Ovaj tekst je prvobitno objavljen u dva dela. Oba dela su objavljena na 8. stranici prvog i drugog broja našeg časopisa, Solidarnosti. To znači da je izašao na leto 2008, pre šest i po godina. Mnogo se toga od tada promenilo i nadamo se da ćemo, uz pomoć drugarica i drugova u sindikatima, moći da napišemo noviji tekst na ovu temu preko leta. Svakako, mnoge tekstove koje smo napisali o sindikatima možete da pročitate ovde. Značaj ovog teksta nije samo u tome da se vidi gde smo bili u pravu i gde smo grešili, već da on može da pomogne mnogim drugaricama i drugovima koji ne znaju mnogo o sindikalnom pokretu u Srbiji da se orijentišu, kao i da sa marksističkog stanovišta sagledaju ulogu sindikata u kapitalizmu i ulogu revolucionara u njemu. Ovaj skroman doprinos objavljujemo sada, jer u Srbiji stalno tinjaju sindikalne borbe i ima sve više levičarskih aktivista koji žele da se u njih uključe. Primer je borba prosvetara. Nadamo se da će drugarice i drugovi u pokretu da nam šalju svoja viđenja kako bismo mogli da dopunimo novi tekst na ovu temu u narednom periodu. Javite se!
Da bismo govorili o sindikatima danas moramo se podsetiti i obećanja i ograničenja petooktobarske revolucije. Ako želimo da rešimo današnje probleme sindikata, moramo dovršiti ono što je započeto srpskog Oktobra.
Uloga državnih sindikata u staljinističkom sistemu bila je da spreči pojavljivanje nezavisnih radničkih organizacija i pružanje otpora jednopartijskoj državi. Kada je prvi izlazak na tržište propao 1980-ih, postalo je neophodno vratiti revoltirane radnike „na svoje radne zadatke“; nacionalizam i rat služili su da politički vežu radnike za Miloševićev režim. Državni sindikati su nastavili sa izdajom radničkog organizovanja, dok su autonimni sindikati poput Nezavisnosti trpeli represiju. Društveni mir kupovan je jeftinim „brašnom, šećerom i uljem“ za izgladnele radnike.
Tadašnja opozicija takođe je bila neprijateljski nastrojena prema nezavisnim radničkim organizacijama; novi tržišni poredak trebalo je da bude baziran na suverenom potrošaču-individui, a ne na principima kolektivne proizvodnje. Zbog toga organizovani radnici i nisu dobili zvaničan poziv za protestne šetnje 1996./97. Miloševiću je tako dat luksuz da ignoriše masovne demonstracije.
Tek onda kada je radnička klasa, predvođena rudarima iz Kolubare koji su se protivili sindikalnoj birokratiji, dovela Srbiju do sloma, Miloševićev režim se srušio, omogućavajući coup de grace Petog oktobra. Iako su na kraju stale uz radnike, partije iz DOS-a, koje su i dalje u vladi, počele su da se plaše radničke moći više nego starog režima. Revolucija je zaustavljena a ljudima iz vrha JUL-a i funkcionerima SPS-a bilo je dozvoljeno da neprimetno zamene sedišta i pridruže se „demokratskim partijama“.
Sindikati posle 5. oktobra
Održavajući očigledni kontinuitet sa starim režimom, marginalizacija radničke klase nalazi se u srcu novog ekonomskog i političkog poretka. U zemlji siromašnoj kapitalom, u kojoj je i zalihama prošao rok trajanja, radnička klasa je ta koja mora da plati cenu tranzicije. Nezakonite privatizacije, masovna nezaposlenost, niske plate i penzije, intenzifikacija posla i fleksibilnost tržišta rada karakteristične su osobine trenutne primitivne akumulacije kapitala.
Da bi osigurale mir u radničkoj klasi, sve postoktobarske vlade odlučile su se na politiku kooptiranja radničkih sindikata u proces kapitalističkog restruktuisanja. Đinđićeva vlada postavila je tadašnjeg predsednika ASNS-a, Dragana Milovanovića, za ministra rada i tako obezbedila alibi za donošenje novog zakona o radu koji promoviše fleksibilnost tržišta rada i protivi se štrajkovima u periodu „reformi“.
Koštuničin DSS i G17 napravili su pred izbore 2003. godine socijalni pakt sa sindikatom Nezavisnost, baziran na „socijalnom dijalogu“ koji nikada nije sproveden u delo. Nezavisnost je tako podržala vladu koja se kasnije javno ponosila svojom anti-radničkom politikom.
