Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Roza Luksemburg, kao predvodnica radničke partije u Poljskoj, zemlji podeljenoj između tri carstva – ruskog, nemačkog i austrijskoj – je nužno morala da zauzme jasan stav o nacionalnom pitanju. Držala je ovu poziciju od njene formulacije 1896. godine u svom prvom naučnom radu, Industrijski razvoj Poljske, do kraja života, bez obzira na oštra sporenja sa Lenjinom na tu temu.
Njen stav je bio ujedno nastavak i skretanje od učenja Marksa i Engelsa o nacionalnom pitanju, i da bi se pravilno razumeo nužno je osvrnuti se – iako površno – na njihov stav po tom pitanju.
Marks i Engels su živeli tokom uspona kapitalizma u Evropi, u razdoblju buržoaskih demokratskih revolucija. Okvir buržoaske demokratije bila je nacionalna država i dužnost socijalista je bila, po njima, borba ‚‚u savezu sa buržoazijom protiv apsolutističke monarhije, protiv feudalnog vlasništva nad zemljom i sitne buržoazije”. Najveći neprijatelj svih demokratskih revolucija, rekli su 1848. godine, bila je carska Rusija, a odmah za njom habzburška Austrija. Rusija, robovlasnik Poljske, bila je glavni kasapin Košutove demokratske revolucije u Mađarskoj (1849.); Rusija i Austrija su zajedno, kroz direktnu i indirektnu intervenciju u unutrašnja pitanja Nemaca i Italijana, sprečile potpuno ujedinjenje ovih nacija. Marks i Engels su zato podržavali sve nacionalne pokrete usmerene protiv careva i Habzburgovaca. Istovremeno, po istom kriterijumu, protivili su se nacionalnim pokretima koji su išli na ruku carevima ili Habzburgovcima.
Nezavisnost Poljske bi imala dalekosežne revolucionarne posledice, smatrali su Marks i Engels. Prvo, zid bi bio stvoren između demokratske revolucionarne zapadne i centralne Evrope i ‚‚žandarma Evrope” – Rusije. Drugo, Habzburška monarhija, budući da bi bila potresena nacionalnim ustankom Poljaka, bi se urušila ustancima drugih naroda koji bi usledili; sve nacije ovog carstva bi bile oslobođene i austrijski Nemci bi mogli da se ujedine sa ostatkom Nemačke; ovo bi bilo nadoslednije demokratsko revolucionarno rešenje nemačkog pitanja. Treće, nezavisnost Poljske bi zadala pruskim junkerima težak udarac, čime bi se dalje osnažile demokratske revolucionarne tendencije u celoj Nemačkoj.
Marks i Engels su pozivali sve demokratske pokrete u Evropi na rat protiv carske Rusije, glavnog neprijatelja svakog napretka. Naročito su pozivali revolucionarnu Nemačku da se digne na oružje za oslobođenje Poljske. Demokratski rat protiv carizma bi sačuvao nacionalnu nezavisnost Poljske i Nemačke, ubrzao pad apsolutizma u Rusiji i dao podstrek revolucionarnim snagama širom Evrope.
Marks i Engels, premda su podržavali poljski i mađarski nacionalni pokret, nisu podržavali neke druge. Tako su, na primer, tokom revolucije iz 1848. osuđivali nacionalne pokrete Slovena – Hrvata, Srba i Čeha. Nisu ih podržavali jer su smatrali da su ti pokreti objektivno pomagali glavnom neprijatelju: hrvatski vojnici, koji su mrzeli Mađare više nego habzburško carstvo, pomogli su carevim vojnicima koji su marširali u Mađarsku; češki vojnici su pomogli da se umiri revolucija u Beču.
U svim ratovima u kojima je učestvovala carska Rusija, Marks i Engels nisu zauzeli stav neutralnosti ili protivljenja obema stranama, već militantnog neprijateljstva samo prema Rusiji. Stoga su kritikovali britansku i francusku vladu tokom Krimskog rata jer nisu vodile rat dosledno i do kraja protiv Rusije. U Rusko-turskom ratu koji je izbio 1877. godine, Marks je ponovo podržavao ‚‚plemenite Turke”. [57] Do kraja života carska Rusija je za Marksa i Engelsa predstavljala glavnu tvrđavu reakcije, a rat protiv nje bio je revolucionarna dužnost.
