Pandemijska kriza i nova duboka recesija prelamaju se preko leđa radničke klase. Radničko samoorganizovanje protiv mera spasavanja i održavanja kapitalističke privrede jedino je što može da oslabi i osujeti novi udar na radnička prava, standard i same živote radnika i radnica. Kako bismo generalizovali raznovrsna iskustva borbe na radnim mestima i doprineli strateškoj diskusiji o razvoju klasnog sukoba u Srbiji i na Balkanu, tokom pandemije koronavirusa ponovo smo pokrenuli rubriku Radnički glas. Danas objavljujemo prvi intervju u okviru ove rubrike, napravljen sa admin-timom Fejsbuk stranice Ujedinjeni radnici Kraljeva, koja od januara nastoji da na jednom mestu okupi kraljevačke radnike i radnice, da sabere i izvuče zaključke iz njihovih iskustava i ohrabri ih da se organizuju na svojim radnim mestima.
Isidora Radovanović (IR): Šta je stranica „Ujedinjeni radnici Kraljeva“? Zbog čega je pokrećete i kakav sadržaj na njoj delite?
Ujedinjeni radnici Kraljeva (URK): Ovaj intervju je važno započeti i završiti na isti način: potrebno je poslati apel radnicima u svakom većem mestu u Srbiji da se organizuju na isti način i da formiraju svoju FB stranicu „Ujedinjeni radnici“. Stranica „Ujedinjeni radnici Kraljeva“ nastaje iz potrebe da se kraljevački radnici izbore bar za minimum radničkih prava koji im je zakonom zagarantovan. Još smo daleko od mogućnosti da tražimo više od toga jer, pre svega, moramo misliti o onim klasnim grupama koje su najugroženije i koje nemaju snage i mogućnosti da se izbore za najosnovnija prava. Tu pre svega mislimo na četrdeset radnih časova nedeljno, uredno plaćen prekovremeni rad, minimum zakonskog godišnjeg odmora, ali i plaćeno bolovanje koje izostane kod najsurovijih poslodavaca.
Sadržaj koji se na stranici deli moguće je razvrstati u nekoliko kategorija. Radnici se često javljaju za savete vezane za njihova prava, gde mi tumačimo zakon i zajedno sa njima rešavamo probleme. Slučajeve koji su česti objedinimo u jednu objavu koja je zajednička za sličnu grupu problema i na taj način pomognemo i onima koji se boje da postave pitanje, iz straha da će njihov identitet negde biti obelodanjen, što je praktično nemoguće.
Sa drugom grupom objava smo probali da izađemo u susret brojnim pratiocima koji su uporno zahtevali da se objavljuju nazivi preduzeća za koja dobijamo prijave o surovim prekršajima radničkih prava. Uglavnom je reč o prekršajima koje je vrlo teško dokazati, a koji jako štete radnicima, i ukoliko radnici odluče da pred inspektorima rada ne posvedoče o njima (što je najčešći slučaj), problem ostaje nerešen. Pre svega mislimo na povraćaj dela plate nakon isplaćenog minimalnog ličnog dohotka; to je svojevrstan zločin kojem je bez svedočenja gotovo nemoguće stati na put. Radnici često potpisuju i lažno rešenje o godišnjem odmoru: poslodavci im obično daju tri kalendarske nedelje odmora, a minimum je dvadeset radnih dana, što su četiri kalendarske nedelje. U tim slučajevima smo u velikoj moralnoj dilemi da li takva saznanja javno objavljivati i izvrgavati takve poslodavce javnom ruglu, s obzirom na to da postoji i realna mogućnost da naša dojava bude lažna i da prozovemo nekog ko to ne zaslužuje. S obzirom na to da ova mogućnost postoji, verovatno ćemo ubuduće prestati sa takvim objavama i fokusirati se samo na zvanična saopštenja Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, čime će naše objave biti i formalnopravno potvrđene; to spada u treću grupu naših saopštenja na stranici.
IR: Koji su, iz vašeg iskustva, glavni problemi sa kojima se suočavaju radnice i radnici u Kraljevu?
URK: To su problemi sa neadekvatno obračunatim prekovremenim radom, ako ga poslodavac uopšte i obračuna, kao i vrlo čest slučaj (kod onih radnika koji zarađuju nešto veće plate) da deo zarade prime „na ruke“, dakle iz crnih fondova poslovanja. Tom prilikom radnik ostaje uskraćen za deo penzionog osiguranja. Problem su takođe i neprijavljeni radnici, kojih, nažalost, i dalje ima. Po izveštaju inspekcije rada za 2019. godinu, videli smo da su neprijavljeni radnici zatečeni vrlo sporadično, u kafićima, recimo, gde je čest slučaj da studenti rade u letnjim pauzama, ili na primer u teretanama itd. U pitanju bude uglavnom jedan radnik koji je ionako u nekoj vrsti sezonskog posla, te tu svakako ne bi ni radio nakon jednog ili dva meseca.
Ne mislimo, naravno, da su ovi slučajevi nevažni, ali postoje preduzeća koja su ozbiljno eksploatisala veliki broj radnika i na kraju su od naše države za to i nagrađena. Recimo, pouzdano znamo da je jedna firma poslovala sa četrdeset neprijavljenih radnika čitavu deceniju, i u jednom momentu, kada više nisu mogli da održe takvo stanje, radnike su prijavili i dobili subvencije od Nacionalne službe za zapošljavanje po svakom prijavljenom radniku. Mi smo stava da im se to ne sme zaboraviti; međutim, oni su sada vrlo uredno preduzeće i ne može im se pronaći neki ozbiljan prekršaj, te ukoliko vi pomenete da su tu radnici bili ugnjetavani deset godina, možete se suočiti sa tužbom za klevetu. Tako bi na listu velikih problema trebalo staviti i ovaj: kako bivše prestupnike koji su u međuvremenu legalizovali svoje poslovanje izvesti pred lice pravde?