S druge strane, katastrofalni socijalni i ekonomski udar tranzicije označio je period od 5. oktobra pa nadalje kao vreme stalnih štrajkova, zauzimanja fabrika, uličnih protesta, demonstracija i blokada saobraćaja, od kojih su mnogi potekli nezavisno od zvaničnih sindikalnih struktura. Ovo su uglavnom bili politički konflikti oko prirode, zakonitosti i posledica ekonomske reforme.
Upravo zbog vodeće uloge koju država ima u procesu tranzicije, sindikalni aktivisti su shvatili da je borba ograničena na trenutne ili dnevne interese besmislena i da mora da se fokusira na pitanja političke, socijalne i ekonomske organizacije društva. Dosadašnja reakcija rukovodstava radničkih sindikata na ovaj problem svodi se na gušenje svakog od ovih pokušaja generalizacije problema radništva, što zauzvrat državi i gazdama daje sav prostor da sa „neposlušnim“ radnicama i radnicima lako izađu na kraj.
Politika socijalnog dijaloga pokazala se kao opasna iluzija koja je do sada služila jedino interesima pro-kapitalističkih partija, koje ne kriju svoje nezadovoljstvo idejom dijaloga sa sindikatima.
Nasuprot ovome, pojavljivanje partije Ravnopravnost je indikacija da su makar neki aktivisti počeli da uviđaju da ekonomska i politička pitanja ne mogu ostati veštački razdvojena. Problem, isti onaj koji imaju i sindikalna rukovodstva, je da podrška tržištu bilo kakvu efikasnu političku alternativu čini teško ostvarivom.
Zašto opada poverenje sindikatima?
Bankrot koji e se desio usled reformi nakon 2000. godine, doveo je do kolapsa legitimiteta svih naših političkih institucija, uključujući tu i sindikate. Istraživanje agencije Faktor Plus iz 2006. pokazuje da dve trećine stanovništva imaju malo ili nimalo poverenja u sindikate. Članstvo u sindikatima alarmantno opada.
Ovo nije samo posledica nezaposlenosti. Birokratske sindikalne vođe su takođe odgovorne za ovu krizu poverenja. Evo glavnih razloga zašto.
Prvo, svi sindikati su zadržali nedemokratsku strukturu gde centrala sindikata dominira granskim sindikatima umesto da situacija bude suprotna. Sindikalni kongresi ne raspravljaju otvoreno o strategijama i taktici, već kao i u titoističkoj prošlosti, jednoglasno potvrđuju mudrost Velikog Vođe. 2006. godine, na kongresu sindikata Nezavisnost, Branislav Čanak je izabran jednoglasno za predsednika, a sada je već sedamnaesta godina kako je na tom položaju!
Drugo, birokratsko vođstvo sindikata postaje sve korumpiranije. Pod Miloševićem i posle njegovog pada stekli su brojne zvanične i nezvanične privilegije, poput prodaje brašna, šećera i ulja ili novca nevladinih organizacija. Isto se dešava i na lokalnom nivou. Skoro polovinu članstva kontrolišu lokalni ogranci, gde sindikalni poverenik igra ulogu društvenog dobrotvorca, žrtvujući nagomilavanje štrajkačkih fondova za godišnja besplatna putovanja članova u Vrnjačku Banju.
Treće, da bi zadržale kontrolu, sindikalne vođe vode politiku “zavadi pa vladaj”. Zvaničnici i sindikalni poverenici koji ne uspevaju da utemelje svoju vlast ili sarađuju sa kolegama iz drugih sindikata, bivaju izbačeni ili prodati upravi.
Rezultat je slab – duboko podeljen sindikat bez ikakve zajedničke strategije ili jedinstva u delanju. Šta učiniti? Jasno, mora se razumeti uloga sindikata u kapitalističkom društvu.
Šta je uopšte sindikat u kapitalizmu?
Kako sindikati rastu, postavljaju birokrate čiji je zadatak da predstavljaju radnike u pregovorima sa poslodavcima. Ove birokrate nisu ni radnici ni poslodavci, već posebna grupa koja se zapravo nalazi negde između ova dva. Karakteriše ih to što uspevaju da od poslodavaca iznude za radnike najčešće bezvredne kompromise. Kao posledicu imamo njihove snove o reformama, dok se u stvarnosti plaše da mobilišu članstvo koje jedino može da se izbori za te reforme. Umesto toga lakše im je da konflikte sređuju preko pregovaračkog stola.
