Na koji će način plan rekonstruisane vlade za oporavak ekonomije sve da nas upropasti?
Krajem jula prethodne godine Srbija je dobila novu vladu, okupljenu oko koalicije SNS-a, SPS-a i URS-a. Koristeći nestabilnu političku situaciju i katastrofalne rezultate koje je iza sebe ostavila prethodna vlada, predvođena Demokratskom strankom, vicepremijer i de fakto prvi čovek vlade Aleksandar Vučić je, koristeći se demagoškom retorikom i populističkim potezima, poput hapšenja izvesnog broja ljudi iz prethodne vladajuće garniture, uspeo da sebi i svojoj partiji obezbedi širu podršku javnosti. Samim tim, on je uspeo da održi koalicione partnere, pa i opozicione partije, u pokornosti, zbog rizika od rušenja vlade i novih izbora na kojima bi veliki broj njihovih glasova otišao upravo SNS-u.
Pravi karakter Vučićevog režima jasno se video tek nakon nedavne rekonstrukcije vlade. Celokupna rekonstrukcija prošla je u znaku „departizacije”, „veće efikasnosti” i „dovođenja stručnih kadrova”. Verovatno je najsimptomatičnije postavljanje Lazara Krstića, diplomca s Jejla – inače rasadnika neoliberalne misli – na poziciju ministra finansija. I pre nego što se zavalio u ministarsku fotelju, Krstić je kao prioritet postavio „stezanje kaiša” i sprovođenje mera štednje, uključujući rezove u javnom sektoru.
Za razliku od njegovog prethodnika Mlađana Dinkića, Krstić je vanstranačka ličnost, ekspert doveden iz inostranstva. On ne mora da se obazire na javno mnjenje da bi se održao na političkoj sceni, nema potrebu da ublažava sprovođenje svojih neoliberalnih zamisli i povlači pokoji populistički potez da bi se održao iznad cenzusa.
Zato ne čudi najava povećanja poreza i dizanja kredita od milijardu dolara na naš račun. Pa onda zatim, još jednog od dve do tri milijarde. Iako dizanje poreza na visoke plate na prvi pogled deluje kao fer i zdravorazumsko rešenje, ne sme se zaboraviti da je iskustvo drugih država na periferiji Evrope pokazalo da su nameti imućnima samo uvod u dalje mere čija su glavna meta upravo radnice i radnici. Cilj uvođenja ekstraporeza na plate veće od 100,000 dinara neće imati efekat preraspodele bogatstva i osiguranja socijalne pravde, jer je u pitanju samo jedan segment politike isplate dugova koja Srbiju stavlja u sve zavisniji položaj prema međunarodnom finansijskom kapitalu. Hajde onda da razmotrimo stvarne efekte ovakvog jednog „reformskog” poteza.
Standard i kupovna moć srednjih slojeva će se srozati, što će se negativno odraziti na ionako propadajuću proizvodnju – ali i na njihovu kreditnu sposobnost. Konkretna sila kojom porez bude udario po džepu odrediće meru u kojoj će se otvoriti vrata novoj poplavi finansijskih špekulacija, a ukombinovano s takođe najavljenim povećanjem poreza na nekretnine – i masovnoj zapleni imovine.
Put odatle pa do otvaranja nove krize u građevinskom sektoru usled zasićenja tržišta rastućim brojem nenaseljenih kvadrata uopšte ne mora biti dugačak, o čemu na najstrašniji način svedoče ne tako davni prizori iz SAD i Španije. Banke će odneti profite, a ukoliko kriza potrese i sam bankarski sektor, teret duga banaka će zarad održanja „stabilnosti” ponovo preuzeti država, dodatno se zadužiti u međunarodnim vodama, sada pod još nepovoljnijim uslovima, i onda nam se obratiti s novim apelom za „stezanjem kaiša”. Kriza će na taj način nastavliti da razara društvo iz ciklusa u ciklus, seleći se s jednog nivoa na drugi, a moderni vračevi će kao obaveznu terapiju kao i do sada poturati isti otrov – dalje zaduživanje, praćeno savetom da obavezno moramo da ćutimo i odmirujemo dok sve konačno ne prođe. Osim ukoliko nadobudne ekonomiste na Jejlu ne uče masovnoj hipnozi, koja će tridesetogodišnjake s 900 evra u džepu podstaći na meteorsku kišu genijalnih ideja za investiranje svoje nepostojeće ušteđevine u nekakve projekte budućnosti.
Budući da nemamo informacija o takvom master programu na Jejlu, siromašniji među propadajućim srednjim slojevima daće se u potragu za novim izvorima prihoda, što će oboriti cenu rada i dodatno oslabiti pregovaračku poziciju sindikata. Oni kojima značajan deo prihoda čini izdavanje nekretnina, podići će cenu svoje usluge, što će se negativno odraziti na standard podstanara. Dakle, efekti ovakvih mera koje navodno pogađaju „najbogatije” pokrenuće lančanu reakciju koja će dovesti do opšteg pada kupovne moći i, samim tim, daljeg pada opšte privredne aktivnosti.