IR: Da li su ti problemi specifični za Kraljevo ili su to problemi sa kojima se suočavaju radnice i radnici širom Srbije?
URK: Uglavnom su to sve isti ili slični problemi. Mnogi gradovi su u privrednom smislu stradali devedesetih godina i radnici su bili prepušteni ulici. Ipak, Kraljevo prednjači u tome, jer je samo u dva preduzeća ugašeno deset hiljada radnih mesta, a bilo ih je još dosta. Tako su ti siroti ljudi bili privatnom preduzetništvu posluženi kao roblje, sa jednom vrlo surovom radnom filozofijom – uzmi ili ostavi, ako nećeš ima ko hoće. Ovo je poslodavcima u privatnom sektoru omogućilo da nemaju radno vreme, da radnici ne znaju kada se završava radni dan, da na razgovoru za posao ne smete pitati kolika je plata ili kada su slobodni dani. U tom smislu se posebno počelo ceniti radno mesto u javnoj službi, što je, sa druge strane, omogućilo političkim partijama da trguju radnim mestima i manipulišu biračkim telom koristeći se nepotizmom, korupcijom, partokratijom, stranačkim zapošljavanjem itd. Radnik je u svakom slučaju najviše stradao i, nakon tri decenije patnje, pomirio se s tim da je radno mesto nužno zlo, što je smanjilo i radni učinak i kreativnost i, što je najvažnije – kvalitet života.
IR: Kako su radnici u Kraljevu reagovali na postojanje stranice? Da li mislite da je ona doprinela njihovom organizovanju i pružanju nekog vida otpora?
URK: Reagovali su dosta dobro – u prvih nekoliko dana nas je zapratilo hiljadu pratilaca, a kasnije se taj broj znatno sporije uvećavao. Radnici postavljaju razna pitanja: često se ispostavi i da nema povrede Zakona o radu, ali, nažalost, ima i vrlo surovih situacija. Nama je najlakše da rešimo slučajeve neprijavljenih radnika. To inspekcija rada najlakše rešava. Najčešće radnici ne znaju da mogu Inspektorat za rad pozvati anonimno, prosto se iznenade kada shvate da mogu prijaviti neregularnosti a da se neće otkriti njihov identitet. U tom smislu ih ohrabrujemo i savetujemo šta sve mogu učiniti da poboljšaju uslove na svom radnom mestu a da za to ne snose posledice. Zasad znamo da na teritoriji Kraljeva nismo načinili neke znatne pomake u regulisanju radničkih prava, ali takođe znamo i da smo rešili neke teške situacije i inspekciji rada skrenuli pažnju na neke grube prekršaje koji su vrlo brzo razotkriveni i sankcionisani. Zanimljivo je da je u jednoj situaciji poslodavac, nakon odlaska inspekcije, nastavio da radi po starom – procenio je da mu se više isplati da plati kaznu nego da prijavi radnike. Naravno, inspekcija je ponovo izašla na teren i zatekla nepromenjeno stanje. Važno je da smo krenuli, da nas što više ljudi prati i da naš rad bude primer zvaničnim institucijama, koje bi konačno mogle da počnu da rade svoj posao – tu mislim na brojne organizacije za zaštitu prava radnika koje se često finansiraju iz državne kase.
IR: Sindikati su trenutno jedine masovne organizacije radničke klase u Srbiji. Ipak, njihove aktivnosti uglavnom su trome i reaktivne. Kako bi mogla da se oživi sindikalna aktivnost u Srbiji?
URK: Mi živimo u sistemima zatvorenih sudova, gde su svi elementi u društvu podjednako loši. Sindikalna delovanja su troma, neefikasna i jako podložna raznim uticajima. Jedini način da govorite istinu neometano je da budete anonimni, ali u tom slučaju nemate pravnu formu i vaši dometi su vrlo kratki. Dakle, sindikati jedini mogu rešavati ove probleme, ali njihov učinak će biti neznatan sve dok te organizacije ne budu zaštićene u toj meri da na njih ne mogu delovati spoljni faktori. Taj put je predugačak ali ga je moguće preći. U našem društvu postoje aktivisti i intelektualci koji imaju izražen osećaj za pravdu i koji su pojedinačno nepotkupljivi, izolovani od negativnog uticaja spoljnog sveta, vrlo svesni ozbiljnosti situacije i načina na koji sve to mora da se rešava, Kada splet okolnosti omogući da takvi pojedinci stanu na čelo sindikata i drugih organizacija za zaštitu radničkih prava, biće moguće nešto menjati. U suprotnom će postojati potreba da se iz raznih neformalnih grupa vrši pritisak na poslodavce da popuste i svojim radnicima omoguće bolje uslove rada. To je negde i naš posao, mi smo družina entuzijasta koji putem jedne društvene mreže šalju poruke, apele, dele savete i pomažu radnicima na sve načine. To je nešto kao gerila: ona je potrebna u određenom momentu kada je potrebno srušiti neku veliku nepravdu, ali ona nema budućnost; jasno je da društvo kreće napred kada potreba za gerilskim delovanjem nestane. Tako je i sa nama: kada prestane potreba za našom stranicom, znaćemo da sindikati rade svoj posao.
IR: Šta bi radnici i radnice Kraljeva trebalo da urade kako bi se pripremili za predstojeću ekonomsku krizu, ali i na napade na njihova prava koji će izgledno postati još veći?