U okviru rubrike o ovogodišnjim predsedničkim izborima, narednih dana ćemo se posvetiti analizi kandidata opozicije. Kakvu politiku nudi Saša Janković, šta je u njoj „novo“ a šta predstavlja kontinuitet sa aktuelnom vlašću, te koji su (ekonomski, socijalni, politički, kulturni…) dometi takvog potencijalnog predsednikovanja, tema je ovog teksta.
Od početka godine, tema predsedničkih izbora zauzima centralno mesto u medijskom i, uopšteno, javnom prostoru. Javnost sve više pažnje posvećuje onome što liči na novu političku dinamiku na opozicionoj sceni. Za razliku od vladajuće koalicije, koja je, uplašena mogućnošću gubitka jedne poluge vlasti, jedinstveno stala iza Aleksandra Vučića, opozicija je ostala razjedinjena. Iako su političke razlike u redovima takozvane građanske opozicije vrlo maglovite, postoji dobar razlog zašto na predsedničke izbore ista izlazi u tri kolone. Parlamentarni izbori 2016. godine pokazali su veliko osipanje u popularnosti stranaka „građanske“ orijentacije, pa se sa sigurnošću može očekivati rekompozicija na opozicionoj sceni. Svesni toga, neki kandidati svojim učestvovanjem na predsedničkim izborima zauzimaju poziciju glavnih aktera te rekompozicije.
Bez obzira što se kandiduje za funkciju koja sobom ne nosi uticaj na ekonomsku politiku, Janković ne propušta da se dotakne ekonomskih tema. Tako su se mogle čuti njegove izjave o zakonu o smanjenju penzija (opšte mesto ovih izbora), kolapsu ekonomskih i socijalnih prava, besparici, nezaposlenosti itd. Ove izjave, međutim, ostaju u domenu populističke frazeologije, jer, pored toga što ne pominje šta učiniti da se ovakvo stanje promeni, Janković ne problematizuje uzrok ovakvog stanja – neoliberalne reforme Vučićevog režima. On se zadržava na konstataciji da nas režim „vređa u stomaku“, a ne protivi se privatizacijama, otpuštanju u javnom sektoru, nedostupnosti obrazovanja. Dugove pominje isključivo kako bi osporio Vučićeve tvrdnje da nam dobro ide – dužnička ekonomija, sama po sebi, nije problematizovana.
Stepen saglasnosti sa dominantnim pristupom ekonomiji u poslednje dve decenije najočigledniji je u izjavi da on kao predsednik neće zapošljavati, jer već postoji Nacionalna služba za zapošljavanje, i da su poslodavci ti koji treba da zapošljavaju.
Ovakav stav svedoči o dubokoj političkoj ispraznosti opozicije koju Janković predstavlja. Ukoliko se kao rešenje gorućeg problema nezaposlenosti ne nudi alternativa politici privlačenja investitora snižavanjem cene radne snage, subvencijama i liberalnim radnim zakonodavstvom, onda od njega ne možemo očekivati prekid ekonomske devastacije društva. U nastavku govora, projekat „Beograd na vodi“ kritikuje na osnovu toga što je investitora doveo Vučić, odnosno što državno zemljište nije ustupljeno transparentno, na tenderu. Deluje kao da Janković ima problem samo sa načinom na koji se taj projekat sprovodi, dok je samo ustupanje javnog dobra i stavljanje gradskog jezgra u službu krupnog kapitala za njega legitimno. Slična površnost može se primetiti i kada govori o problemima u obrazovanju, koje svodi na urušavanje institucija, hvatajući se za opšte mesto plagiranih doktorata. Iako je trenutno stanje obrazovanja u Srbiji rezultat decenijske komercijalizacije, Janković ne ide dalje od moralizatorske kritike režima i priželjkivanja institucija u kojima „svako radi svoj posao“.
Umesto da svoju opoziciju utemelji na ovim pitanjima, koja na nas direktno utiču, Janković bira da kampanju usmeri u apstraktnom smeru povratka dostojanstva, osmeha, (pravne) države i vere u institucije, što ne rezonira ni u njegovoj primarnoj ciljnoj grupi.
