Vladimir Unkovski-Korica razgovara sa levičarskim aktivistom sa Kosova, Ronom Đinovcijem, o situaciji na Kosovu, nacionalnom pitanju i saradnji levičarskih pokreta na Balkanu.
Ti si levičarski aktivista na Kosovu. Na koji način si se politizovao i šta je navelo da postaneš levičar?
–Okej, dozvoli da ti ispričam malo o sebi. Kada sam se priključio pokretu Vetevendosje! (Samoopredeljenje!), situacija na Kosovu je bila čudna. „Međunarodna zajednica“ nam je dala zastavu. „Međunarodna zajednica“ nam je dala himnu, „Međunarodna zajednica“ je odradila sve. Normalno, osetio sam da sa time nešto nije u redu. Tada sam imao samo 18 godina. Mislio sam da sve to ne deluje normalno, ne deluje ispravno. Tako sam i odlučio da više saznam o svemu tome. Naravno, znao sam za Vetevendosje! i želeo sam da vidim šta oni misle o situaciji. Otišao sam u Vetevendosje! i prisustvovao mnogim njihovim sastancima. Tamo sam po prvi put i čuo za levicu. Očito, znao sam za Komunističku partiju, ali sam o njoj slušao od liberala – da je bila autoritarna, diktatorska… Tako da se može reći da je ovo bilo moje upoznavanje sa levicom.
Potom sam imao sreće da završim u zatvoru na dva meseca, nakon što smo prevrnuli neka EULEX-ova vozila, zbog njihovog potpisivanja protokola sa srpskom policijom. Radilo se o protokolu o policijskim ovlašćenjima, a bilo je drugih o sudskim ovlašćenjima i tako dalje. Sve se to dešavalo nakon proglašenja nezavisnosti. Bili smo ubeđeni da to podriva kosovsku nezavisnost i da moramo da uradimo nešto protiv „međunarodne zajednice“. Za 11 minuta prevrnuli smo 22 automobila, mislim da je to rekord! Imao sam sreće da budem osuđen na dva meseca. U zatvoru sam napunio 19 godina. U ta dva meseca imao sam priliku da puno čitam, između ostalog, na primer, Marksa O irskom pitanju i Manifest komunističke partije. Čitali smo dosta toga i o istoriji. U tom periodu sam napisao i svoj prvi članak za časopis Vetevendosja! Uvek sam imao dara za pisanje, tako da su me prijatelji i prijateljice iz Vetevendosja! uvek terali da pišem. Rekli su mi „piši i mi ćemo to objaviti.“
Čitao sam nešto o albanskoj nezavisnosti iz 1914. godine. Tada je u Albaniju poslata Međunarodna kontrolna komisija, koja je na vlast postavila kneza iz jednog nemačkog grada, Vilhelma od Vida. Mi danas imamo istu – potpuno istu! – situaciju na Kosovu. EULEX je kontrolna komisija, a holandski diplomata i Međunarodni civilni predstavnik, Piter Fejt, novi knez. Knez je zaista mogao da radi šta god poželi – imao je izvršnu vlast, zakonodavnu vlast… Bilo mi je jasno da se situacija ponavlja i hteo sam da svoj prvi članak napišem baš o tome. Pored toga, naravno, tokom boravka u zatvoru imao sam prilike da se upoznam i sa time na koji način mediji predstavljaju stvari. Tako sam po prvi put televiziju gledao drugim očima. Naravno, prijatelji iz Vetvendosja! su mi pomogli. Od tog trenutka mnogo sam se kritičnije odnosio prema svemu što bih video ili pročitao.
