Nakon masakra u Norveškoj, oslobađajuće presude fašističkom dželatu Šandoru Kepiru i talasa sve čvršćeg povezivanja fašističkih i ultra-desnih organizacija na međunarodnom nivou, mogli bismo da pomislimo da smo dotakli dno. Pa ipak, kopamo dublje, vraćajući se u same ponore kolektivnog sećanja između dva svetska rata.
Šta se desilo? Evropu je ove jeseni šokirala nova informacija – zataškavanje rada neonacističke terorističke grupe u Nemačkoj, odgovorne za smrt desetoro ljudi. Ono što uopšte ne iznenađuje jeste da je „nacističko podzemlje”, tj. mreža čije je dotična grupa deo, delovalo pod kapom državne policije, odnosno „ustavobranitelja”.
BND (nemačka tajna policija) još je od ranije posedovala informacije. „Afera Oto” govori dosta – potpredsednik tirinške sekcije neonacističke NPD (Nacional-demokratska partija) dobio je nalog da osnuje terorističku organizaciju, za šta mu je iz fonda državne policije isplaćeno 200,000 tadašnjih maraka.
„Kako je moguće da su tirinški ustavobranitelji bili neobavešteni, a u arhivama je odloženo 24 fascikle sa dokumentima o aktivnostima grupe”, komentarisao je vođa lokalnih socijaldemokrata.
Osim Tiringije, slične situacije dogodile su se i u Hesenu i Kelnu.
Činjenica da su pripadnici NPD-a imali učešća u organizovanju terorističkih ćelija ne treba uopšte da nas iznenadi – britanska tajna služba i nemačka državna bezbednost su njeni direktni finansijeri i osnivači. Po preporuci MI6, britanska vlada je 60-tih godina predložila Bonu (tadašnja SR Nemačka) da formira legalnu neonacističku partiju kako bi se dotični društveni elementi držali pod kontrolom. Sam MI6 je preuzeo na sebe finansiranje stranke, dok je Adolf fon Tajden, tadašnji vođa stranke, bio i pripadnik britanske tajne službe.
Prema određenim izvorima, smatra se da su u Nemačkoj od strane neonacista stradala 182 lica. NPD danas ima poslaničke grupe u parlamentima Pomeranije i Saksonije.
Poput situacije sa ultradesničarskim pokretima u Srbiji (npr. SNP 1389) i nad NPD lebdi „bauk” državne zabrane. No, kao što smo pisali i u prethodnim brojevima Solidarnosti, represija države nad ekstremnom desnicom neće doprineti njenom nestanku – naprotiv, samo će je ojačati!
Na temerinskom vašaru
U Temerinu je tokom leta izbio incident – ljubitelji mađarskog omladinskog fašističkog pokreta 64 županije pretukli su grupu mladića srpske nacionalnosti. Kao odgovor na to, klerofašistički Obraz je najavio noćne straže po gradu, nakon čega je uhapšeno osam pripadnika ove organizacije, od kojih je samo jedan bio punoletan.
Uz barikade na Kosovu, zabranu Prajda, povezivanje Dveri sa policijskim sindikatima, kao i poziv Obraza da policija odbije poslušnost i ode na Kosovo, događaji su se smenjivali munjevitom brzinom i doveli situaciju do tačke usijanja.
Odnos pojedinih listova prema ovom slučaju je potpuno kriminalan. U javnosti je stvorena difuzna slika, bez jasnog razgraničavanja mađarskih fašista od ostatka mađarske zajednice. Takva atmosfera daje podlogu pojedinim kvaziintelektualcima da drže svoje tribine o „srpsko-pravoslavnom antifašizmu” i „mađarsko-katoličkom fašizmu”, stavljajući znak jednakosti između političke ideologije i naroda.
Ono što takođe bode oči, a što su mediji lukavo prečuli, jeste odnos pripadnika MUP-a prema ekstremističkim grupama. Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, Dinko Gruhonjić, povodom tadašnjih događanja, izjavio je: „Mi koji smo išli u Temerin da pravimo reportaže povodom ovih događanja, za samo par minuta smo uspeli da saznamo i imena onih koji regrutuju tu decu, i sa srpske i mađarske strane. Mene samo zanima, kako je moguće da nadležni onda ne znaju ništa o njima, kada su novinari te informacije dobili nakon krakog razgovora sa meštanima.”
