Još ne znamo sve detalje, ali jedno je sigurno: nakon šesnaest dana štrajka u Fijatu, radnici i radnice danas se vraćaju na posao.
Nakon sinoćne posete Ane Brnabić Kragujevcu, na konferenciji za medije saopšteno je da se pregovori sa predstavnicima zaposlenih nastavljaju u podne u Vladi Srbije.
Predsednik štrajkačkog odbora Zoran Marković priznao je da je ovo neobična situacija: „Jeste ovo jedan presedan u sindikalnoj borbi, da sindikat prekida štrajk bez postignutog dogovora – ali sa mogućnošću da pregovara i da dobije sve ono za šta smo se borili tokom generalnog štrajka.“
Svi, doduše, znamo da je pregovaračka snaga sindikata na vrhuncu dok traje štrajk. Velika je greška sindikalnih vrhova da ulaze u pregovore nakon okončanog štrajka i bez bilo kakvih garancija, osim obećanja Vlade da će se zalagati za radničku stvar.
Dotičnu vladu imenovao je Aleksandar Vučić, koji je poručio da „radnici koji štrajkuju ne vole svoju Srbiju“. Takva vlast nema interese radništva na prvom mestu.
Pretnja odlaskom Fijata
Očigledno je da je pretnja odlaskom Fijata iz Srbije odigrala veliku ulogu u odluci sindikata. Strah da će Kragujevac ostati bez fabrike koja zapošljava više od dve hiljade ljudi svakako ne može da se zanemari.
No, pogrešno je misliti da će prekid štrajka ići na ruku radništvu. Fijatu je u Srbiji dobro: posluje uz subvencije države, malo plaća stručno radništvo, a pravi velike profite. Po nekim računicama s proleća 2016. godine, koje je objavio list Danas, vrednost izvoza Fijatovih automobila iznosi približno 5,2 milijardi dolara.
Zahtev za godišnjim povećanjem koje svakako ne bi dostiglo ni tri miliona evra u tom sklopu ne može da bude dovoljan razlog za jednu veliku firmu da zatvori fabriku, premesti mašineriju vrednosti više milijardi evra i otvori proizvodni pogon negde drugde, gde će plaćati radništvo nešto manje. Pri tom, kako smo pre nekoliko dana saznali, samo u Indiji fabrike automobila isplaćuju svoje radništvo manje nego Fijat u Srbiji.
Fijat je jedna u nizu firmi koja ima korist od politike države Srbije da privlači direktne strane investicije i kredite – subvencijama, stabilnom valutom i privatizacijom – nakon čega firma izvlači profite i preti da će se povući svaki put kada rukovodstvu nešto nije po volji. To je doprinelo pogoršanju opšteg ekonomskog stanja u Srbiji: deficit je visok, dug sve veći, a „štednja“ sve stroža.
Razumnost radničkih zahteva i snaga radničke klase
Priče o odlasku Fijata služe zastrašivanju radništva: ukoliko takva namera postoji, podstaknuta je činjenicom da Fijatu sledeće godine ističe ugovor sklopljen sa državom, a ne štrajkom radništva. No, imajući u vidu ustupke koje država pruža Fijatu, kao i potplaćenost radne snage, pitanje je koliko su ovakva spekulisanja osnovana. Uz to, radništvo u Kragujevcu bi, kada bi do toga došlo, moglo da okupira fabriku i spreči odlazak firme. Odluke Fijata su, u krajnjoj liniji, zavisne od odluka radne snage koju zapošljava.
Od radništva Fijata u Kragujevcu nije ni najmanje nerazumno da traži veću zaradu od 38.500 dinara mesečno (što je, pri tom, bruto iznos plate – neto iznosi oko 28.000). Kada radnik ili radnica vide koliko proizvode i koliko novca Fijat ima, s jedne strane, a koliko oni, s druge strane, svakodnevno rade u nepodnošljivim uslovima, zašto ne bi tražili da se Fijat odrekne nekoliko hiljada dinara mesečno?
Fijat će možda doći do zaključka da ne želi dalje prekide u proizvodnji i stoga dati neke ustupke radništvu bez dalje rasprave. No, ne treba se uzdati u poslodavca i državu.