Tada sam napisao još jedan članak koji nikada nije objavljen – može se reći da su to moje Zatvorske beleške – u kom sam se sarkastično zahvalio međunarodnoj zajednici i izvinio im se zbog toga što mi za razliku od njih nismo imali kraljicu od koje bismo nasledili veliko bogatstvo. Znaš, meni je bilo sasvim prirodno da budem anti-imperijalista, međutim nisam umeo da stvari nazovem svojim imenom. Tada sam imao samo 18 ili 19 godina i pre toga nisam imao prilike da bilo šta čitam. Od tada, nakon što sam odslužio kaznu, nastavio sam da se sastajem i diskutujem sa ljudima u Vetevendosju! Tada mi je jedan prijatelj iz organizacije po prvi put predstavio ideju komunizma. Izašli smo negde, pili rakiju i družili se i onda je meni i još nekima izneo sledeću ideju: „Možete li da zamislite svet u kom ćemo raditi četiri sata dnevno i to ne zbog toga što moramo, već zato što hoćemo“. Svi smo pomislili „Au, ovo mi nikad nije palo na pamet!“ Jedan od nas se našalio o tome šta bi se desilo kada bi neko hteo mercedes. Odgovrio mu je da bi u takvom društvu stvari bile drugačije, ali nije mogao sve da objasni budući da smo bili toliko mladi.
U svakom slučaju, nastavili smo da debatujemo i diskutujemo. Počeo sam da shvatam da je sve što sam do tada radio na neki način pripadalo levici. Često sam se bunio protiv oca i moje porodice. Osećao sam se loše zbog toga, ali nisam znao kako to da objasnim. Ali dok sam čitao te knjige, poput Sartra i drugih, počeo sam da shvatam da je to normalno, da nije ništa posebno. Samo radim prave stvari! Bio sam dosta idealistički nastrojen u tom periodu i hteo sam da upišem inženjersku fiziku. U gimnaziji sam bio dobar u matematici i fizici. Tako sam počeo da studiram fiziku, ali sam potom uvideo da na Kosovu nema uslova za studiranje fizike, jer nismo imali dovoljno materijala. Tako sam odlučio da promenim fakultet i upišem filozofiju. U to vreme smo mi iz Vetevendosja! koji smo bili studenti odlučili da oformimo studentsku organizaciju na Prištinskom Univerzitetu. Imali smo dosta debata, šta bi univerzitet trebalo da predstavlja i sl. Bili smo radikalni članovi Vetevendosja! – uvek smo čitali njige zajedno, puno debatovali, vodili diskusije o teoriji, levici i tako dalje. Pozivali smo druge studente da dalje prošire stvar. Tako smo formirali organizaciju.
Što smo više učili o levici, postajali smo sve radikalniji u Vetevendosju! Naravno, u teorijskom smislu. Počeli smo da guramo stvari, da postavljamo pitanja. U to vreme Vetevendosje! je odlučilo da izađe na izbore. Bili smo zbunjeni, pitali smo se zašto sada. To je bilo novo za sve nas, znaš, čak ni Aljbin Kurti nije bio siguran oko svega. Tako da smo vodili baš velike rasprave. Diskutovali smo o tome šta možemo da radimo kao nezavisna studentska organizacija, koje aktivnosti bi bile dozvoljene, a koje ne. Na kraju ni ne znam do kojih smo odluka došli, ali znam da se naša ideja o nezavisnoj organizaciji nije materijalizovala. Eto tako sam postao levičar, kroz jedan postepeni proces. Dve godine kasnije napustio sam Vetevendosje! Ali to vreme provedeno u zatvoru bilo je krucijalno u mom životu, zato što sam počeo da razmišljam i gledam na sve drugačije. Imao sam mnogo pitanja, a da bih došao do odgovora, morao sam da čitam. Tako sam stigao ovde gde sam sad.
Kada si napustio Vetevendosje! šta si probao da radiš? Kako si gradio, gde si išao? Koja bitna pitanja postavlja levica na Kosovu?
–Kada sam napustio Vetevendosje! mislio sam da sam sam. Samo je Vetevendosje! imao ljude koji su hteli da urade nešto što bi radikalno promenilo situaciju. Bilo mi je, zapravo, dosta teško da ih napustim, ali sam smatrao da je neophodno nešto uraditi kada misliš da stvari idu pogrešnim tokom. U to vreme, nisam imao snage da išta uradim samostalno. Mislio sam da je život nemoguć sada kada sam izašao… i bilo je prilično teško. Međutim, znao sam da sam levičar. Onda sam počeo da pišem stvari na Fejsbuku, a zatim i članke za novine. Napisao sam do sada 20-30 članaka, nisam tačno siguran. Puno puta sam spominjao revoluciju, komunizam, kao nešto dobro. A onda sam video da reakcije ljudi uopšte nisu toliko loše. Nisam znao zašto smo se kao Vetevendosje! plašili da spominjeno komunizam. Potom sam počeo javno da se deklarišem kao levičar, da govorim da verujem u leve ideje i komunizam i da želim da do toga jednog dana dođe. Tu sam shvatio da imam polje u kom, zapravo, mogu da radim. Tako sam počeo da iznosim stvari javno.