U naporu da učini nemoguće i predstavi se kao ideološki neopredeljen kandidat, Janković svoju platformu temelji na poštovanju institucija pravne države i Ustava, ističući kako pitanje levice i desnice dolazi nakon što osiguramo ljudska prava, podelu vlasti itd. Ovakvo pozicioniranje na „tvrdom centru“ Jankovića ne ograničava samo u pogledu animiranja podrške, već ga čini u suštini politički impotentnim. U jednom intervjuu izjavio je kako država mora da pruži političkim akterima prostor za borbu, ali da sam predsednik Republike ne sme da bude neposredni akter te borbe. U situaciji kada SNS ima kontrolu u izvršnoj, zakonodavnoj i lokalnoj vlasti, kako je bez političke borbe moguće da Saša Janković donese promene koje obećava?
Na planu unutrašnje politike, sve što Saša Janković nudi je korektura Vučićevog režima; na poziciji predsednika države, bez pravih poluga vlasti, on bi vršio istu funkciju kao i pre kandidature. U prilog tome ide i njegova izjava da „predsednik države mora da bude ideološki podjednako blizak i udaljen svakoj legitimnoj političkoj opciji“. Sa tako ograničenim, apolitičnim shvatanjem uloge predsednika Republike, Saša Janković nije u mogućnosti da ispuni svoja obećanja, kao ni da pruži koherentnu kritiku Vlade. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da njegova pobeda ne bi ni na koji način doprinela stvaranju opozicije koja može da ponudi stvarnu alternativu sistemu koji Vučić predstavlja, odnosno da ne postoji razlog da ga levica podrži.
Dodatne argumente za ovaj stav možemo pronaći u spoljnoj politici koju Janković zastupa. Iako su predsednička ovlašćenja u pogledu spoljne politike daleko veća, Saša Janković joj u kampanji posvećuje manje prostora nego unutrašnjoj, verovatno zato što nema puno toga drugačijeg da kaže. Zalaže se za nastavak EU integracija, dobrosusedske odnose, zaštitu Srba i istorijskih korena na Kosovu, kao i nastavak Partnerstva za mir sa NATO-om. Zvuči poznato?
Za razliku od Vučića, Janković će Srbiju predstavljati „pristojnije“: bez ratnohuškačke politike, ali na istim principima, a pristupanju Evropskoj uniji pristupiće iskreno, naivno verujući da je EU „antifašistička tvorevina“ koja „sprečava ratne sukobe na celini Kontinenta“. Zaslepljen praznim konceptom „evropskih vrednosti“, on propušta da primeti na koji način EU postupa sa ljudima koji beže od ratova stvorenih zahvaljujući imperijalističkoj politici zemalja-članica.
Ova indiferentnost prema imperijalizmu ogleda se i u stavu koji Janković zauzima spram NATO-a. U duhu ispraznog birokrate kakav jeste, njega ne zanima moralna opravdanost vojnog saveza koji širom sveta izaziva sukobe i osigurava ekonomsku dominaciju SAD, već se zalaže za sveobuhvatnu naučnu i stručnu analizu toga šta bi članstvo u NATO-u donelo Srbiji. Iako je poznato da se preko 70% stanovništva protivi članstvu, Janković predlaže da državne resurse trošimo na stvaranje argumenata za pristupanje NATO-u, jer očigledno nema dovoljno poverenja u racionalnost većine stanovništva Srbije. Sličnu analizu ne predlaže i za pitanje Evropske unije, iako bi ekonomske posledice po Srbiju bile mnogo dalekosežnije. Kada se ovi stavovi uzmu u obzir, jako je teško za ozbiljno uzeti jedan od slogana Jankovićeve kampanje: „Građani, a ne podanici“.
Iako kampanja Saše Jankovića poručuje da građani/ke na ovim izborima imaju za koga da glasaju, a ne samo protiv, ostaje vrlo nejasno šta to Janković nudi. Sebe predstavlja kao nemilosrdnog kritičara vlasti, iako su te kritike krajnje površne. Pored politički ispraznog insistiranja na Ustavu i pravnoj državi, njegova kampanja duboko je prožeta Vučićevim likom: problematizuje se autokratija i nekompetentnost oličena u njemu, a izostaje koherentna kritika neoliberalne politike koju on sprovodi. U tom smislu, Saša Janković, svakako manje eksplicitno od Saše Radulovića, pokušava da ove izbore predstavi kao referendum za ili protiv Vučića, dok je stvarni izbor pred koji se birači/ce stavljaju izbor između Vučićevog neoliberalizma i malo pristojnijeg neoliberalizma.