Nacionalističke tenzije ponovo rastu na Balkanu. Vladimir Unkovski-Korica daje presek stanja i nudi levičarski odgovor na nivou regiona: zaustavimo svi svoje nacionaliste, ujedinimo se u antifašizmu i anti-imperijalizmu.
Čak i neko ko ne prati pomno politiku u regionu bi mogao da zaključi da su svakodnevne provokacije koje zvaničnici Srbije, Hrvatske i BiH međusobno upućuju jedni drugima kalkulisani potezi nacionalista u jednoj zemlji da na vlasti održavaju nacionaliste u susednim zemljama kako bi sebi ojačali rejting na domaćoj sceni.
Kako drugačije da tumačimo hrvatsku blokadu Srbije na putu ka EU neposredno pred vanredne izbore ove godine nego da je HDZ želeo da na njima pobede SNS i SPS? Kako drugačije da tumačimo aferu „hrvatskog špijuna“ u Srbiji pred hrvatske izbore nego da su SNS i SPS hteli da uzvrate uslugu HDZ-u?
Da li je moguće da, poput Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana, oni jedni druge javno mrze, a u tajnosti žele jedni drugima pobedu kako bi izmorenom i ciničnom biračkom telu sebe predstavljali kao branioce nacionalnog interesa? Da podsetimo, ta igra između Beograda i Zagreba je bila sastavni deo najstrašnijeg rata u regionu u poslednjih pola veka u kome je njihova želja da podele Bosnu i Hercegovinu dovela do strašnih posledica.
Hladni rat u regionu
Danas se ne vodi rat oružjem, ali se vodi hladni rat. Kako je i u Hrvatskoj opao standard od kada je ona primljena u EU i NATO, ostatak regiona ne može da očekuje drugačiju sudbinu. Stoga elitama širom bivše Jugoslavije savršeno odgovara da igraju jedne protiv drugih: patriotizam je poslednje utočište hulja. U tom nadmetanju, Bosna i Hercegovina je opet u centru pažnje. Referendum u Republici Srpskoj je suštinski Dodikova velika provokacija, mada se slično može reći i za pretnju Sefera Halilovića da će doći do rata ako se referendum održi, kao i za Dačićevu izjavu da su Halilovićeve reči najveća pretnja miru i stabilnosti u regionu. Svakodnevnim provokacijama, svi oni jedni drugima čine uslugu…
Jedini problem je to što ta igra nužno dovodi do gubitaka na duži rok. Sve dok se nacionalističke tenzije raspiruju, političko raspoloženje u društvu ide u desno. Pritom, ne bismo smeli da se tešimo rečima da su HDZ, SNS i SPS naizgled „očistili“ svoje „ekstremiste“. Isti ti „ekstremisti“ imaju sve više izgovora da se pozivaju na izdaju elita koristeći istu retoriku koju one koriste. U senci HDZ-a, SNS-a i SPS-a, kao i Dodika i Izetbegovića, rastu opasne desne snage, koje bi u slučaju većih kriza mogle da postanu pretnja i da ponovo poguraju te ličnosti i partije prema politici rata.
Svetske imperijalističke sile ne obuzdavaju „svoje“ igrače u ovoj igri, već ih gurkaju ka provaliji. Proširenje NATO-a na istok je u ovom kontekstu velika pretnja miru u regionu – što se videlo u Gruziji i Ukrajini – kad je Rusija dva puta vojnom silom reagovala na prekoračenje zamišljenih granica svoje sfere uticaja. Jasno je da je na Balkanu takva politika takođe veoma opasna. Amerika daje vojnu opremu Hrvatskoj kako bi nagovestila Srbiji da joj je bolje da uđe u NATO nego da ostane van njega. Isto tako, EU uslovljava Srbiju Kosovom, što je samo više gura u zagrljaj Moskve.
Specifičnost Srbije, Vučić kao de Gol?