Ujedno, nešto je počelo da se dešava na Kosovu početkom 2013. godine, šest meseci nakon što sam napustio Vetevendosje! Računi za struju su, kako su nam rekli, greškom postali veoma visoki, za nekih 200 procenata. Razlog je, međutim, bio taj što su dva meseca pre toga privatizovali distribucioni sistem. Tako sam se našao u situaciji da organizujem proteste sa ljudima koji nisu na levici.
Oni su kasnije oformili partiju pod nazivom Jaka partija – ovo je satirično. Ali oni uopšte nisu smešni! Nazadovali su u nešto izrazito glupavo. Struktura ove partije je prilično srednjoklasna. To su dobrostojeći ljudi, nezadovoljni sistemom i partijama, a pogotovo premijerom – ali samo zato što je sa sela! Tada sam, međutim, morao nešto da uradim, a to su ljudi koji su bili aktivni. Imali su mnogo prijatelja u Prištini. Poziv smo raširili preko Fejsbuka. Ovo je bio prvi pokret na Kosovu do kog je došlo bez Vetevendosja! i bez velikih investicija – nismo imali novca, pa smo koristili Fejsbuk i veze sa medijima koje su neki od nas imali. Tako smo organizovali ove proteste.
Unutar te grupe ja sam bio taj koji je gurao leve ideje. Tu sam upoznao neke drugarice i drugove, među kojima i Špenda Kursanija, sa kojima sada zajedno pokušavamo da napravimo levu organizaciju na Kosovu. Pošto je druga grupa bila brojnija, naši pokušaji da u kampanji poguramo leve ideje prošli su bez uspeha. Međutim, ovo je u svakom slučaju bila dobra stvar. Po prvi put nismo imali potrebu za Vetevendosjem! Jednostavno smo uradili nešto na svoju ruku i ljudi na Kosovu su nam aplaudirali i rekli da je to sjajno. Odmah nakon toga imali smo protest povodom zakona o amnestiji. Pokušali su da daju amnestiju političarima uključenim u različite kriminalne aktivnosti. Održali smo protest, a zbog velikog pritiska „međunarodne zajednice“ zakon je promenjen – međutim ne onako kako smo mi hteli. Ipak, i ovo je bilo nešto dobro, zato što se odigralo svega nekoliko meseci nakon protesta protiv računa za struju.
Stvorili smo atmosferu u kojoj je ljudima postalo jasno da je moguće angažovati se i menjati nešto na Kosovu. Onda smo, nekoliko meseci kasnije, imali studentske proteste i pritisli rektora da podnese ostavku. Objavio je „naučni rad“ u „naučnom časopisu“ iz Indije. Kada smo to istražili, uvideli smo da je njegov članak od čitavih sedam strana ko-autorovan sa još, ako ne grešim, pet ljudi! Svi su bili šokirani. Studenti/kinje su se organizovali i blokirali zgradu rektorata. Naravno, pridružio sam im se. Policija nas je gađala suzavcem, što je bila prelomna tačka. Ljudi su mislili „ovo je nešto što se dogodilo 1997. kada je Miloševićev režim gušio studentske proteste“. Svi su se pridružili protestu. Posle dve nedelje protesta, rektor je dao ostavku i sada Univerzitet vode privremeni rektor i Veće. To zapravo i nije toliko velika stvar, ali nam simbolički mnogo znači. Sada možemo da damo primer ljudima koji su pesimistični povodom bilo kakvih protesta.
Uvek se predstavljam kao levičar, što bolje mogu. Pre nekoliko meseci bila je godišnjica Lenjinove smrti. Istovremeno, to je bila i godišnjica smrti Ibrahima Rugove. I tako, dok su svi pisali o Rugovi, ja sam okačio Lenjinovu sliku i napisao nešto. Jedan od kosovskih portala je primetio da Ron Đinovci žali za Lenjinom, a ne Rugovom! Tako sada narod zna da sam deo levice, ali me ljudi ne mrze već me prihvataju – okej je biti levičar na Kosovu. Pre četiri ili pet godina ne bi bilo tako, ali sada je okej.
