuđmanovih savetnika:
Trebali smo politički razoružati Srbe u Hrvatskoj, obećanjem kulturne autonomije i prava… prekasno smo to učinili. Prošlogodišnja predizborna kampanja Kršćansko-demokratskog saveza odnijela je pobjedu na hrvatskom nacionalističkom programu. Tuđman je inzistirao da svi Srbi polože zakletvu odanosti hrvatskoj državi. To je išlo na ruku srpskim nacionalistima i Slobodanu Miloševiću, koji nas stalno optužuje da smo fašisti.
U avgustu 1990. godine Srbi u Hrvatskoj glasali su za srpsku autonomiju. Hrvatske vlasti su to glasanje odbacile i naredile da se naoružanje rezervnih policijskih snaga u pretežno srpskim krajevima smanji za 60 odsto, što je 28. i 29. septembra izazvalo srpske nerede u Petrinji, Dvoru na Uni i Donjem Lapcu kod Knina.[8]
Događaji u samoj Srbiji pokazivali su, međutim, kako dugotrajno vrenje ekonomskog nezadovoljstva, razočaranja u komuniste i delovanja nacionalista zajednički rade na stvaranju situacije u kojoj će partijski prvaci moći da se nadaju opstanku samo privođenjem svoje strategije njenom krvavom kraju – ratu. Početkom 1991. godine na hiljade srpskih radnika protestovalo je ispred zgrade republičke skupštine u Beogradu, tražeći višemesečnu zaostalu platu koja im je bila uskraćena. Posle jednog sličnog incidenta umalo nije došlo do opšteg štrajka radnika u metalskoj i tekstilnoj industriji. Fajnenšal tajms je izvestio:
Suverena vlast socijalističkog (bivšeg komunističkog) predsednika g. Slobodana Miloševića stavljena je na test kada je na desetine hiljada ljudi izašlo na ulice da protestuje zbog kontrole Socijalističke (bivše komunističke) partije nad sredstvima informisanja. Dva lica su poginula, a devedeset je ranjeno. Gospodina Miloševića je uhvatila panika. Šest puta je telefonirao armiji tražeći da uguši demonstracije i izbavi ga. Armija je napokon izašla na lice mesta, ali je ostala samo jedan dan. Armija nije spasla g. Miloševića. Spasao ga je njegov glavni suparnik, predsednik Tuđman. Na dan 25. marta njih dvojica su se tajno sastali u Karađorđevu u Srbiji. Tamo je, izgleda, postignut sporazum da se svrgne g. Marković, a Bosna i Hercegovina podeli između Srbije i Hrvatske. Dva dana potom, pedeset hiljada ljudi demonstriralo je u Beogradu insistirajući na slobodi štampe. Savezna vlada osudila je mere Slovenije i Hrvatske u pravcu otcepljenja; u Hrvatskoj su održane demonstracije protiv armije; u Srbiji je sedam stotina hiljada radnika stupilo u štrajk; predsednici šest republika dogovorili su se da do juna 1991. godine održe referendum o budućnosti zemlje. U maju se retorika mržnje i nasilja između Srba i Hrvata izlila na ulice.[9]
I Slovenija i Hrvatska proglasile su nezavisnost 25. juna. Odmah potom savezna armija ušla je u Sloveniju, navodno da bi obezbedila spoljnu granicu, a u stvari da bi pokorila teritoriju. Nije se mogla nadati otporu na koji je naišla. Tenkovi su istutnjali na ulice Ljubljane, ali Slovenci se nisu dali. Lokalne vlasti imale su priličnu zalihu oružja te se borba ubrzo raširila po republici. Svakom odraslom Jugoslovenu poznata je taktika apsorbovanja i vezivanja nadmoćne osvajačke sile. Jugoslovenska vojna strategija počivala je na principu koji je imao za cilj da odvrati kako Atlantski savez, tako i Varšavski pakt od invazije kao isuviše riskantne. Slovenci su sada okrenuli tu strategiju protiv nepredviđenog neprijatelja. Obarani su helikopteri, onesposobljavani tenkovi, i uskoro je dotad višenacionalna armija izgubila volju za borbom.
Međutim, sukob je sada prešao na daleko opasniji teren – Hrvatsku. Tu je borba bila sasvim drugačije prirode. Armija je sada praktično postala srpsko oruđe. Zapaljivi nacionalizam u prethodne dve godine bio je dovoljan da obezbedi podršku ogorčenog i naoružanog srpskog stanovništva redovnoj armiji. Ovde se nije moglo dogoditi da Srbi tako brzo izgube volju za borbom kao u Sloveniji. U mnogim slučajevima neregularni vojnici su se, mada puni nacionalizma i fanatizma, borili za sopstvene kuće i sela. Do polovine septembra postalo je jasno da su Milošević i Tuđman, kakve god planove da su imali za podelu zemlje, sada upali u začarani krug iz koga se nije bilo lako izvući.
Ofanziva protiv Slovenije već je načela armiju kao saveznu instituciju. Kada je predsedništvo pokušalo da naredi armiji da napusti Hrvatsku, pokazalo se da je savezna kontrola u međuvremenu potpuno iščezla. Armija je ostala jer je smatrala da bi prekid rata značio povratak na sve stare probleme. Barjak nacionalizma preuzeli bi ljudi poput Vuka Draškovića iz Srpskog pokreta obnove. Ponovo bi izbilo na površinu ekonomsko nezadovoljstvo. Logika situacije zaplela je armiju u Bosni i Hercegovini, a mogla bi je odvesti i u Makedoniju. U oba slučaja rat će se proširiti i iskomplikovati. Raširiće se progoni. Odstupanje će postati još teže.