Zbog kriterijuma koji su koristili za procenu nacionalnih pokreta – učinka na buržoasku demokratsku revoluciju u zapadnoj i centralnoj Evropi – Marks i Engels su razumljivo ograničili svoje zaključe o nacionalnim pitanjima na Evropu (i Severnu Ameriku), gde je kapitalistički razvoj bio manje ili više uznapredovao. Nisu, sasvim opravdano za to vreme, pripisali pojam revolucionarnog buržoaskog nacionalizma na azijske, afričke ili južnoameričke zemlje. Tako je, na primer, Engels zapisao ‚‚Po mom mišljenju, prave kolonije tj. kolonije koje nastanjuje evropsko stanovništvo – Kanada, Južna Afrika, Australija – će sve postati nezavisne; sa druge strane, zemlje u kojima živi domorodačko stanovništvo, a jednostavno su potčinjene – Indija, Alžir i holandski, portugalski i španski posedi – moraju za sada biti preuzete od strane proletarijata i što brže vođene ka nezavisnosti.” [58] Engels je smatrao da je moguće da se Indija oslobodi kroz revoluciju, ali bi takav događaj bio samo drugorazredne važnosti za Evropu. Ako bi Indija sebe oslobodila, ‚‚ovo bi moralo da bude podrobno razmotreno /…/ jer proletarijat koji sebe oslobađa ne može da vodi nikakve kolonijalne ratove”. Ali ideja da oslobođenje kolonija može prethoditi socijalističkim revolucijama u Evropi, ili im čak znatno pomoći, bila je potpuno strana Engelsu (i Marksu). Ako bi se Indija, Alžir ili Egipat oslobodili, onda bi to:
/…/ sigurno bilo najbolje za nas. Imaćemo dovoljno posla kod kuće. Jednom kada se Evropa i Severna Amerika reorganizuju, to će stvoriti takvu divovsku moć i takav primer će polu-civilizovane zemlje pratiti same od sebe. [59]
Roza Luksemburg, prateći Marksa i Engelsa, smatrala je nacionalni pokret uglavnom evropskim, pripisujući samo sporednu važnost azijskim i afričkim nacionalnim pokretima. Kao Marks i Engels, odbacivala je bilo kakav apsolutni kriterijum za ocenu borbi za nacionalnu nezavisnost. Ona, ipak, nije bila sledbenica koja je samo ponavljala reči osnivača naučnog socijalizma.
Vrlo rano u svom političkom života ukazala je da se situacija u Evropi uopšte, a u Rusiji posebno, promenila toliko do kraja 19. veka da je stav Marksa i Engelsa o nacionalnim pokretima u Evropi postao neodrživ.
U zapadnoj i centralnoj Evropi period buržoaskih demokratskih revolucija je prošao. Pruski junkeri su uspeli da tako čvrsto utvrde vlast da im više nije bila potrebna pomoć ruskog cara. Istovremeno je carska vlast prestala da bude neprobojna tvrđava reakcije, već su duboke pukotine počele da joj razaraju zidove: masovni štrajkovi radnika u Varšavi, Lođu, Petrogradu, Moskvi i drugde u Ruskoj Imperiji; buđenje buntovnog seljaštva. Zapravo, dok je u vreme Marksa i Engelsa centar revolucije bio u zapadnoj i centralnoj Evropi, sada, pred kraj 19. i početak 20. veka, je prešao u Rusiju. Dok je u vreme Marksa carizam bio glavni žandarm koji je gušio revolucionarne pobune svuda, sada je carizmu bila potrebna pomoć (uglavnom finansijska) zapadnih kapitalističkih sila. Umesto da ruski meci i rublje idu na zapad, sada su nemački, francuski, britanski i belgijski meci i marke, franci i funte tekli u širokoj reci ka Rusiji. Roza Luksembug je dalje ukazala da su se desile suštinske promene po pitanju nacionalnih ambicija njene domovine, Poljske. Dok su u vreme Marksa i Engelsa plemići bili vođe nacionalnog pokreta, sada su, sa sve većim kapitalističkim razvojem zemlje, gubili društveni poziciju i okretali se carizmu kao savezniku protiv progresivnih pokreta u Poljskoj. Rezultat je bio da se poljsko plemstvo odreklo ambicija za nacionalnom nezavisnošću. I poljska buržoazija postala je neprijateljski nastrojena prema želji za nacionalnu nezavisnost, budući da je u Rusiji našla glavno tržište za svoju industriju. ‚‚Poljska je za Rusiju vezana zlatnim lancima”, rekla je Roza Luksemburg. ‚‚Ne nacionalna država, već država krađe, odgovara kapitalističkom razvoju”. [60] I poljska radnička klasa, po mišljenju Roze Luksemburg, je bila nezainteresovana za odvajanje od Rusije, jer je videla Moskvu i Petrograd kao saveznike Varšave i Lođa. Stoga nije bilo nikakvih bitninih društvenih sila u Poljskoj koje su bile zainteresovane za borbu za nacionalnu nezavisnost. Samo je inteligencija i dalje gajila tu ideju, ali oni sami su bili samo mala društvena sila. Roza Luksemburg je zaključila svoju analizu društvenih snaga u Poljskoj i njihov stav prema nacionalnom pitanju ovim rečima: ‚‚Prepoznatljivi pravac društvenog razvoja mi je otkrio da nema društvene klase u Poljskoj koja ima istovremeno interes i mogućnost da postigne nacionalno obnavljanje Poljske”. [61]