To pokazuje da je vreme za organizovanje nove levice na Kosovu. Ali javno, a ne kako je to bilo u Vetevendosje!, gde smo imali jedan diskurs unutar organizacije, a drugi u javnosti. To je bio diskurs elite u Vetevendosju! Onda kada su odlučili da promene svoj interni diskurs, sve se promenilo. Zato je za mene važno javno se izjašnjavati, da kažemo ko smo i šta hoćemo. To umanjuje mogućnost da ljudi promene ideje za koje se zalažu – ako kažeš otvoreno da si komunista, a onda godinu dana kasnije kažeš da je privatizacija dobra iz X, Y, Z razloga, ljudi će videti da si se promenio. Za Aljbina Kurtija ne možete to reći jer je bio veoma, veoma pažljiv da ne govori radikalne stvari. One su zvučale radikalno zbog reči koje je koristio, ne zbog njihovog sadržaja.
Reci mi nešto više o situaciji na Kosovu, koje su vodeće partije i koga one predstavljaju? Kako levica može da se razvije?
–Pa, mi ovde obično kažemo da nemamo političke partije, već isključivo organizovane kriminalne grupe! Kada su ga pitali o vladajućoj PDK Hašima Tačija nakon što su se dva člana njegove partije otcepila i formirala novu organizaciju, jedan od naših prijatelja, Škelzen Gaši, rekao je: „Ne pitajte me o tome, to je pitanje za Mišu Glenija. Reč je o organizovanim kriminalnim grupama, a on je tu ekspert.“ To je bilo uKoha ditore i svima je zvučalo sasvim normalno.
Jedino je Vetevendosje! nezavistan od internacionalnih ambasada na Kosovu, ali, naravno, i oni rade mnogo toga kako bi se dopali američkoj ili drugim ambasadama. Oni žele da budu nezavisni, ali znaju da ne mogu da imaju moć ukoliko nisu prijatelji sa određenim ljudima, pa tako flertuju sa nekim ličnostima ili grupama, što ih stavlja u licemernu poziciju. Stalno menjaju ono što govore i kao posledica toga zvuče veoma čudno. U svakom slučaju, sve partije su korumpirane i učestvovale su u mnogim kriminalnim delima. Neke interesne grupe ih zbog toga ucenjuju. Kada su na vlasti, one moraju da služe tim interesima – mahom ambasadi Sjedinjenih Američkih Država i njenim interesima.
Sada je opštepoznato da će Ramuš Haradinaj, ukoliko dođe na vlast i postane premijer, napraviti ugovor sa energetskom kompanijom Veslija Klarka. Dakle, prodaće naše rudnike lignita Klarkovoj kompaniji. A Klark je rekao koju dobru reč o Haradinajevom izlasku na izbore. U međuvremenu, Tači bi napravio dil sa Kristoferom Belom, bivšim američkim ambasadorom na Kosovu, koji je sada u vrlo poznatoj kompaniji „Behtel“. Oni su izgradili autoput na Kosovu koji nas je koštao ogromnu svotu novca, a pritom nam nije ni bio neophodan – mi ne proizvodimo. Ljudi su zaposleni po državnim institucijama ili u privatnim mikro-preduzećima. Sve što gradimo su autoputevi. Izgradili smo jedan prema Albaniji i drugi prema Skoplju. Ne zato što su nam potrebni, već zato što moramo dati neki novac Americi. Ovo dovoljno govori o našim političkim partijama.
Vetevendosje! je nešto drugačiji, ali i oni se sada menjaju. Jedan od njihovih poslanika u parlamentu ujedno je i vlasnik kompanije za centralno grejanje, koju je kupio tokom procesa privatizacije. U Vetevendosju! je i jedan od komandanata OVK, Redžep Selimi, za koga mislim da će biti optužen za zločine protiv čovečnosti, budući da je bio šef policije nakon 1999. godine. Dakle, situacija je takva da imamo neoliberale i liberale. Liberali su, prema mom mišljenju, Vetevendosje! Oni kažu – ne, mi smo levica. Ja, međutim, kažem: u vašem programu stoji to da ste za slobodno tržište, sa nekim nijansama. Onda odaberite jednu od tih nijansi, jednu od boja liberalizma. Svi ostali su neoliberali. A nama treba levica.