Temerin je multietnička sredina u kojoj koegzistiraju i Mađari i Srbi. Ali isto tako je i potencijalna inicijalna kapisla za celu pokrajinu – u Vojvodini se još nisu zacelile rane bratoubilačkog rata, mnogo je ljudi izbeglo, deindustrijalizacija zemlje upropastila je na stotine hiljada života, te se međuetnička trvenja mogu proširiti po ostalim nacionalno heterogenim sredinama poput epidemije. Ovome u velikoj meri doprinosi i kampanja progona „lažnih azilanata” koja se već par meseci rasplamsava u nekoliko gradova i koju prevode fašističke organizacije poput Naših i Srbske akcije.
Za događaje koji su se odigrali odgovorne su isključivo stranačke mahinacije koje, kao po nekoj matrici, eskaliraju baš uoči predizbornih kampanja – nije ovo prvi put da se tako nešto vidi u Temerinu. Puštanje fašista sa državnog lanca omogućava održavanje naelektrisane nacionalističke atmosfere koja doprinosi preusmeravanju pažnje sa naših egzistencijalnih problema na etničke različitosti.
Takođe, to Dačiću daje za pravo da kao deus ex machine skokne do varoši i utrapi koji bod pred izbore na kartu multietičnosti, trasirajući nam put u svetlu evropsku budućnost, gde je i sam multikulturalizam proglašen mrtvim. A ko ga je ubio? Isti oni koji stvaraju krizu, nezaposlenost, represiju – na čelu sa duom „Merkozi”. Vladajuće klase Evropske unije omogućavaju afirmaciju eksremne desnice kao nikada do sad, još od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.
Ima neka tajna veza
Dana 11.11.2011. u Varšavi je održan ultradesničarski „Marš nezavisnosti”, na kome su učestvovali i pripadnici SNP 1389, a na poziv ekstremističkog Velikog poljskog kampa. Ova grupa je, pored Svepoljske omladine (podmladak ultrakatoličke Lige poljskih porodica) i neonacista iz ONR-a, potpisala organizaciju ovogodišnjeg skupa.
Gospodin Vacić može da poriče koliko hoće da njegova organizacija nema veze sa fašizmom, ali nastupati rame uz rame sa nacistima na marševima gde se skandira „Poljska cela biće bela” ili „Dosta jevrejske okupacije”, zaista čini dosta da sve krinke padnu.
Sam Veliki poljski kamp je, inače, u dobrim odnosima sa SNP 1389. Ove grupe su zajedno učestvovale i na Cerskom maršu, gde su bili prisutni i pripadnici Nove Srbije i SS Dveri. Kamp je izrazito antisemitski obojen – na njihovom sajtu postoji čitava sekcija posvećena teorijama zavere o „cionističkoj okupaciji”, sa karikaturama koje podsećaju na nemačke listove nakon dolaska Hitlera na vlast. Antisemtizam ulazi u opis 1389 od ranije – prošle godine njihovi članovi su oskrnavili sinagogu u Šapcu, što je prošlo potpuno nezapaženo u medijima, a o čemu smo izvestili u Solidarnosti (novembar 2010).
Marš u Varšavi je ubrzo bio zabranjen od strane gradskih vlasti. Sve se završilo brutalnom intervencijom policije u cilju sprečavanja sukoba izmedju fašista i učesnica i učesnika antifašističkog kontramitinga.
Domaća policija je ponovo ćutala o ekstremistima iz Srbije – iako MUP tvrdi da nije bilo organizovanog odlaska, iz centrale 1389 tvrde upravo suprotno.
Otačastveni pokret Obraz takođe ima svoju međunarodnu mrežu – od 2005. godine bio je kolektivni član Evropskog nacionalnog fronta, grupacije različitih fašističkih i ultradesničarskih struja. Kasnije je napustio organizaciju, ali uz održavanje kontakata.
O samoj toj organizaciji dosta se može suditi preko spoljnih veza – njene sestrinske organizacije su neonacistička Noua Dreapta (Nova desnica) iz Rumunije, kao i španski falangisti, ali i Ruski obraz, koji je nastao po matrici svoje srpske braće (za razliku od npr. SNP Naši, kojima je inspiracija bila istoimena ruska organizacija).