Iz ove analize došla je do zaključka da pod kapitalizmom slogan nacionalne nezavisnosti više nije imao progresivnu vrednost, i nije mogao biti ostvaren unutrašnjim silama poljske nacije; samo intervencija jedne ili druge imperijalističke sile je mogla da ga ispuni. Pod socijalizmom, tvrdila je Roza Luksemburg, neće biti mesta za slogan nacionalne nezavisnosti, jer više neće biti nacionalnog potlačenja i internacionalno jedinstvo čovečanstva će biti ostvareno. Stoga je pod kapitalizmom stvarnu nezavisnost Poljske bilo nemoguće ostvariti, i bilo kakvi koraci u tom smeru ne bi imali nikakvu progresivnu vrednost, dok bi pod socijalizmom takav slogan bio nepotreban. Prema tome, radničkoj klasi nije trebala borba za nacionalno samoopredeljenje Poljske i ta borba je zapravo bila reakcionarna. Nacionalni pokliči radničke klase bi trebalo da budu ograničeni na zahtev za nacionalnom autonomijom u kulturnom životu.
Zauzimanjem ovakve pozicije, Roza Luksemburg i njena partija, SDKPL, došli su u oštar sukob sa desničarskim članovima Poljske socijalističke partije (PPS) koju je vodio Pilsudski (budući vojni diktator Poljske). Ovo su bili nacionalisti koji su samo na rečima bili za socijalizam. Pošto nisu imali masovnu bazu za svoj nacionalizam, smišljali su avanture, spletkareći sa stranim silama čak do oslanjanja na budući svetski rat kao babicu nacionalne nezavisnosti. U Galiciji, centru desničarskog PPS-a, Poljaci pod austrijskom vlašću su bili bolje tretirani nego u Ruskoj Imperiji, uglavnom jer su vladari habzburškog carstva, koje je bilo mešavina nacija, morali da se oslone na poljsku vladajuću klasu da održi carsku vlast. Zato su vođe PPS-a težile da preferiraju Habzburško carstvo u odnosu na Rusko i tokom Prvog svetskog rata služili su Beču i Berlinu kao agenti za regrutaciju. Ranije, tokom Revolucije iz 1905. godine, Dašinski, vođa PPS-a u Galiciji, čak je otišao toliko daleko da osudi masovne štrajkove poljskih radnika, zato što su, po njegovom mišlenju, težili da identifikuju borbu poljskih radnika sa borbom ruskih radnika, i time potkopaju nacionalno jedinstvo Poljaka. Samo kada se ima jasna slika o neprijateljima Roze Luksemburg u poljskom radničkom pokretu se može pravilno razumeti njen stav o poljskom nacionalnom pitanju.
Borba koju je Roza Luksemburg morala da vodi protiv šovinističkog PPS-a oblikovala je njen ceo stav prema nacionalnom pitanju uopšte. Protiveći se nacionalizmu PPS-a, otišla je toliko daleko da se protivila bilo kavkom spominjanju prava na samoopredeljenje u programu partije. Zbog toga se njena partija, SDKPL, već 1903. godine odvojila od Ruske socijaldemokratske partije i nikada se nakon toga nije organizaciono pridružila boljševicima.
Lenjin se slagao sa Rozom Luksemburg u njenom protivljenju PPS-u i zajedno sa njom je tvrdio da dužnost poljskih socijalista nije bila da se bore za nacionalnu nezavisnost ili otcepljenje od Rusije, već za internacionalno jedinstvo poljskog i ruskog radništva. Meutim, kao pripadnik tlačiteljske nacije, Lenjin je bio oprezan da ne dozvoli nihilističkom stavu prema nacionalnom pitanju da igra na ruku velikoruskog šovinizma. Zato iako su poljski radnici mogli i trebalo da izbegnu zahtevanje uspostavljanja nacionalne države, trebalo je da se ruski socijalisti bore za pravo Poljaka da imaju sopstvenu odvojenu državu ako su tako želeli:
Velika istorijska zasluga naših drugova i drugarica, poljskih socijaldemokrata, je to što su unapredili slogan internacionalizma time što su rekli: ‚‚mi cenimo bratski savez proletarijata svih zemalja više nego bilo šta drugo i nikada nećemo ratovati za oslobođenje Poljske.” Ovo je njihova velika zasluga, i zato smo uvek samo ove socijaldemokratske drugove i drugarice smatrali za socijaliste u Poljskoj. Ostali su patrioti, poljski Plehanovi. Ali ova jedinstvena situacija, u kojoj smo, da bismo sačuvali socijalizam, zaključili da je nužno boriti se protiv divljeg, morbidnog nacionalizma, stvorila je čudan fenomen: drugovi i drugarice nam dolaze i kažu da se moramo odreći slobode Poljske, njenog prava na otceplenje.