Ipak, nisam lud – jasno mi je da u ovom trenutku ne možemo da izgradimo ogromnu opoziciju, ali možemo jednu instituciju za proizvodnju alternativa. Dajmo ljudima ideju da možemo da uradimo nešto što nije neoliberalizam ili čak kapitalizam. Dakle, u naredne dve ili tri godine ovo je sve što možemo. Da prozvedemo diskurs, pišemo, analiziramo stvari sa levog stanovišta, kako bismo mogli da organizujemo sopstvene akcije. Dobra stvar kod ljudi sa kojima smo u kontaktu oko formiranja nove levičarske organizacije je ta da su svi oni zaista spremni da učestvuju u akcijama – na primer organizovanju protesta. Njima se to dopada i imaju iskustva u tome. Moramo spojiti sve: moramo da učimo, da razmišljamo o levoj alternativi koju ćemo ponuditi narodu i da sprovodimo određene konkretne akcije u nekim oblastima.
Ovo je zbog toga što na Kosovu ne prođe ni par meseci između skandala. Kada Vlada bude počela sa radom, proizvešće nam još neki skandal – i to će nam dati povod za proteste. Sada imamo skandale i proteste na svakih šest meseci! Narod je nezadovoljan, siromaštvo raste, što nam daje više prava i prostora da govorimo. Stvar je u tome da mediji na Kosovu nisu zatvoreni. I neka mala akcija može dospeti u medije. Imamo novinare/ke među prijateljima i ovo je jedna od naših jakih strana.
Kada pogledaš levicu, postoji li neka druga levica koja ti služi kao inspiracija, ili misliš da ćete morati da na izazove reagujete isključivo na lokalnom nivou?
Lično, nisam imao prilike da u poslednjih šest meseci pratim Sirizu u Grčkoj. Međutim, bili smo veoma prijatno iznenađeni i mnogo nam se dopalo ono što smo videli u Grčkoj. Dopada mi se i ono što se radi u Makedoniji. Sastao sam se, na primer, sa Artanom Sadikuom i bilo je jako dobro čuti da on i još neki Makedonci rade zajedno u istoj organizaciji, što je izrazito važno za situaciju na Balkanu. Veoma, veoma važno… Međutim, na Kosovu ne vidim išta ozbiljno. U Albaniji postoji veoma ozbiljna grupa, ako govorimo o pisanju i filozofiji. Međutim, kada govorimo o direktnoj akciji, nemamo ništa ozbiljno, izuzev Grčke. Imao sam priliku da uporedim dešavanja na Kosovu i u Bosni protekle godine, kao i u Bugarskoj po pitanju računa za struju. U mnogim slučajevima koristili smo Bugarsku kao primer. Ovo je bilo važno kada smo pokušavali da narodu ulijemo nadu u proteste.
Na proteste se na Kosovu gleda kao na nešto primitivno i „ne-institucionalno“, a to nije način na koji bi stvari trebalo da funkcionišu. Jer, „sada imamo sopstvene institucije“. „Nakon 1999, imamo sopstvene institucije, tako da nam protesti nisu potrebni“ – to je ta neka logika. Mi sada objašnjavamo ljudima da nemamo sopstvene institucije, zato što one služe određenoj klasi. One služe drugim interesnim grupama, ovde ili u Americi, ili gde god. Na taj način stvari funkcionišu. Zato je drugaricama i drugovima na Kosovu veoma bitno da sarađuju sa drugim grupama u regionu, da učimo jedni od drugih, ali i da jedni drugima pružamo podršku u trenucima akcija. Bilo bi nam od velikog značaja kada bismo tokom protesta primili pisma solidarnosti iz Srbije, Albanije, Makedonije… to naše proteste čini mnogo snažnijim. Ovo je izuzetno bitno, posebno na Kosovu.
