Titanska borba roditelja ubijenog Davida Dragičevića i podrška koju su dobili od ljudi širom Bosne i Hercegovine nakratko su, po drugi put u poslednjih nekoliko godina, probudile nade da će se ljudi u BiH najzad otrgnuti iz stanja „bele smrti“ u koje su ih gurnuli kombinovani otrovi nacionalizma i ratnog resantimana, te predatorskog kapitalizma čiji domaći i inostrani predstavnici isisavaju poslednje životne sokove devastiranog bosanskohercegovačkog društva.
Ta nada je ugašena brutalnom policijskom akcijom u Banjaluci, represijom u kojoj je učestvovao celokupni aparat manjeg entiteta BiH, ali i odsustvom političke ambicije i političkog organizovanja unutar grupe „Pravda za Davida“ koja, ma koliko bila hrabra i uporna, ipak nije išla dalje od zahteva „institucijama“ da reše slučaj ubistva Davida Dragičevića i kazne odgovorne. Tačnije, ljudi okupljeni oko nje nisu ispostavili radikalnije zahteve koji bi podrazumevali demontažu poretka, zbog čega i nije došlo do mobilizacije na široj osnovi, neophodne da se uzdrmaju „institucije sistema“. Takođe, izjalovila se nada koju su pojedini krugovi, nespremni na radikalnu politiku, polagali u tzv. pritisak javnosti, koji je trebalo da usledi kao posledica otkrivanja i objavljivanja silnih afera, bezakonja i nepočinstava vlasti, te i da dovede do slabljenja oštrice represivnog režima Milorada Dodika. Naime, ponovo se pokazalo da su desničarski režimi u Evropi koji igraju na kartu populizma (Orban, Vučić, Dodik…), kao i njihov uzor preko Atlantika, prilično imuni na optužbe za korupciju, nasilje i kršenja zakona. Ta činjenica ukazuje na to koliko je pojam „korupcije“, koji se već dve decenije nameće kao glavna kočnica Balkana na putu ka „normalnom životu“, zapravo isprazan i vezan više za strahove zvaničnika i biznisa nego za realne muke običnih ljudi.
Nakon što je snaga represivnog aparata u kombinaciji sa odsustvom političke akcije otupila oštricu građanskog nezadovoljstva, na scenu su stupili majstori spina i skretanja pažnje u liku Dodika i Izetbegovića, kome su gorak ukus u ustima svojevremeno ostavili građanski forumi. Ovi spin-majstori uspeli su da skrenu pažnju javnosti sa socijalnog nezadovoljstva i vrate je na oprobani teren nacionalizma i svrstavanja ljudi u etničke torove. Dan nakon dogovora o koaliciji između SDA i SNSD na nivou države BiH, Izetbegović je saopštio da će SDA zatražiti ocenu ustavnosti imena „Republika Srpska“, na šta je Dodik na vanrednoj konferenciji za medije saopštio da će u tom slučaju RS pokrenuti proceduru otcepljenja od ostatka BiH. Ovakva retorika vratila je u sećanja mnogih u BiH i regionu slike užasa sukoba devedesetih, utoliko življe jer su njihove posledice očigledno prisutne – kao da se rat završio juče, a ne pre skoro 25 godina.
Strah od rata, i dalje prisutan u glavama ljudi u BiH, oličen je u rečenici: „Dobro je dok se god ne puca“, zbog čega političke elite osećaju da mogu da rade šta god hoće, sve dok na stolu drže taj strah i „sopstveno stado“ – tj. svaki svoj narod – „ujedinjen“ i „na oprezu“. Uloga Srbije i Hrvatske, kao garanata Dejtonskog mirovnog sporazuma (kako to licemerno zvuči!), presudna je u spoljnoj destabilizaciji BiH, pošto se ni jedna ni druga, iz velikodržavnih pobuda, ne odriču najdirektnijeg mešanja u njene poslove. Te pobude su u slučaju Hrvatske bile različitog intenziteta (socijaldemokratske vlade, a posebno Mesić, nastojali su da oslabe pritisak na BiH), dok su sve srbijanske vlade, od Miloševića do danas, manje-više neskriveno osporavale državnost Bosne i Hercegovine i držale velikosrpski projekat otvorenim. Uvidevši da su postigli cilj, te da su nedavne proteste izmestili iz fokusa javnosti, Dodik i Izetbegović ubrzo su ublažili retoriku, tako da ni ustavna interpelacija u vezi sa imenom entiteta niti izdvajanje tog entiteta više nisu opcije, iako su koliko juče izgledale kao izvesnost.
Tu dolazimo do uloge zapadnih sila i NATO-a, koji imaju ne samo faktički presudnu moć u BiH, već i ustavnu poziciju na osnovu koje mogu da reaguju. U pitanju je institucija visokog predstavnika, koji se – osim u slučaju velikih društvenih pobuna, poput one iz 2014. godine, kada je i sam otvoreno pričao o mogućnosti vojne intervencije – ponaša kao ikebana, dozvoljavajući domaćim političarima da vršljaju kako hoće. Ukratko, kada bi zapadne sile zaista želele da srede stanje u BiH i da ustavnom revizijom uvedu adekvatnije uređenje umesto sadašnjeg državnog galimatijasa, koji na samog sebe troši 60% dohotka zemlje, imale bi sasvim adekvatne mogućnosti da to učine. Odgovor na pitanje zašto to ne čine upravo i leži u političkom i institucionalnom haosu Bosne i Hercegovine, te siromaštvu i beznađu njenih građana, kao idealnom području za ostvarenje lešinarskih interesa i izvlačenje profita od strane zapadnih kompanija i uticajnih pojedinaca, a koji bi mogli da budu ugroženi kada bi narod Bosne i Hercegovine bio manje podeljen i imao veću kontrolu nad sopstvenom državom i životima.