Porast značaja ženskog rada za produkciju Jugoslavije poslednjih godina napreduje brzim tempom. Tome doprinosi kapitalistička racionalizacija koja se i ovde, kao i u drugim zemljama, sprovodi u prvom redu povećanim uvlačenjem žena u proces produkcije, jer one predstavljaju i jevtiniju i manje svesnu radnu snagu.
U vremenu od 1921-1926 smanjio se udeo muške radne snage za 8%, dok se udeo ženske radne snage povećao za 97%. Sada sačinjavaju radnice oko 27% industrijskog proletarijata Jugoslavije. Bezobzirno izrabljivanje ženske radne snage, njihova politička obespravljenost, nejednakost pred zakonom, uz nacionalno potlačivanje i ostatke feudalizma u nekim provincijama Jugoslavije, produbljuju suprotnosti u životu proleterke i bude njihovu aktivnost. Porast ženskog proleterskog pokreta očituje se u poslednje vreme kako najživljim učestvovanjem u štrajkaškim borbama u zemlji, tako i aktivnim učestvovanjem najboljih elemenata radnica u političkim akcijama Komunističke partije (1. maj, događaji u Zagrebu , gerilski pokret u Crnoj Gori).
Imajući u vidu ulogu žena kao jevtinije i slabije organizovane radne snage u produkciji, njenu ulogu na ekonomskom polju za vreme rata kao i revolucionarne težnje probuđenih žzenskih masa (Oktobarska revolucija, Kina), nastoji jugoslovenska buržoazija da iskoristi njihovo sve jače nezadovljstvo i da među njima učvrsti buržoaski uticaj ne samo putem terora, nego i putem šireg sistematskog rada. Ovaj rad se vrši pomoću klerikalnih, dobrotvorno-vaspitnih, feminističkih i reformističkih organizacija, uz potporu i subvenciju države, crkve i dvora. Klerikalna štampa izdaje pet ženskih časopisa i petnaest opštih časopisa, koji se u 100,000 primeraka rasturaju u prvom redu među ženama. Posledica ovoga rada je da se ogromne mase radnica i seljanki nalaze pod ideološkim i organizacionim uticajem buržoazije.
KPJ je do sada potcenjivala rad među raničkim i seljačkim ženama, a ukoliko se taj rad u pojedinim mestima i vršio smatran je u većini slučajeva kao specifični rad za žene. Težak položaj u Partiji bio je zapreka za njegov razvoj. Usled toga inicijativa aktivnog partijskog ženskog kadra nije naišla na dovoljnu potporu i upute za rad među radnicama, te je vršena bez sistema, plana i direktiva. Iskustva pojedinih provincija nisu se uzimala u obzir, nije bilo čvrstog stava za rad u neprijateljskim ženskim organicijama i postojala je opasnost da taj rad po provincijama skrene sa opšte partijske linije.
U sadašnjem momentu, na pragu novog imperijalističkog rata, jedan je od glavnih zadatka KPJ da ispuni ovu prazninu svoje delatnosti, da pridobije široke mase radnica i seljanki za jedinstven front revolucionarne klasne borbe radnika i seljaka i da potpuno usvoji Lenjinove reči da se „mase ne mogu pridobiti za političku delatnost a da se ne privuku na politički rad i žene” i da „trajnost revolucije zavisi od toga u kolikoj meri u njoj učesvuju žene”.
Da bi se rad među radnicama i seljankama centralizovao i sistematski planski sprovodio, mora se izgraditi odozgo do dole partijski aparat za rad među ženama i u njega se moraju privući radi aktivnog učestvovanja radnice iz preduzeća. Potrebno je da se pri centrali KPJ obrazuje komisija za rad među ženama, koja će pod rukovodstvom CK organizovati rad na pridobivanju radnica i seljanki za pristup u masovne organizacije radničke klase i u Partiju. U početku treba da se rad ograniči na industrijske centre, gde su radnice u velikom broju koncentrisane i na ona sela gde postoji partijski aparat.
Ilegalni rad sa simpatizerima treba da se svede na organizovanje ženskih kružoka sa što stalnijim sastavom i određenim programom, koji treba da je u najužoj vezi sa dnevnim događajima i dnevnim zahtevama radnica. Treba da se preduzmu mere da se mreže tih kružoka što više prošire, jer one predstavjalju rezevoar iz koga Partija u prvom redu crpe ženske snage za svoje redove.
Najvažnija legalna forma rada jeste rad u sindikatima. Njihovu osnovu čini rezolucija IV kongresa Crvene sindikalne Internacionale za rad među ženama. Najvažniji momenti rada ženskih komisija u sindikatima jesu: razrađivanje te rezolucije, izrada plana konkretnih zahteva i njegovo propagiranje mešu radnicama kao zahteva crvenih sindikata. Sindikati i njihove ženske komisije kao pomoćni organi treba među radnicama da sprovedu specijalnu kampanju za njihovo pridobivanje, koristeći se internacionalnim iskustvom u tome radu kao što su na primer: leteći mitinzi, konferencije organizovanih radnica, skupštine neorganizovanih sa ciljem njihovog upoznavanja sa našim konkrentim zahtevima, organizovanje kružoka za likvidiranje analfabetizma, za podučavanja u šivenju i krojenju, za upoznavanje sa osnovnim pricipima higijene itd. U svrhu izgradnje aktivnog ženskog sindikalnog kadra treba za organizovanje radnice držati legalne, kratke, osnovne, sindikalne kurseve.
S obzirom na pojačanu aktivnost seljanki, koja između ostaloga dolazi do izražaja i u njihovom učestvovanju u nacionalnom revolucionarnom i seljačkom pokretu, treba Partija da otpočne sa održavanjem konferencija seljanki i to u prvom redu u onim mestima gde je uticaj Partije najveći.
Iako Partija posvećuje pažnju radu među radnicama u preduzećima i među seljankama, ona radi i u neprijateljskim organizacijama, koje obuhvataju mase radnica i seljanki, sa jedinim zadatkom da razgoliti ove ustanove i da odvoji iz njih ženske mase i da ih pridobije za revolucionarni radničko-seljkački pokret. U istu svrhu Partija preduzima mere da rad tih organizacija prikaže u pravom svetlu, da pojedine činjenice iskoristi za razgolićavanje i diskreditivanje tih organizacija u očima radnih masa.
Za rad partije među ženama od naročite je važnosti masovna ženska literatura, koja treba da vodi računa o lokalnim prilikama, a u prvom redu izdavanje legalnog ženskog lista. Partija treba da pristupi što pre izdavanju sindikalnog ženskog lista. Najvažniji zadatak na tom polju jeste prodobijanje i izgrađivanje ženskih radničkih i seljačkih dopisnica. Pored toga treba da se sva pitanja u vezi sa radom među ženama temeljno obrađuju kako u legalnoj, tako i u ilegalnoj štampi.
Drezden, oktobar 1928.
Istorijski Arhiv KPJ, Tom II, Kongresi i zemaljske konferencije KPJ 1919-1937, Beograd, 1949, str. 207-209