Da se okrenemo levici u Srbiji: imaš li neku poruku za srbijansku levicu, o tome kako bi trebalo da reaguje na kosovsko pitanje, na nacionalno pitanje?
–Napisao sam jedno javno pismo – nadam se da će biti obavljeno. U tom pismu sam rekao mnogo toga, što mogu da ti ponovim. Nisam imao priliku da pročitam javnu izjavu mojih prijatelja u Srbiji o Kosovu – pogotovo ne o nasilju Srbije na Kosovu u periodu između 1989. i 1999. godine. Pa ipak, izražavam duboku saosećajnost i žaljenje za ljudima koji su nestali, pogotovo vezano za slučajeve vađenja organa.
Ti zločini su neljudski i neshvatljivi, ni meni, niti građanima/kama Kosova. To je poniženje za ljudski rod. Lično se jasno distanciram od tog zločina koji je učinjen u moje ime i ime moje budućnosti – „radimo ovo za decu Kosova“. Osuđujem sve činove etničkog čišćenja i drugih zločina različitih naziva koje su razni činili u ime OVK ili koje god grupe – jasno se distanciram od bilo kog zločina učinjenog u moje ime ili ime naše budućnosti.
Borba naroda na Kosovu za slobodu i nezavisnost je legitimna, ali zločini učinjeni u to ime, zarad lične dobiti, moraju biti najstrože kažnjeni. Verujem da je narod na Kosovu kao i ja šokiran vestima koje smo danas primili [o rezultatima istrage EU komisije o učešću generala OVK u etničkom čišćenju i krađi organa zarobljenih civila tokom rata 1998-99 na Kosovu, prim.red]. Uveren sam i da će dosta građana/ki Kosova pribeći nekom mehanizmu bekstva iz ove situacije, govoreći da je ovo nešto nametnuto od strane međunarodnih interesa, jer je ljudima na Kosovu teško da to prihvate. Međutim, jeste tako, i znam da ću dobiti mnogo kritika zbog ovoga, ali ne mogu samo da kažem: okej, to se desilo u moje ime, ali sve je u redu, ja nisam imao ništa s tim. Zaista moram da odreagujem na ovo, čak i ako se to mnogima neće svideti.
Ovo, međutim, moram da kažem, nezavisno od toga da li i narod ili intelektualci u Srbiji to govore ili ne. Mislim da je za levicu u Srbiji izrazito važno da jasno iznese svoj stav. Jer, kad god imamo pokušaj saradnje između Albanaca i Srba, ili Kosovara i Srba, oko nekog levičarskog cilja, one stvari koje i dalje nisu jasne prave veliku barijeru u našoj saradnji. Morate da nas razumete. Ne možemo da radimo sa Srbima koji su na levici zato što je levica, sa tačke gledišta nekoga sa Kosova, sve ono što ima veze sa Miloševićem, budući da je on bio predsednik Socijalističke partije Srbije. Čak i nas danas etiketiraju kao udbaše ili članove SPS-a, kada kažemo da smo levičari. Kada kažemo da sarađujemo sa srbijanskom levicom, za nas je veoma važno da kada nam neko kaže „aha, znači radite sa članovima Miloševićeve partije?“ možemo da odgovorimo – ne, ovi ljudi prihvataju nezavisnost Kosova, oni prihvataju to da moramo da nastavimo dalje zajedno i da se borimo protiv ovih neprijatelja koji su nam stvarni neprijatelji.
Ovo pitanje – pitanje naših nacionalizama – ne bi trebalo da je prisutno. Naše kulture se međusobno uklapaju, imamo skoro isti mentalitet. Ono što vidim u Beogradu ne razlikuje se od onoga što vidim u Prištini. Jedino nas jezik razdvaja. Zašto onda nismo neprijatelji sa Francuzima, ako je samo do jezika? Zato je za nas bitno da levica u Srbiji ima jasan stav. Mislim da je za sve nas veoma bitno da sarađujemo. Zapravo, mislim da su svi napadali Jugoslaviju – što zvuči kao teorija zavere – ali mislim da su je sa svih strana sabotirali zato što je delovala kao najbolja ideja na svetu. Sve nacionalnosti, koje su se navodno vekovima sukobljavale, žive zajedno u blagostanju u jednoj zemlji! S moje tačke gledišta, mnogo toga u Jugoslaviji nije valjalo, počevši od njenog imena, pa ipak… Naravno, desnica ovo nikada ne bi mogla da prihvati.