Uspesi štrajka u Fijatu
Najznačajniji efekat ovog štrajka je podizanje svesti i samopouzdanja radnika i radnica u Fijatu, ali i šire. Ovo je bio prvi ofanzivni štrajk u privatnom sektoru u dugom nizu godina. Radništvo se nije borilo protiv propadanja firme ili da sačuva penzije, već je videlo da stvara ogroman profit i tražilo je udeo u profitu.
To je započelo manji val radničkih borbi u Srbiji. Radništvo u valjevskom Gorenju štrajkom je odnelo pobedu i osvojilo povišicu od nekoliko hiljada dinara. Neminovno je da će ovakve pobede nastaviti da ulivaju samopouzdanje radničkoj klasi u Srbiji i ohrabruju je da uvidi i iskoristi svoju moć.
Osećaj da možeš i zaslužuješ bolje čini značajan deo klasne svesti, što se vidi po izjavama brojnih radnika i radnica koji su štrajkovali poslednjih dana da „radnik nije rob“. Ne bi bila mala stvar ni da je radništvo Fijata postiglo samo to. Ali ono je postiglo i više.
Radništvo je kroz štrajk naučilo da veruje sebi i svojim saborcima i saborkinjama. Isto se ne bi moglo reći za sindikalne vrhuške i funkcionere. Umesto da su ohrabrili i podigli proteste i štrajkove širom Srbije, zarad podrške štrajku u Fijatu i poboljšanja statusa zaposlenih u celoj zemlji, oni se dele, tražeći nagodbe sa poslodavcima i trčkarajući za vladajućim strukturama.
Lekcije za dalje: nazad u štrajk, uz novo vođstvo!
Radništvo širom Srbije treba da: (1) zameni sindikalne funkcionere koji se ne bore za radničku stvar i ne slušaju glas radnika i radnica; (2) u štrajkačke odbore stavi dokazane borce i borkinje i traži da se velike odluke donose na zboru štrajka; (3) insistira na akciji i jedinstvu sindikata u periodima između štrajkova.
Da li bi se Fijat povukao iz Srbije da su se sindikati ujedinili, solidarišući se sa štrajkom u Fijatu, da su doveli desetine hiljada ljudi u Kragujevac i bili spremni da podrže okupaciju fabrike? Tako nešto je teško zamisliti. Zato je već sada potrebno da se radnici i radnice u Fijatu i drugim preduzećima spremaju za naredni štrajk.
U Fijatu bi to trebalo učiniti čim bude zakonski moguće. Ukoliko bi, i van zakonskih okvira, postojala mogućnost da se zaustavi proizvodnja, ukoliko bi u tome učestvovao ceo kolektiv, trebalo bi pokušati i s tim. No, mogućnosti u ovom trenutku mogu znati samo ljudi u fabrici. Bolje je ne zaletati se i ne izgubiti posao, već strpljivo spremati sledeći štrajk – uz novo vođstvo sindikata i štrajkačkog odbora.
Potrebna je radnička partija
Potrebno je, nadalje, da povežemo najbolje aktiviste i aktivistkinje u radničkom pokretu. To znači da nam treba politička partija radništva, koja je spremna da se bori za radničku stvar svim sredstvima, da istera borbu do kraja i da ne prihvata laž da alternativa ne postoji.
Novca, naravno, ima, ali sva proizvodnja organizuje se radi profita. To, međutim, nije jedini način. Trebalo bi raskinuti sa dužničkom ekonomijom, zapleniti tajkunima imovinu, nacionalizovati propadajuće firme i staviti ih pod radničku kontrolu, te uz pomoć zaposlenih vršiti najstrožu kontrolu nad stranim firmama.
Ako ste saglasni sa ovom vizijom, javite nam se. Mi smo deo pokušaja da se stvori revolucionarna, radnička partija, spremna da se odlučno bori za radničku stvar i da stvori uslove za novo, socijalističko uređenje. Radnička klasa mora da ima svoj glas – bez njega će je uvek zastrašivati, deliti i poražavati.