Zvanični Beograd lavira između Zapada i Istoka zarad očuvanja nacionalističkih ambicija svojih vladajućih krugova. On se trudi da na svakom koraku ispadne razuman pred obema stranama – ide na vojne vežbe i kod jednih i kod drugih, uzima zatvorenike iz Gvantanama da ne bi morao da se odrekne Rusije, čuva izbeglice (dok zemlje EU na severu zatvaraju granice) da bi se Zapadu dokazao kao garantor stabilnosti, ne priznaje aneksiju Krima i ne uvodi sankcije Rusiji…
Moguće je da bi Vučić voleo da ispadne srpski Šarl De Gol. Ovaj poznati general je pedesetih godina dvadesetog veka uz pomoć najdesnijih snaga u Francuskoj došao na vlast, sa eksplicitnim ciljem da očuva Alžir, najbitniju koloniju te imperije. Samo par godina kasnije De Gol je povukao francusku državu iz Alžira, strahujući za svoj život zbog moguće odmazde tih desničarskih snaga. Međutim, on je istovremeno važio za evropskog državnika koji je izašao iz NATO-a i pokušao da se sporazume sa Moskvom.
Isto tako, moguće je da bi Vučić voleo da nekako pusti Kosovo a da to ne ozvaniči, da uđe u EU, da bude dobar sa Vašingtonom (bez ulaska Srbije u NATO), a da ne izgubi podršku Rusije. Problem za Vučićeve želje je to da je njegov uzor, De Gol, ipak bio predsednik velike sile sa nuklearnim oružjem, dok je Vučić premijer zemlje koja tone i koja zavisi od svih, te on ne može nikome da udovolji a da ne naljuti nekog drugog među svojim spoznorima. Štaviše, sve mu je teže da sam ne ispadne veliki „izdajica nacionalnog interesa“. Što je bliži Zapadu, to mora da pravi veće ustupke. Što više ljuti Moskvu, to više mora da joj se dokazuje. Što više se udvara međunarnodnim investitorima, to jače mora da udari po radničkim pravima u Srbiji.
Kako da se zaustavi rast ekstremne desnice?
Sve to otvara vrata raznim desničarskim snagama od Radikala i Dveri do HSP-a da ponovo dignu glavu i ojačaju u parlamentima i van njih. Balkan u tom smislu nije izuzetak. Slična dinamika je vidljiva širom Evrope. Ono što je tragično je kada navodna „levica“ odluči da skrene u desno u veri da ona može da artikuliše „nacionalno“ bolje od nacionalista.
Veliki porazi članica „Socijalističke internacionale“ u Srbiji i Hrvatskoj poslednjih godina pokazuje da one ne razumeju političku situaciju u kojoj se nalaze. I Boris Tadić i Zoran Milanović su na isti način pokušali da se predstave kao nacionalni heroji i na isti način su izgubili na izborima na kojima se očekivalo da će pobediti. Ono što nisu razumeli je da je njihova politika integracija u zapadne ekonomije upravo ono što ih je pred radnim narodom raskrinkalo i pokazalo ono što zaista jesu: agenti krupnog i stranog kapitala.
U ovom kontekstu jačanja desnih snaga i slabljenja liberala se javljaju novi pokušaji fašističkih odreda da se vrate na scenu. Ekstremna desnica oseća da može da preskoči nacionaliste na sličan način kao što su nacionalisti prešli liberale: faktički se ponudivši kao još čvršća kapitalistička pesnica, dok se istovremeno narodu predstavlja kao struja doslednija od nacionalista, što u ovom sklopu nije teško. Ukoliko smo toga svesni, činjenica da će fašisti za nedelju dana pokušati da se organizuju i otvoreno prošetaju Beogradom samo znači da su neke snage „odozdo“ uskočile na nacionalistički ringišpil koji okreću Beograd, Zagreb, Sarajevo i Banja Luka koje na svoje načine podržavaju Vašington, Brisel i Moskva.
Na pravoj levici u Beogradu je sada da okupi sve progresivne snage i da svim sredstvima spreči naciste da se prošetaju gradom. Te snage postoje: videli smo ih nedavno na ulicama protiv Beograda na vodi ili u stalnoj borbi za LGBTQ prava. Ukoliko levica uspe da okupi te snage i da zajedno sa njima pobedi naciste, to bi ojačalo antifašističke snage širom regiona, samim time jačajući i snage antiimperijalizma i internacionalizma. To bi bio korak koji bi podstakao čitav radni narod Balkana da shvati da ima snage da se zaustavi nacionalistički ringišpil koji se okreće već decenijama uz pomoć velikih svetskih sila.