Danas obeležavamo šestu godišnjicu od osnivanja naše revolucionarne organizacije, u jeku krize kapitalizma. Do sada nismo održavali tu neku praksu godišnjih izveštaja, istorijata grupe i podvlačenja crte, ali trenutak u kom se nalazimo – i mi kao grupa, ali pre svega šire, kao post-izborna Srbija – zadao je taj zadatak.
Zato u ovom članku iznosimo na koji način gledamo na novu realnost u Srbiji i kako ćemo se u njoj postaviti, nakon šest godina iskustva borbe protiv sve oštrije kapitalističke ofanzive.
U tih šest godina Srbija se duboko promenila. Kriza se tada tek zahuktavala. Nova vlast, koja je ubedljivo pobedila na izborima, obećavala je socijalnu odgovornost, nova radna mesta i savezništvo sa Zapadom i Istokom. Realnost je bila drugačija.
Razvojni put, koji smo već tada kritikovali kao neodrživ dužnički model, uskoro se pokazao kao ćorsokak. Standard od tada konstantno pada, vlast se sve više oslanja na represiju, a narod počinje da na najrazličitije načine izražava nezadovoljstvo.
Novi režim nije dugo opstao. Rezultati izbora 2012. pokazali su da je politička scena u potpunosti atomizirana. Birači nisu nikom dali jasno poverenje, a manje ih je izašlo nego 2008. godine. Tadićev režim ostao je zapamćen u narodu kao tajkunski i korumpiran.
Nasledila ga je koalicija SPS-SNS(-URS), koja nije preživela ni pun mandat. Niko se više ni ne seća trijumfa Ivice Dačića, koji na izbornu noć 2012. znao da će biti premijer.
Vučić: diktatura kapitala?
Dačić, doduše, nije znao da će njegov prvi potpredsednik, američki pion Aleksandar Vučić, uskoro da ga baci u senku i smakne.
Vučićev vrtoglavi uspon u proteklih godinu i po dana zasniva se prvenstveno na PR kampanji koja ga lažno predstavlja kao čoveka iz naroda. Privremenim hapšenjem najvećeg srbijanskog tajkuna, Miroslava Miškovića, Vučić je postao heroj svih koji su zahtevali kraj uticaja krupnog kapitala na političkoj sceni.
Vučić je takođe dozvolio Dačiću da napravi ključne ustupke u spoljnoj politici, iako je podjednako zaslužan za poslušničku politiku evropskih integracija, vojnog saveza sa zapadom, i prepuštanje Kosova u korist zapadnih sila. Njegova pobeda na izborima 16. marta ujedno je i pobeda Vašingotna i Brisela.
Vučić je za predstojeći period obećao bolne, anti-radničke mere. Nijedna vlast do sada nije uspela da ih sprovede, ali se on nada da će uz zapadnu podršku dobiti novac iz arapskih kanala, te da će prihodima od privatizacije preostalih javnih servisa poput „Telekoma” i re-privatizacijom „loših” privatizacija ublažiti bol koji će naneti svojim biračima.
Međutim, nemoguće je očekivati da će iz ove loše situacije biti bolje, ako ikad bude bolje, pre nego što bude mnogo, mnogo gore. Narod uveliko tone u dugovima, privreda je privatizacijom rasturena, a svetska ekonomija se i dalje nije oporavila od finansijskog šoka iz 2008. godine.
Krah opozicije i pretnja desnice
Vučić se oseća svemoćnim jer, realno, nema opoziciju. Na stranu to što Dačića tek čekaju skandali, što je raskol u Demokratskoj stranci oba krila gurnuo u sigurnu propast i što je anti-evropska opcija ispala iz parlamenta: realni problem za opoziciju, čak i ako ne bude prihvatila koaliciju sa Vučićem, je to što je on preuzeo njen program!
SNS je u suštini kontinuitet sa DS-om. Problem za Đilasa, Tadića i Jovanovića je upravo to što je SNS preuzeo njihovu ulogu subjekta neoliberalne destrukcije. Kako jedan Đilas da kritikuje Vučića za ekonomski program, kad ga je njegova partija već sprovodila i sprovodila bi ga i dalje kad bi bila na vlasti?
Nekako tužnjikavo izgledaju ti njihovi vapaji o pretnji demokratiji i povratku devedesetih, kada su oni sami gazili vladavinu prava, ljudska prava i narodnu volju, svih dvanaest godina posle 5. oktobra.
Krah DSS-a samo je potvrda da je njihova opozicija Zapadu bila ništa više nego simbolična. Njeni glasači su odlučili da ostanu kod svojih kuća ili da poverenje pruže Vučiću kao modernom konzervativcu, đaku Merkelove i Putina.
Nijedna radikalno desna snaga nije prešla cenzus. Društvo kao celina ne vidi mogućnost alternative diktaturi kapitala. Uprkos katkad žestokom otporu privatizaciji sredstava za proizvidnju i javnog dobra, politička slika drugačijeg uređenja zemlje i dalje se nije iskristalisala.
To je uglavnom rezultat neoliberalne transformacije Srbije. Izmeštanje odlučivanja o svim bitnim pitanjima u konferencijske sale banaka i stranih kreditora, obezvređivanje realne privrede, dužništvo umesto plata i proizvodnje, jačanje represivnog aparata i prateća korumpiranost svih poluga ideoloških aparata vladajuće klase, bacili su radni narod na kolena. Gotovo polovina birača nije ni izašla na glasanje.
