Egipatski radnici imaju potencijal da odigraju ključnu ulogu u revoluciji.
Mreže nezavisnih sindikalnih aktivista bile su presudne u mobilisanju ljudi za proteste 25. januara koji su pokrenuli pobunu.
Radnička klasa je verovatno najveća, i zasigurno najkohezivnija društvena grupa u zemlji.
Ona ima najjasniji interes da vidi nastavak i produbljenje revolucije.
Radnici su bili u prvim redovima otpora neoliberalnoj politici diktatora Hosnija Mubaraka.
To je zbog toga što je režim neumorno radio na tome da otkloni većinu materijalnih podsticaja koje je nudio prethodnim generacijama u zamenu za njihovo poverenje.
Proces ekonomskih reformi učinio je živote radnika još težim i slomio moćno ideološko uporište, koje ih je ohrabrivalo da se identifikuju sa ciljevima „nacionalnog razvoja”.
Kao rezultat toga, ideja da će im država dati najosnovnije – posao, stanovanje, zdravstvo i obrazovanje – čak iako odbije da im da slobodu, bila je potkopana.
Zbog toga je, od 2006, na stotine hiljada radnika širom svih sektora ekonomije štrajkovalo za bolje plate i uslove rada, ili odbranu svojih radnih mesta.
To uključuje carinike, tekstilne radnike i zaposlene u vojnoj industriji i Sueckom kanalu.
Značajna manjina predvodila je hrabre i, u mnogim slučajevima, uspešne napori da se organizuju nezavisno od države i ETUF-a – državne, korumpirane sindikalne federacije.
Nezavisnost
Najznačajni primer je Sindikat poreskih radnika.
Ovo je nezavisni sindikat, nastao direktno iz štrajkačkog odbora koji se razvio 2007, kada je 55,000 slabo plaćenih državnih službenika ušlo u štrajk.
Drugi bitni centri nezavisnih sindikalnih aktivista uključuju tekstilne radnike u Mahali al Kubri.
Oni su 6. aprila 2008. predvodili poziv na nacionalne štrajkove i proteste za povećanje minimalne nadnice.
Mreže nezavisnih sindikalacanastavljaju da artikulišu političke i klasne zahteve uličnih protesta.
One agituju za zbacivanje režima, porast minimalnih plata i za stalno zapošljavanje privremenih radnika.
Slogani na ulicama od 25. januara pokazuju da su politički i socijalni zahtevi duboko isprepletani u svesti demonstranata.
Uzvici kao što su „hleb, sloboda i ljudsko dostojanstvo”, kao i „promene, sloboda i socijalna pravda” ukazuju na to da je novi pokret u jednu moćnu silu ujedinio sve velike protestne talase iz prethodne decenije u Egiptu.
Njen fokus je svrgavanje Mubaraka i njegovog režima.
Nezavisno organizovani radnici mogu da na ulice iznesu onu moć koja će dovesti do pada režima –sprovodeći slogan „socijalna pravda” u stvarnost. Njihovo učešće može produbiti revoluciju.
Ne iznenađuje to što je jedan od prvih izveštaja sa štrajkova, koji su se odvijali paralelno sa uličnim protestima, došao iz Sueca, gde su borbe sa policijom bile posebno intenzivne.
Radnici u čeličanama su u subotu proglasili neprekidan štrajk do pada Mubaraka.
Zvanične sindikalne vođe žive u svetu iluzija
Borbe nezavisnih radničkih organizacija stoje u potpunoj suprotnosti sa ETUF zvaničnom sindikalnom federacijom.
ETUF je radio ruku pod ruku sa režimom još od 1950-tih, ne bi li ugušio radničke proteste.
Samo tri dana pred izbijanje prošlonedeljnog ustanka, Husein Megaver, vođa ETUF-a, pozpuno je samouvereno izjavio za opozicione novine da je Egipat „potpuno drugačiji od Tunisa, u kome su slobode pod represijom.”
U Egiptu, dodao je, „režim je narodu dao slobodu govora i pravo da osnivaju političke partije.”
Izgleda da se egipatski radnici ne slažu sa tim.
Borbe nezavisnih radničkih organizacija stoje u potpunoj suprotnosti sa ETUF zvaničnom sindikalnom federacijom.
