Popularna kultura bi trebalo da, uslovno rečeno, bude pre kultura naroda negoli narodna kultura. S razvitkom sredstava informisanja i medija dobila je gotovo univerzališući karakter.
Samoparodija pravca je neminovna u svakom slučaju, u svakoj umetnosti, a nastaje kada se dominantne, određujuće crte pravca s vremenom ishabaju usled stalnog korišćenja.
Danas postoji pregršt izvođača o čijem se kredibilitetu malo toga pohvalnog može kazati, a sigurno je i da isprazna i često zaglupljujuća muzika ima potencijal da obesmisli ljudske brige – da pažnju mladih ljudi usmeri ka veštački stvorenim problemima, dok će oni stvarni uvek ostati previđeni.
U okviru pop kulture razvila se i alternativna struja koja je na širem planu ostala kultura naroda. Subverzijama različite vrste, alternativa će pokušati da podrije, ako ne postojeći poredak, onda sigurno samu pop kulturu. Vratiće narodu ono što mu pop duguje, a to je smislena poruka.
Devedesete godine dvadesetog veka je u tom smislu obeležio bend Rage Against The Machine. Ostavimo li po strani da su gitarsku muziku umesno mešali s repom, fankom i bluzom, ostavimo li po strani da imaju jedinstven zvuk, doći ćemo do onoga što nas najviše interesuje, a to je pomenuta poruka. Kreativni dvojac benda Tom Morelo i Zakari de la Roča poznat je po izrazito levičarskim, konkretnije zapatističkim stavovima. Krenemo li od imena benda – „bes protiv mašine“ – postaće jasno da je u vazduhu nešto revolucionarno. Članovi benda nikada se nisu libili da zajedno s publikom stanu pred barikade, a nekoliko su puta zbog aktivizma bili i hapšeni.
Bend se okrenuo ponajviše kritici vlasti svoje zemlje – SAD. Čak je 1999. godine na Vudstoku učinio nezamislivo – spalio je, nasred bine, američku zastavu za vreme pesme.
Morelo je o korporativnom sistemu proizvodnje rekao da radnik u takvim uslovima ima dve mogućnosti – da zauzme inferioran i apriorno otuđujući položaj u određenoj kompaniji, ili da, zgađen, umre od gladi. Tu se njegova sloboda završava, a srećnog kraja nema. Promena je, stoga, jedini izlaz, a ona podrazumeva rušenje takvog sistema i stvaranje novog.
Često se događalo da budu cenzurisani; češće se, međutim, događalo da ih, prvenstveno Foks, ali i drugi mediji establišmenta, svedeno i nejasno proglase za licemere, anarhiste ili remetioce javnog reda. Zakari je nekoliko puta na koncertima iznosio stav sličan onom Noama Čomskog, po kojem će kasnije biti javno satanizovan – da se isti propisi koriste svuda, rekao je on, svaki američki predsednik od Trumana na dalje bi bio uhapšen, osuđen, te i obešen ili streljan. Jadno je to, kako je obrazložio, što su SAD toliko nestabilne da je jedini način da se održe kao velesila neprestana proizvodnja ratova. Bes medija i onih koji iza medija stoje bio je nezapamćen.
O američkoj demokratiji, Morelo je izneo konkretan stav, ali bolno iskreno. Milioni tlačenih, rekao je, biraju između dva predstavnika privilegovane klase. Kada je 1997. Klinton ponovon odabran za predsednika i pored malog odziva birača, Morelo je izrazio nadu da je odziv posledica naglog „odrastanja Amerikanaca“, i uviđanja da glasom ne kontrolišu ništa.
Izneti takve stavove u SAD, državi u kojoj se izvitoperena verzija demokratije prodaje za pravu, veoma je hrabro, pogotovo ako to čini uspešan bend poznat po beskompromisnom zalaganju za pravdu i promene.