Zašto bismo mi, Velikorusi, koji smo tlačili veći broj naroda nego bilo koji drugi narod, zašto bismo mi morali da odbacimo pravo na otcepljenje za Poljsku, Ukrajinu, Finsku? … Poljske socijaldemokrate tvrde da se upravo zato što smatraju jedinstvo sa ruskim radnicima povoljnim protive otcepljenju Poljske. Imaju puno pravo da tako postupaju. Ali ovi ljudi ne žele da razumeju da da bi se ojačao internacionalizam nema potrebe za ponavljanjem istih reči; ono što mi u Rusiji radimo je da ističemo pravo na otcepljenje za sve potčinjene narode, dok u Poljskoj moramo isticati pravo takvih naroda da se ujedine. Pravo na ujedinjenje povlači pravo na otcepljenje. Mi Rusi moramo isticati pravo na otcepljenje, dok Poljaci moraju isticati pravo na ujedinjenje.
Razlika između Lenjina i Luksemburg o nacionalnom pitanju može se sažeti ovako: dok je Roza Luksemburg, zahvaljujući borbi protiv poljskog nacionalizma, težila ka nihilističkom stavu po nacionalnom pitanju, Lenjin je realistički video da su pozicije tlačitelja i tlačenog različite, da njihov stav o istom pitanju mora biti različit. Tako, počevši od različitih i suprotnih situacija, oni se kreću u suprotnim smerovima ka istoj taki internacionalnog radničkog jedinstva. Drugo, dok je Roza Luksemburg odbacila pitanje nacionalnog samoopredeljenja kao nepomirljivo sa klasnom borbom, Lenjin ga je podredio klasnoj borbi (na isti način na koji je koristio sve druge demokratske težnje kao oružje u opštoj revolucionarnoj borbi). Izvor Lenjinovog pristupa nacionalnom pitanju, koji nedostaje kod Roze Luksemburg, je dijalektika: video je jedinstvo u suprotnostima nacionalne potlačenosti, i podređenost jednog dela – borbe za nacionalnu nezavisnost – celini – internacionalnoj borbi za socijalizam.
Snaga Roze Luksemburg po nacionalnom pitanju je, kao i drugde, u njenoj potpunoj posvećenosti internacionalizmu i nezavisnosti misli. Ovo joj je omogućilo, putem Marksovog metoda, da uvidi kako se pozicija Poljske promenila u odnosu na Rusiju od Marksovog vremena do njenog. To ju je navelo da se, za razliku od Marksa, suprotstavi nacionalnoj borbi Poljske ali da istovremeno, i opet za razliku od Marksa i Engelsa, podrži nacionalni pokret Južnih Slovena protiv Turske. Marks i Engels su tvrdili da je u cilju zaustavljanja napredovanja carizma jedinstvo Osmanskog carstva moralo biti odbranjeno; i da su nacionalni pokreti Južnih Slovena, obuzeti panslovenskim idejama, bili slepo oružje u rukama carizma, te da im se trebalo suprotstaviti. Roza Luksemburg je napravila odličnu analizu novih uslova na Balkanu od Marksovog vremena. Zaključila je prvo da bi oslobođenje balkanskih naroda od tuske vlasti probudilo narode Austrougarske. Kraj Turskog carstva u Evropi takođe bi bio kraj habzburškog carstva. Drugo, tvrdila je da je od Marksovog vremena nacionalni pokret na Balkanu došao u ruke buržoazije, i da je stoga bilo kakav nastavak ruskog uticaja bio prisutan samo zbog tlačenja od strane Turske. Oslobođenje balkanskih naroda od turskog jarma ne bi ojačalo uticaj carizma, već ga oslabilo, pošto bi ovi narodi bili predvođeni mladom i naprednom buržoazijom koja bi se sve više sukobljavala sa reakcionarnim carizmom. Stoga je, u slučaju balkanskih naroda, stav Roze Luksemburg o nacionalnim težnjama bio znatno drugačiji nego u slučaju Poljske.
Rozina živahna nezavisnost misli je ipak bila omeđena slabošću koja je ležala, kao što smo već videli u nekim pitanjima, njenom težnjom da prebrzo uopštava iz svojih neposrednih iskustava na radnički pokret u drugim mestima.