Naravno, sindikalne birokrate ne možemo da ignorišemo. Većina radnika želi da se bori za svoja prava i to čine upravo kroz članstvo u postojećim sindikatima, iako najčešće stvaraju strukture van sindikata (štrajkački odbor) kako bi ostvarili svoje ciljeve u toku borbe. Zbog toga mi, kao revolucionarni socijalisti, kažemo da ćemo podržavati birokrate dokle god oni zaista zastupaju radnike, ali i da ćemo im se suprotstaviti čim te iste radnike prodaju, nastavljajući borbu putem neformalnih struktura kao što su štrajkački zborovi ili odbori.
Da bi revolucionarni socijalisti ovo mogli da sprovedu u delo, za početak nam je potrebna prava sindikalna demokratija, koja radnicima koji se bore za svoja prava pruža moć kontrole nad sindikalnim vođama. Bez toga nijedan sindikat ne može da se nada oslobođenju od lošeg uticaja poslodavca, države ili političkih partija. A prava demokratija je jedino moguća kada radnici sami razviju svoju jaku organizaciju članstva u okviru postojećih sindikata koja može odozdo da pritisne vođstvo i natera ga da preuzme odgovornost za korupciju i izdaju radničkih interesa.
Ali ako zaista mislimo da se zalažemo za tako jak pokret u članstvu, moramo pokazati ostalim radnicima da smo mi sindikalci imuni na korupciju, da najdoslednije zagovaramo demokratiju odozdo i da smo aktivisti sa najviše entuzijazma kada se borimo sa poslodavcima ili državom.
Kuda se kreću sindikati u Srbiji?
U isto vreme, moramo imati jasniju i širu perspektivu događaja od ostalih aktivista u sindikatu. Iskustvo iz nekoliko zemalja Istočne Evrope ukazuje na nekoliko pravaca kojima bismo mogli očekivati da će pokret u Srbiji da se kreće.
Prvo, trebalo bi očekivati da lokalnu borbu nastave da vode militantni radnici, pogotovo u uspešnijim preduzećima. Tako je zbog toga što su bolje plaćeni radnici u firmama sa razvijenijom proizvodnjom samouvereniji i sigurniji kada zahtevaju svoj deo profita. Borba koja je trajala mesecima u ruskoj fabrici Ford blizu St. Petersburga u decembru 2007. je posebno inspirativan primer.
Drugo, ovo često vodi pritisku odozdo za bolje plate i uslove rada u okviru radničke klase kao celine. To može smanjiti rivalstva među sindikalnim federacijama, a mi bismo morali biti na čelu rasprava za zajedničke štrajkačke aktivnosti.
Takav rasplet smo videli u Hrvatskoj u aprilu 2008. kada je 5 najvećih sindikalnih federacija izašlo zajedno na ulicu da bi tražili veće plate, u skladu sa porastom cena hrane.
Treće, ne bi trebalo da iznenadi ukoliko vidimo protestne pokrete, ili građanske borbe kako se stapaju sa sindikalnim borbama, zbog pitanja poput zagađenja okoline, propale infrastrukture i javnih usluga, nezaposlenosti ili fašističkih napada na nacionalne manjine. U Češkoj republici, sindikalci su sa mirovnim aktivistima i studentima protestvovali protiv planova Sjedinjenih Američkih Država da u njihovoj zemlji naprave anti-raketni štit protiv nuklearnog napada.
Šta da se radi?
Konkretan zadatak socijalista danas mora biti izgradnja mreže aktivista koji će se nalaziti u srcu sindikalnih borbi. Mnogi od ovih aktivista neće sebe smatrati socijalistima, ali će biti spremni da povedu borbu koju smatraju neizbežnom ako žele da njihove porodice vode bolje i srećnije živote.
Boreći se rame uz rame sa njima, moćićemo da postavimo i šira pitanja o našem društvu. Ekonomska pitanja su neodvojiva od političkih. Moramo da pričamo o klasi, kapitalizmu i potrebi za suštinski socijalističkim društvom.
Trebalo bi i da inspirišemo radnike. Ne treba zaboraviti lekciju naučenu 5. oktobra, kada je radnička klasa pokazala svoju jedinstvenu moć da promeni društvo kroz revolucionarnu akciju. Upravo je hrabri generalni štrajk rudara Kolubare bio taj koji je inspirisao radnike širom Srbije da im se pridruže i da konačno bace Miloševića na kolena.
No, ako se u ovakvim situacijama ne zalažemo za proširivanje demokratije na takav način da ona obuhvati radničke sindikate, preduzeća i sva radna mesta, pa i celokupnu proizvodnju i raspodelu društvenog dohotka, onda nikada nećemo prevazići domete sistema u kom je profitu dat priotitet nad ljudskim potrebama.