U tako beznadežnoj situaciji mnogi su pali u iskušenje da potraže pomoć spolja. Ali nijedna zapadna sila ne želi da brani Albance niti je zainteresovana za izglađivanje netrpeljivosti između Srba i Hrvata koje su ovi negovali pola veka. Svoje ekonomske „lekove“ zapadne sile su već isprobale u prethodnih dvadeset pet godina. U svakom slučaju, ove sile su podeljene. Britaniju zabrinjava Severna Irska. Tuđman je svoju strategiju zasnovao na verovatnoj pomoći nemačke vlade, ali je ta podrška bila uzdržana.
Francuska vlada još je više zamrsila situaciju potajnim zalaganjem za pobedu Srbije. Ako se i pošalje veliki broj vojnika da otrgne severne republike od Srbije i uključi ih u EZ, oni bi se tu mogli zaglaviti na više godina. Borba u Hrvatskoj bila je krvava zato što se radilo o borbi za podelu teritorije. Presedani mešanja spoljnih faktora u takve borbe i dalje se mogu videti u Belfastu i na Kipru. Događaji su pokazali da upravljači Jugoslavije svojim nacionalizmom umeju samo da seju razdor. Milošević, Tuđman i Kučan nemaju da ponude ništa drugo do progona i komunalizma.
Ima li glasova koji se suprotstavljaju tom ludilu? Do kraja septembra pojavili su se tek slabi znaci otpora srljanju u nacionalistički haos. Ankete su dosledno utvrđivale da se 20 odsto Jugoslovena smatra antinacionalistima.[10] Konkretniji vid otpora bili su pokreti izrasli i u Beogradu i u Zagrebu među majkama onih koji su poslati na front. Bar u početku ideje iza tih pokreta bile su krajnje smušene. Jedna majka – učesnica beogradskih demonstracija – zahtevala je da joj se sin vrati iz Slovenije, ali je dodala: „Ako se naši ne vrate kućama želim da se slovenački mladići zadrže kao taoci.“[11] Tako je, međutim, izgledalo i prvo buđenje otpora prema Vijetnamskom ratu. Značajnija je bila pobuna vojnika u srpskom gradu Velikoj Plani polovinom septembra.[12] To su, naravno, događaji bez uticaja, ali ipak predstavljaju ključne znake da ciklus radničkih pobuna i potom pojačanja nacionalizma koji, sa svoje strane, ne ispunjava istinske potrebe radnika, nipošto nije završen.
Kad socijalisti govore da postoji izbor između socijalizma i varvarstva, onda to u Jugoslaviji ima opipljivo značenje. Tu smo videli klasnu borbu u kojoj je vladajuća klasa bila u stanju da izbegne poraz jedino skretanjem te borbe u nacionalizam i potom rat. Možda će opet doći do štrajkova poput onih od aprila 1991. godine koji su zapretili obaranjem Miloševića, i možda će ti štrajkovi udariti temelj novoj borbi u kojoj će postojati potencijal za jedinstvo radničke klase. Trocki je u vreme balkanskih ratova napisao da čitava istorija tog regiona nameće izbor između dve alternative – radničkog jedinstva izgrađenog odozdo i rata i bede nametnutih odozgo:
Jedinstvo Balkanskog poluostrva može se ostvariti na dva načina: ili odozgo, ekspanzijom jedne od balkanskih država koja bi se pokazala kao najjača nauštrb slabijih – to je put istrebljujućih ratova i tlačenja slabih naroda, put koji učvršćuje monarhizam i militarizam; ili odozdo, udruživanjem samih naroda – to je put revolucije, put koji znači svrgavanje balkanskih dinastija i razvijanje zastave balkanske federalne republike.[13]
Danas se to neće postići apstraktnim apelima za jedinstvo nacija. Srpski radnici moraju da se suoče sa argumentima drugih srpskih radnika da ništa neće postići podržavanjem prinudnog jedinstva putem rata – taj put vodi natrag u podršku njihovom sopstvenom ekonomskom mučitelju Slobodanu Miloševiću. Hrvatski radnici moraće da se suoče sa argumentom da je, iako žele da armija napusti Hrvatsku, tome najveća prepreka Franjo Tuđman, čiji nacionalizam neprestano huška Srbe u Hrvatskoj protiv Hrvata. Svuda će važiti argument da je zbrku napravio sistem kome su odani svi suparnički prvaci. Pravi socijalisti u Jugoslaviji moraće da učine ono što su boljševici učinili u carizmu – da se suprotstave svim pokušajima manipulacije narodima, podvlačeći pritom da je za takvo rešenje sposoban samo nezavisan radnički pokret. Druga alternativa je varvarstvo, od koga sasvim sigurno neće imati koristi ni Tuđman, ni Milošević, ni zapadne sile. Rezultat bi lako moglo da bude rasulo u kome svi gube – zajednička propast svih sukobljenih klasa.
[1] M. Glenny, n. d., s. 125–126.
[2] Ibid, s. 125–126.
[3] H. Poulton, n. d., s. 37.
[4] Financial Times, 27. jun 1991.
[5] M. Glenny, n. d., s. 128.
[6] Financial Times, 27. jun 1991.
[7] H. Poulton, n. d., s. 33.
[8] Ibid, s. 26.
[9] Financial Times, 27. jun 1991.
[10] Guardian, 24. jun 1991.
[11] Financial Times, 4. jul 1991.
[12] Financial Times, 21. septembar 1991.
[13] Leon Trotsky, „The Balkan Question and Social Democracy”, The Balkan Wars, (New York, 1980), s. 40.