Miljan Jelić piše o najnovijem skandalu imperijalističkog suda i objašnjava zašto pravdu mogu da izvrše samo zajedničke snage narodâ Balkana.
Izrečena je oslobadjajuća presuda ratnom zločincu Vojislavu Šešelju. Iako su SRS i on pljuvali Haški tribunal na sva usta, ipak je ovakva presuda bila dovoljan razlog da on lično proglasi sudije ovog ad hoc i suštinski političkog tela kao osobe koje imaju ’’profesionalnu etiku, moral, čast i dostojanstvo da se odupru političkim pritiscima.“ Do juče antisrpski sud je preko noći postao hram morala i časti. Međutim, ako desnica ima dvoličan stav ili iluzije po pitanju ovog tribunala, levica nema nikakvih dilema. Za nas je Haški tribunal ništa drugo do imperijalistički sud koji još više produbljuje podele na Balkanu i učvršćuje uticaj Zapada i Rusije u regionu.
Pre svega, osnivanje suda u Hagu 1993. godine predstavlja uvod u intervencije Zapada na Balkanu. Sud je formiran na osnovu dve rezolucije Saveta bezbednosti bez ikakvog pravnog utemeljenja u Povelji UN. Tribunal ima prioritet nad nacionalnim sudovima i može tražiti da se bilo koja procedura prenese na njega i to kako mu se prohte. Iako ima široku (’open-ended’) nadležnost koja bi se tom logikom mogla generalizovati ne samo na građanski rat u SFRJ, već na sukobe na Kosovu i Makedoniji, on nije procesuirao pripadnike NATO snaga, niti su akti agresije integrisani u njegovu jurisdikciju. Fleksibilna sudska praksa i lakša mogućnost da se neko osudi svakako dovode u pitanje bilo kakav pravni kredibilitet ove institucije. Logično, ovakva politika je bila samo početak onoga što će rezultirati u vojnim intervencijama na Balkanu – u Bosni 1995 i Jugoslaviji 1999, kao i formiranje polukolonijalnih protektorata poput Bosne, Kosova ili Makedonije.
Kao i vojne intervencije na Balkanu, Haški tribunal je samo započeo politiku kažnjavanja ’’necivilizovanih’’ naroda, koji su u očima imperijalističkih sila nesposobni da rukovode svojim poslovima nezavisno, te im je potreban strani tutor koji bi ih „podučio“ ili im izgradio državu nakon rata, ili, pak, priveo krivce „pravdi“ jer su sami narodi nesposobni za tako nešto.
Naravno, umesto kažnjavanja ratnih kriminalaca i uspostavljanja pomirenja u regionu, efekat ovog organa je bio potupno drugačiji. On je još više otvorio vrata velikodržavnim pokretima i nacionalizmima na Balkanu, omogućivši im da još više prodru u javni prostor – dovoljno je samo da pogledajmo skupove prodrške ratnim zločincima. Isto tako, militarizacija balkanskih država i uvlačenje NATO-a u region (i regiona u NATO) bili su omogućeni upravo zahvaljujući pojedincima kakav je Šešelj – oni su dali direktan povod da se međunarodne sile uvuku u sukobe, legalizuju etnička čišćenja kroz mirovne sporazume i proglašavajući „Pax Americana“. To je istovremeno dovelo do paralelnog procesa laviranja Srbije između Moskve i Zapada, kao i čvršćeg vezivanja ekstremne desnice za Rusiju.
Sa druge strane, u oslobađajućoj presudi može se sažeti sav cinizam Zapada. Šešelj, iako osvedočeni ratni zločinac, oslobođen je iz 2 razloga. Prvo, kao nagrada za sprovođenje neoliberalnih mera štednje od strane vlade koju vodi SNS. Drugo, on je oslobođen kako bi se aktuelni premijer Srbije, Aleskandar Vučić, nekada Šešeljeva desna ruka, „očistio“ od ratnohušačke i šovinističke prošlosti.
Nije ništa manje bitno naglasiti da je SRS učestvovala u privatizacijama i tranzicionoj pljački zemlje. Šešeljeva SRS, iako želi da se predstavi kao stranka običnog čoveka ili kao boraca za socijalnu pravdu, programski je neoliberalna i orijentisana ka slobodnom tržištu. Sam Šešelj je to jednostavno objasnio u TV duelu sa Đinđićem 1998. godine, rekavši da je i „najgora privatizacija bolja od društvene svojine“. Isto tako, na praktičnom nivou, SRS je izazvala strašan revolt radnica i radnika Veterinarskog Zavoda u Zemunu, kada je zahtevala da se uvede prinudna uprava tokom privatizacije. SRS je primer toga kako velikosrpska ideologija i ideologija slobodnog tržišta itekako mogu ići ruku pod ruku jedna s drugom.
Oslobađajuće presude zločincima poput Gotovine i Šešelja samo su dale vetar u leđa ekstremnoj desnici i daljim podelama na Balkanu, omogućujući velikim silama da i dalje kontrolišu ovaj deo sveta. Ono što mi zahtevamo je da zlončincima ne sude imperijalistička tela, već da im sude demokratski izabrane komisije i narodni sudovi, koji ne bi bili smešteni tamo negde, već ovde, na Balkanu, i pred kojima bi žrtve ratnih zločina i privatizacija mogle da dignu svoj glas i da slobodno i bez straha upere prstom na svoje dželate i lopove.