Uz najave zaoštrenja zakona o štrajku i radu na štetu najamne radne snage (smanjenje demokratije na radnom mestu, olakšavanje otpuštanja, proizvoljno odlučivanje države o određivanju minimuma procesa rada i za to vezanih delatnosti od „javnog značaja” itd) pred sobom imamo paket mera koje će nam još više stegnuti kaiš. I niko ni iz vlasti ni iz opozicije i dalje neće smeti da nam prizna kako nam se kaiš, zapravo, steže oko vrata.
Uprkos „ljudskom liku”, rekonstruisana vlada kao jedini cilj ima doslednije sprovođenje neoliberalnih reformi – samo ne po receptu MMF-a (zamrzavanje plata i penzija) jer je mnogo lakše amortizovati nezadovoljstvo neorganizovanih srednjih klasa, nego sindikata u javnom sektoru. Ali, kako smo videli, srednje klase padaće pravo na glavu radništvu i seljaštvu. Ispod Vučićeve patetične, gotovo mučeničke maske modelovane za potrebe TV ekrana izviruje ružno tehnokratsko, antidemokratsko i antiradničko lice režima, koje sve više podseća na tehnokratske vlade u Grčkoj i Italiji. Bez ustezanja se može reći da je, rekonstrukcijom vlade, Vučić nastavio rat protiv demokratije u Srbiji, koji je pre njega vodio „žuti režim”.
U periodima političke nestabilnosti i dubokog sukoba između klasa ili drugih grupa sa suprotstavljenim interesima u kojoj nijedna od njih ne može da dođe do konačnog i održivog osvajanja vlasti, dolazi do uspostavljanja režima, obično oličenog u autokratskoj vladavini pojedinca koji svoj legitimitet crpi iz popularnosti među atomiziranim širokim slojevima; koji sebe predstavlja kao neutralnog arbitra koji stoji iznad klasnih i političkih podela, mada u stvarnosti služi isključivo buržoaziji.
Iako to danas nije situacija u Srbiji, svuda gde se sprovodi štednja vidljva je tendencija ka zaoštravanju klasnih borbi. Kako bi ispunila obaveze prema međunarodnom kapitalu, pa i donekle spasila elemente lokalnog kapitala, vidimo da se država postepeno uzdiže iznad društva. Izvršna vlast i represivni aparat uzdižu se iznad zakonodavne i sudske vlasti i ideološkog aparata kako bi bile spremne da preventivno saseku bilo kakav otpor merama koje sprovode. Demokratska prava nestaju jedno po jedno, a zamenjuje ih gvozdena rukavica nevidljive ruke…
I pored ovog antidemokratskog karaktera vlade SNS-a, bilo bi naivno verovati da se bilo šta može promeniti prostom smenom vladajuće garniture. Dovoljno je pogledati kako se na vlasti ponaša Dragan Đilas u Beogradu da bi bilo jasno da bi se promenila samo imena, ali ne i suština politike. Nijedna stranka u Srbiji ne zastupa interese radničke klase, a čak i ono malo formalne, parlamentarne demokratije nestaje pod autokratskim merama izvšrne vlasti.
Zato je potrebno povesti široku i odlučnu borbu protiv mera štednje i dužničke ekonomije kao takve. To bi podrazumevalo ne samo hapšenje nego i zaplenu imovine tajkuna, nacionalizaciju banaka pod demokratskom kontrolom uz otpisivanje dugova i demokratizaciju celokupnog ekonomskog i političkog života. Da bi to uspelo potreban nam je istovremeno i neodložan rad na izgradnji leve partije koja će rešenja krize tražiti van okvira postojećeg sistema i povesti radničku klasu i sve koji se nalaze na udaru krize u revoluciju, rušenje postojećeg sistema i stvaranje autentične demokratije koja će služiti interesima ljudi koji žive od svog rada, umesto interesima kapitala. Slabost i razjedinjenost levice u situaciji propadanja i dezorijentacije srednjih klasa idu na ruku šovinističkoj i fašističkoj desnici, kao kvazi-surogatu alternative.
Ova borba suočiće se sa aparatom države odlučnim da očuva postojeće stanje i politiku koji sprovodi. Protiv njega se može izboriti jedino snažna levica koja će okupiti sve koji razumeju neodrživost trenutnog stanja i spojiti sve progresivne snage na nacionalnoj i regionalnoj sceni u zajednički pokret otpora seči i štednji. Pokreti se grade kroz praksu i izgradnja takvog pokreta mora da započne radom na konkretnim inicijativama: od zakona o štrajku i radu, do prava na krov nad glavom. Krajnje je vreme da leve snage u Srbiji u prvi plan umesto međusobnih neslaganja i razlika stave akciono jedinstvo.
Miloš Stefanović i Matija Medenica