Ruski obraz je ujedno i sestrinska grupacija sa SNP 1389. Mada se izdaje za pokret svetosavsko-nacionalističke orijentacije, čiji su glavni ideolozi klerofašisti poput kanonizovanog vladike Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića, koji se zalaže za maksimu „ni svastika, ni petokraka – već krst časni”, obrazovci se često u praksi služe neonacističkom ikonografijom – zighajlovanje, majice sa kosturskom glavom (grbom nemačke Totenkopf pancer divizije) naci-skinhed stajling itd.
Iako se domaći fašisti poput SNP 1389 ili Obraza gnušaju saradnje sa „tradicionalnim srpskim neprijateljima”, neonacisti iz Nacionalnog stroja ne kriju svoje afinitete prema srodnim organizacijama iz Mađarske i Bugarske. Štaviše, otvoreno sarađuju s njima.
Tako su, na mađarskom Danu časti, zajedno sa kolegama iz pomenutih zemalja slavili pokušaj proboja mađarskih fašista iz crvenoarmejskog obruča oko Budimpešte.
Kriza, represija i fašizam
Dešavanja na svetskom nivou smenjuju se veikom brzinom. Kriza se brzo prelila iz ekonomske u političku, dužničke ekonomije ne mogu da otplate svoje dugove sa n cifara, dok MMF, ECB, kao i glavne poverilačke privrede u EU, Nemačka i Francuska, nastavljaju da prosipaju novac u finansijske ponore evropskog juga.
Jedno je sigurno – što je kriza dublja, to je dublji i jaz između levice i desnice. Još važnije – narodi se širom Evrope bune protiv mera štednje i njihovih posledica, što znači da će državna represija zauzvrat sve više jačati.
Sagledavati odvojeno problem fašizma i državnog nasilja bilo bi isto kao da razdvajamo dve strane iste jednačine.
Padanje u jedan ekstrem može nas dovesti u paradoksalnu situaciju da apelujemo na državne institucije da sopstvenim nasiljem obezbede stanje „nenasilja”, poput kavijar-levice i NVO liberala.
S druge strane, fokusiranjem na obaranje državne vlasti po svaku cenu padamo u zamku saradnje sa njenom „mlađom decom”, jer su ona „antisistemski element”, kao što to neke organizacije, čiji se članovi ne stide da sebe zovu levičarima, uporno tvrde.
Kapitalizam treba shvatiti kao totalitet – moramo se boriti protiv svega što napada i deli radničku klasu. Međutim, za sada, država je još uvek mnogo jača od desnih ektremista – setimo se samo dve zabrane Prajda, pooštravanja krivičnog zakonodavstva 2009, nasilja nad radnicima u „Jugoremediji”, nad studentima u Beogradu…
Za sada je vezanost fašista za državnu bezbednost i dalje očigledna stvar – desnica je i dalje pod državnom patronažom. „Antievropski” nastrojen deo državnog aparata je koristi prvenstveno da bi „evropejcima” zadavao muke. Možemo očekivati da će se ovo stanje dodatno zaoštriti – „desnica” unutar države posebno nakon nedobijanja kandidature devetog decembra oseća da njeno vreme ponovo dolazi.
Ni vojska nije imuna. U intervjuu za list Odbrana od 15. novembra, direktor Vojnobezbednosne agencije je otvoreno istakao da u Vojsci Srbije postoji izražen problem učešća njenih pripadnika u ekstremističkim navijačkim i nacionalističkim grupama.
Zato borba protiv fašizma ne može da se vodi odvojeno od borbe protiv državne represije. Naši neprijatelji su jači i organizovaniji. Ali, isto tako, mogli smo videti na hiljade prosvetnih radnica i radnika u martu ove godine na ulicama prestonice. Isto tako, gledali smo malinare kako obaraju policijska kola, krčeći sebi put ka Beogradu. Videli smo studente Filozofskog i Filološkog fakulteta kako danonoćno prkose državi i njenim crnokošuljaškim poltronima.
Mnogo je borbi u socijalno devastiranoj Srbiji – samo ih treba povezati. Zamislite šta bi svi ti štrajkovi uradili kada bi vikali kao jedan – Dole Vlada! Dole neoliberalne reforme!
Samo povezivanjem, artikulacijom protesta i političkom kristalizacijom pokreta možemo baciti državu na kolena i otarasiti se pretnje fašizma.