Tako da, ako sarađujemo, a sada imamo i levičare iz Albanije koji mogu da nam se pridruže pa je možda i lakše, ali ako sarađujemo, pogotovo Kosovo i Srbija, mada isto tako i Srbija i Bosna, i Kosovo i Makedonija, i tako dalje – moramo dati primer. A to treba da bude primer višeg cilja koji nam je zajednički – borbe protiv liberalnih ideja, protiv desnice, to je ono što nas ujedinjuje. Ovo bi bio sjajan primer ljudima u svetu.
Šta misliš o stavu Marks21 po pitanju Kosova?
–Veoma sam srećan što sam upoznao drugove iz Marks21. Vaša pozicija je jasna, a to je veoma važno. Odmah sam svima ispričao o drugovima koje sam upoznao. Planiram da vas uskoro pozovem na Kosovo da upoznate ostale drugarice i drugove. To nikome od Kosovara neće biti problem, zato što imamo sve vreme ovog sveta da im ljubazno objasnimo stav Marks21 i zašto sarađujemo sa Marks21.
U suprotnom, možda bi se neki od drugarica i drugova, ne i ja, plašili da vas recimo prihvate za prijatelje na Fejsbuku. Ponekad je pritisak javnosti mnogo agresivniji nego što možete da zamislite. Ljudi se naljute na vas, viču na vas i vređaju vas na ulici. U naciji koja se oseća kao žrtva, nije lako biti optužen da si pro-srpski nastrojen. Ne možeš to da objasniš stotini ljudi na ulici.
Ipak, sada kad imamo Marks21 možemo jednostavno da kažemo – ova ekipa prihvata nezavisnost Kosova. I niko ne može ništa da prigovori, tu je kraj diskusije. Odatle možemo da pređemo na sledeći korak, da objasnimo narodu Kosova da se i narod Srbije suočava sa istim iskustvima sopstvene političke klase i da objasnimo da se ovde nikada nije radilo o nacionalnosti, jeziku ili čemu god, već da je uvek bilo pitanje toga ko poseduje političku i ekonomsku moć.
Tači, Dačić i Vučić, a i svi ostali, oni su svi savršeni jedni sa drugima. Kada se sastanu, piju vino i rukuju se, a mi se sukobljavamo jedni sa drugima na najprimitivnije načine. Onda jedni druge podsećamo na međusobna ubijanja kroz istoriju, dok se elite, političari, više klase međusobno posećuju i odlaze u svoje prodavnice poput H&M-a. Sa Kosova idu u Beograd kako bi posetili fensi prodavnice. Verujte mi, da je Srbija izgradila autoput ka Beogradu, svi bi išli u Beograd, a ne u Skoplje, jer svi žele da vide Beograd. Ovo su dosta bitne stvari.
Poslednji put kada sam kombijem išao u Beograd, vozač je bio Srbin. Ceo život radi kao vozač. Pitao sam ga o ovim nekim pitanjima i objasnio mu ih na isti ovaj način na koji ih objašnjavam tebi. I on se složio, iako nije levičar. Nije imao pojma, jer nije imao priliku da čita, ali se složio sa mnom. Da, jebeš Vučića, jebeš Tačija, jebeš sve njih, oni su ti koji su na kraju bogati! Ovo mi je važno da objasnim ljudima.
Pre četiri godine, dok sam bio u zatvoru zbog polivanja rektora crvenom farbom, imao sam prilike da vodim jednu zanimljivu raspravu. Zatvorski nadzornik zgrade u kojoj sam bio, bio je Srbin. Zove se Dobrivoje Miletić, upamtio sam mu ime. Tečno je pričao albanski i to sa lokalnim, lipljanskim akcentom, gde je zatvor i smešten. Svi su mu se obraćali sa „Dobri“, što može biti i albanski nadimak. Nisi ni mogao da znaš da je Srbin, većina Srba ima veoma jak albanski naglasak, ali on ne, imao je lokalni naglasak.
