Zovem se Nora. Iz Vašingtona sam, ali sam od 2008. do 2011. godine živela u Beogradu. Autorka sam četiri zina i bivša pevačica u riot grrrl bendu. Ovi projekti su bili blisko povezani s problemima telesnog imidža i seksualnog nasilja.
Veoma sam zahvalna na činjenici da sam odrasla okružena snažnim, radikalnim ženama, koje su mi omogućile da sledim svoja interesovanja i otvoreno govorim o njima. Iako još uvek živim u istom svetu kao i svi ostali, s medijima svih vrsta koji mi govore da sam glupa i ružna, imala sam mogućnosti, inače retke, da iskažem svoju istinu, da podržim i budem podržana od strane žena i drugih saveznika: da iskusim trenutke u kojima sam snažna i sposobna zbog toga ko sam, a ne uprkos tome.
Svet u kom živimo ne dozvoljava mi da uvek zadržim ta iskustva, ali ga trud žena u manjim, radikalnim zajednicama omogućava. Njihova organizacija i podrška pružile su osnovu drugim ženama, nekim mladim kao ja, da pronađu svoj glas; nekim drugim, starijim, da koriste glas koji nisu ni znale da imaju, da govore u ime žena pred čitavim društvom, ali i pred patrijarhatom koji se tako uporno reprodukuje na levici.
Bez organizacije za i od strane onih koje se identifikuju kao žene, bez bavljenja pitanjem žena, levica nam nudi realnost gotovo jednaku onoj beznadežnoj koju nude glavni tokovi društva. Levičari i levičarke moraju prihvatiti i uraditi sve što mogu da pomognu ženskoj emancipaciji – što znači, da podrže izbore koje žene prave. Emancipacija za žene znači slobodu izbora, koju svi ljudi imaju: slobodu da izaberu način na koji će da žive, što može biti bilo koja kombinacija bučnog, tihog, posla, roditeljstva, slobodne ljubavi, monogamije, dlakavog, obrijanog… Bez da izbor postane stvaran, kako možemo da verujemo da on uopšte postoji, kako možemo da ga osetimo i onda da se osetimo dovoljno snažnim da ga napravimo?
Ova ideja uništava strukture u kojima su žene odgajane, strukture koje ohrabruju poslušnost i tišinu. Ako devojka priđe levici i vidi da je priča drugačija, ali okruženje isto, kako da poveruje u to što čuje? Nisu sve žene koje pristupaju levičarskom pokretu unapred emancipovane. Zapravo, mnoge nisu. Mnoge se bore s ličnim problemima nasleđenim od društva, zbog kojih je teško tek tako pojaviti se i uzviknuti za slobodom na sav glas.
Neke je društvo naučilo da ne treba da budu glasne, iz straha da se neće dopasti muškarcima (onima na levici takođe), neke se plaše da će njihova buka okrenuti neželjenu pažnju ka njihovom izgledu, neke da će zvučati ili suviše glupo, zbog čega ih ismevaju, ili suviše pametno, zbog čega ih izbegavaju. Ponekad kada govorimo kao da prestajemo da budemo ljudi, postajemo predmeti, ili simboli, a naš izgled postaje važniji od našeg doprinosa. Teško je osetiti se slobodno u takvim trenucima, ili slušano, ili prihvaćeno, ili ikako drugačije osim kao kuriozitet u pokretu u kom bi stvari trebalo da su drugačije.
Ženama na levici je dužnost da podržavaju i ohrabruju ženski aktivizam, da budu utočište i da ponude siguran prostor ženama za rad. Muškarci, s druge strane, moraju biti saveznici i prihvatiti žensku borbu u okviru pokreta. Ovo zvuči teško ali je zapravo relativno jednostavno. Veruj ženama kada prave svoje izbore, kada razmišljaju i imaju ideje, omogući im da ih iznesu.
U razgovorima, posebno onim u vezi s aktivizmom, teško je naći muškarca koji ne upada u reč. Zvuči trivijalno, ali upravo ovakvi jednostavni, trivijalni postupci muškaraca, samozvanih feminista, sprečavaju učešće žena u aktivističkim krugovima: omalovažavanje i trivijalizovanje ženskih iskustava zato što se ne ukapaju u tvoja, diskreditovanje žena jer njihov izgled ne odgovara tvojoj viziji feministkinje, diskreditovanje ženskih kritika muškaraca-levičara jer je njihovo iskustvo na levici važnije od njihovog seksističkog, rasističkog, homo- ili transfobičnog ponašanja itd.
Kao aktivistkinje i aktivisti, kao ljudi koji se bore za svet oslobođen ugnjetavanja, moramo stalno proveravati sami sebe i to kako se ponašamo, kako bismo stvorili i živeli u okruženju koje želimo. Iako je mnogima ženska emancipacija sporedno pitanje, post-revolucionarna fusnota ili, recimo, tema jednog broja časopisa, ona to ne može biti ženama i onima koji ih podržavaju. Naša sposobnost da utičemo na svet oko nas počinje našim ponašanjem. Ona počinje kada zapravo krenemo da se ophodimo jedni prema drugima onako kako kažemo da treba, kada ne samo što čujemo nego i slušamo glasove jedni drugih, kada podržavamo jedni druge u zajedničkoj borbi za emancipaciju, ali i u ličnim borbama svakog od nas, protiv patrijarhata i ugnjetavanja. Patrijarhatu neće doći kraj samo zaslugom žena koje su odbile da ga prihvate, već i zaslugom muškaraca koji će odabrati jednakost umesto privilegije i slobodu umesto ugnjetavanja.