To govori o tome da Vučićev program ne počiva na iole masovnijem entuzijazmu. Ipak, problem je u tome što se ne percipira ni alternativa.
U takvom sklopu socijalni nemiri su neminovni, a Vučić će probati da ih sputava tajnom podrškom krajnjoj desnici, koja će besnom i zbunjenom narodu nastaviti da nudi zamišljeno savezništvo sa Rusijom i veru u naciju kao alternativu.
Više ne treba gajiti iluzije da se Vašington i Brisel tome iole protive. Njima ne smeta fašizam na ulicama Mađarske i u vladi Ukrajine. Oni računaju na Vučića da je njihov čovek i da će uspeti da iznese program pridruživanja evroatlantskom bloku, te da će građani Srbije uvideti neosporivu činjenicu da Rusija nije u stanju da im bude paravan. I zapadne sile su uverene da im nema alternative.
Potreba za alternativom i centralnost radničke klase
Čuvene reči poljske revolucionarke Roze Luksemburg, da nam u krajnjoj liniji predstoji izbor između socijalizma i varvarstva, zvuče više nego prikladno.
Bez politike koja bi klasni interes radništva zadovoljila opraštanjem dugova, odbijanjem otplate kredita stranim kreditorima, nacionalizacijom banaka, zaplenom tajkuna i investicijama u realnu ekonomiju, nije moguće zaustaviti predstojeću ofanzivu.
Snage koje bi to mogle da izvedu i te kako postoje i već su pokazale svoj potencijal. Sindikalni pokret je pre izbora uspeo da spreči Vučićeve izmene Zakona o radu. Radnička klasa u Srbiji, iako je izložena dugom i nedostojanstvenom nizu napada na prava i standard, tako je pokazala da je još uvek faktor.
Nažalost, sindikalna vođstva mahom su još uvek vezana za tržište i samo delimično sposobna da brane svoje članstvo. Mnogi koji se nalaze pod udarom poslodavaca ni nisu u sindikatima.
U nedostatku organizacije odozdo, sindikalne vrhuške prečesto dolaze u iskušenje da prave loše kompromise. Njihove strukture nisu stvorene za potrebe borbe, već pregovaranja i predstavništva. To je delom nasleđe naše „socijalističke” prošlosti, kada su sindikati bili deo državnog aparata, a delom je rezultat neoliberalne tranzicije, koja je sindikate struturisala tako da ne budu u stanju da se sukobe sa državom.
Bez masovnih organizacija radničke klase levica ne će moći da se izgradi kao politička alternativa. No, kako promeniti politiku, kulturu i strukture masovnih organizacija? Kako dopreti do mase neorganizovanih i nezadovoljnih ljudi?
Kako glasi narodna poslovica, ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Levica mora da nađe način kako da sve koji su nezadovoljni spaja i pokreće akciju, gde je moguće da ih gura u sindikate i da stvara lokalna savezništva koja mogu da ponude ne samo otpor seči, već viziju drugačije, solidarne budućnosti.
Jedinstveni front i leva politika: akcioni program M21
Marks21, kao sastavni član Levog samita, učestvuje u pokušajima levice da se udruži i počne sa formulisanjem i artikulacijom kritike društvene stvarnosti, ali i koordinisanjem solidarnih akcija za radničku stvar. Smatramo da su spajanjem raznih levih kolektiva i pokrajinskog sindikalnog pokreta napravljeni veliki koraci u Vojvodini.
Takođe, pozdravljamo stvaranje zajedničkog radničkog fronta svih sindikata u Smederevu, na inicijativu USS Sloga. Sloga se probila i na izborima. Ostaje da vidimo da li će osnovati nezavisnu radničku poslaničku inicijativu i raskinuti naizgled privremeni savez sa demokratama. Jačanje levih snaga u narednim periodu moglo bi da ubedi vođstvo Sloge da je to realna opcija.
Feminističke grupe, LGBTQ kolektivi, udruženja manjina, pokreti nezaposlenih, studentske organizacije i predstavnici penzionerskih udruženja imaju zajednički interes sa radničkom klasom, jer kao neposredni korisnici njenih usluga i proizvoda neminovno ostaju u tesnoj vezi s njom. Zato će posebno napadi na javni sektor pred radnički pokret i sve ove potlačene i marginalizovane grupe postaviti politička pitanja.
M21 će nastaviti da u svojim aktivnostima na svim ovim frontovima ističe potrebu udruživanja, borbenosti i novih struktura i vođstava koja će se odlučno odupreti novim vlastima i njihovim desničarskim saveznicima, te i ponuditi alternativu koju narod zaslužuje.
Mi odbijamo da se bavimo isključivo ekonomskim pitanjima: odbrana i produbljivanje demokratije nužan su uslov pobede u borbi protiv vladajućih klasa. Zato ćemo u narednom periodu organizovati tribine i akcije sa sindikalcima i drugima na levici da svuda gde možemo nudimo vođstvo onima koji su željni da pronađu nov politički dom.
U našu organizaciju okupljamo sve one koji su saglasni sa ovom politikom i koji žele da odu korak dalje: da obore kapitalistički sistem i uspostave socijalističku vlast. Ponosni smo da ponovo u Srbiji dižemo crveni barjak Tucovićeve socijaldemokratije i slobodarski duh antifašističkog partizanskog pokreta iz Drugog svetskog rata. Pozivamo vas u borbu i da nam se pridružite, da sledeću godišnjicu dočakemo kao rastuća snaga i sastavni deo nove leve alternative na političkoj sceni.