Dok smo prelazili iz jedne zgrade u drugu da jedemo, išli smo u grupi. Tu su bili neki tipovi iz dreničkog regiona, koji je dosta propatio tokom rata. Čuli smo nekoga kako se na srpskom obraća Dobrom. Jedan od tih tipova iz Drenice mi je rekao: „Vidi ovo Rone, zašto pričaju na srpskom, to nije službeni jezik?“ Rekao je to glasno, tako da svi mogu da ga čuju. Dobri je bio čovek blage naravi i nije ga bilo briga za to. Međutim, ja sam mu odgovorio: „Gospodine, pravite veliku grešku. Kosovo ima više službenih jezika i za to je zaslužan Tači, koji potiče iz vašeg regiona“. Dobri me je pogledao i bio je zbunjen, jer je znao da sam član Vetevendosja!, a ljudi su generalno mislili da smo svi radikali. Onda se osmelio da me pozove u svoju kancelariju. Tu sam mu rekao da smatram da je vaša politička klasa u Srbiji ista – a on mi je ispričao mnogo priča iz perioda kada je odlazio u Niš, da su ga ljudi otpisivali kao iredentistu. Rekao mi je da ljude poput njega ne prihvataju ni u Srbiji, ni na Kosovu, pa žive samo u svojim malim srpskim enklavama.
Zatim mi je rekao kako je bilo u Jugoslaviji. Radio je u velikoj zadruzi. Rekao je kako je imao mnogo novca i kako smo „svi živeli zajedno“. Na kraju smo stigli do toga da su naše političke elite jednostavno zadovoljne svojim bogatstvom, dok mi ratujemo i diskriminišemo jedni druge. Ovo sam imao priliku da saznam zahvaljujući ličnom iskustvu iz zatvora od pre četiri godine, zato što sam razgovarao sa srpskim stražarem sa Kosova. Sada to želim da pokažem javnosti Kosova.
Tokom poplava smo organizovali akciju solidarnosti. Mnogi su na Kosovu postovali stvari poput „Bog im se sveti“, što je bilo zaista sramotno. Hteli smo da napravimo akciju i svi su nam govorili kako smo pro-srpski nastrojeni. Meni su rekli „tvoja baba je Slovenka, ona je Srpkinja“. Zapravo, moja baba je Hrvatica. Pre svega nekoliko dana, bio joj je rođendan. Okačio sam njenu sliku na Fejs i to je bila slika sa mnogo više lajkova nego bilo šta drugo što sam do sada okačio. Svi su me podržali, što je dobra stvar. Ne zbog mene, zato što više nemam osećaja bazirana na nacionalnosti. Ali ovo jeste bitno za našu stvar. Ljudi su me podržali jer su mislili „to je normalno, to mu je baka, šta ima veze ako je iz Srbije“. Dakle, vrlo je važno stvoriti ovo novo, realno shvatanje stvari – da Srbi takođe žive jako loše. Šta god da čujem od svojih prijatelja, isto je kao na Kosovu. Političku mafiju imamo i mi i vi. Trebalo bi da prestanemo da mrzimo jedni druge kada se ne poznajemo.
Ron Đinovci je rođen 1989. godine u Prištini. Započeo je bečler studije iz inženjerske fizike na Univerzitetu u Prištini. Nakon simboličke akcije kada su on i jedan njegov kolega polili rektora crvenom farbom, 2010. godine izbačen je sa studija i provodi mesec dana u lipljanskom zatvoru. Posle dve godine podnošenja žalbi, ukida mu se zabrana studiranja i upisuje filozofiju. Između 2008. i 2012. godine bio je aktivista pokreta Vetevendosje! nakon čega iz ideoloških razloga podnosi ostavku u Generalnoj skupštini pokreta i napušta pokret. Početkom 2013. godine učestvovao je u organizovanju protesta protiv porasta cena računa za struju. Ron je jedan od osnivača studentske organizacije Studentski pokret za jednakost – učenje, kritika, akcija, koja je bila ključna za proteste organizovane tokom 2014. godine, koji su završili smenom rektora. Piše kolumne za mejnstrim listove, poput Zeri i Koha ditore; autor je 30-ak članaka.