ETUF je radio ruku pod ruku sa režimom još od 1950-tih, ne bi li ugušio radničke proteste.
Samo tri dana pred izbijanje prošlonedeljnog ustanka, Husein Megaver, vođa ETUF-a, pozpuno je samouvereno izjavio za opozicione novine da je Egipat „potpuno drugačiji od Tunisa, u kome su slobode pod represijom.”
U Egiptu, dodao je, „režim je narodu dao slobodu govora i pravo da osnivaju političke partije.”
Izgleda da se egipatski radnici ne slažu sa tim.
Lokalni komiteti: Narod nas čini bezbednim
U medijima kruže slike mladih muškaraca na barikadama sa palicama i pajserima – koje su, na prvi pogled, znak haosa i nasilja. Istina je, međutim, potpuno drugačija.
Ovi muškarci, koji oko ruku nose improvizovane bele trake, predstavljaju lokalne komitete uspostavljene po naseljima.
Policija je krajem prošle nedelje nestala, otvarajući neke zatvore u pokušaju da stvori haos. Bilo je slučajeva krađe i nasilja, ali svi smatraju da je to bilo policijsko maslo.
Komiteti upravljaju saobraćajem, staraju se da ljudi bezbedno stignu svojim domovima i brinu se o barikadama improvizovanim od izgorelih vozila i, u jednom slučaju, od dva prevrnuta policijska vozila.
Zaustavljaju i pretražuju automobile i proveravaju identifikacije, dok volonteri rasčišćavaju ulice. Doktori dele ono malo preostalih medicinskih zaliha koje su preostale. Narod među sobom deli hleb, urme i slatkiše. Malena kolica sa ogromnim tepsijama kus-kusa privukla su kolonu ljudi – novac nije potreban.
Jedan volonter mi je rekao: „Policija je htela da prouzrokuje haos kako bi nam onda rekla ‘ili ovo, ili Mubarak’. Nije im uspelo.”
Iz Kaira, Džudit Or
Egipatski revolucionar: Zauvek smo se promenili
Bio sam u Aleksandriji prošlog ponedeljka, kako bih se sastao sa nekim drugaricama i drugovima. Pratila me je policija u civilu i ispitivala vlasnike kafića o meni, rekavši im da nisam odatle.
Samo nekoliko dana kasnije došli smo u situaciju da možemo da sedimo napolju i pričamo o revoluciji i socijalizmu, a da nas niko ne posmatra.
Ljudi su predugo živeli pod Mubarakom i njegovim pajtosima. Vladu je popunio poslovnim partnerima i sopstvenom porodicom. Korumpirani su do srži.
Policija se žestoko borila kako bi zadržala kontrolu. Ljudi ih preziru, naročito mladi koji su iskusili policijsku brutalnost i mučenje.
Opšte je poznato da su ljude podvrgavali mučenju, čak i u slučajevima onih sa najmanjim prekršajima. Uhapšeni džeparoši bi bili trpeli elektro-šokove, bili lišavani sna i vešani za ruke, koje bi im prethodno vezali iza leđa.
Egipatskog blogera Kalida Saida je policija tukla po glavi sve dok nije umro, što je pokrenulo masovne proteste i istragu o ubistvu.
Na fejsbuku i tviteru je napravljena grupa pod nazivom „Svi smo mi Kalid Said”.
Upravo su ove grupe mladih ljudi bile te koje su se spojile sa drugima i pozivale na akciju 25. januara. Mi smo, kao revolucionarni socijalisti, tu akciju i podržali.
Zato sada vidimo ustanak koji vuče korene iz ekonomskih borbi poslednjih godina i političke radikalizacije omladine – oko polovine stanovništva mlađe je od 20 godina.
Ovaj pokret nema jedinstveno vođstvo. Svakog dana izbacujemo nove letke sa našom porukom: moramo preći sa demonstracija na štrajkove – bez kompromisa.
Kako god se borba narednih nedelja bude razvijala, režim neće moći da nas vrati natrag u samicu. Zauvek smo se promenili.
Ono što se desilo ovde može da se desi bilo gde. Egipat je vodeća zemlja regiona i ima snagu da pokaže put unapred.
Sameh, egipatski revolucionarni socijalista