Trudimo se da prenosimo na našem sajtu glasove iz radničkog pokreta. Ovde Miljan Jelić razgovara sa Željkom Veselinovićem, predsednikom USS Sloga.
Vaš sindikat je podneo Inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa kojim se uvodi „lizing radnika”. Koliko pravna sredstva omogućuju borbu za dostojanstven rad imajući u vidu da se vlast oglušuje o radničke zahteve?
Udruženi sindikati Srbije Sloga su podneli Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa u vezi lizing radnika. Smatramo da je ustavno pravo svakog gradjanina pravo na rad, kao i da svako iznajmljivanje radne snage znači ponižavanje dostajanstva, kako radnika tako i svih građana Srbije. Nijedan zakon nije uredio ovu oblast i tek sada neke sumnjive radne grupe iza kulisa i bez učešća stručne javnosti pokušavaju da donesu predlog zakona koji bi po hitnom postupku trebao biti usvojen u Skupštini Srbije. Nažalost, u ovakvim stvarima učestvuju i pojedini sindikati koji time daju legitimitet nečemu što uopšte ne bi trebalo da postoji, jer se time krše osnovna elementarna prava radnika, a to je pravo na stalni radni odnos, sigurnu zaradu, mogućnost korišćenja godišnjeg odmora, bolovanja, prava na sindikalno organizovanje i svih drugih prava koje imaju stalno zaposleni radnici. Ustavni sud je u Srbiji veoma često produžena ruka vlasti, tako da njihove odluke često mogu biti politički motivisane, ali se iskreno nadamo da će ova inicijativa probuditi malo i javnost Srbije koja može pomoći da se nađe modus kako bi se ovakvi vidovi zapošljavanja ukinuli. Znamo da će to biti veoma teško jer se zakoni u Srbiji, pogotovo u delu koji se odnosi na radna prava, kreiraju u stranim komorama i kompanijama koje ovim putem žele da zaposle jeftinu i poslušnu radnu snagu, ali je naša misija da probamo to da sprečimo koliko god to izgledalo teško u ovom trenutku.
Nedavno je sa Trga Slavija uklonjena bista Dimitrija Tucovića. On je bio ne samo vodja, već i jedna od centralnih figura radničkog pokreta uopšte. Smatrao je da klasna borba ne može biti samo sindikalna, odnosno ekonomska, već i politička. Kako tumačite ovakve stavove? Da li je potrebno organizovanje radnica i radnika u njihovu nezavisnu partiju?
Uklanjanje biste Dimitrija Tucovića, kao i njegovih zemnih ostataka u toku noći i u ranu zoru je jedan, slobodno mogu reći, razbojnički čin gradskih vlasti koje su na ovaj način praktično želele da onemoguće i spreče održavanje bilo kakvih protestnih okupljanja koja bi sigurno bila održana. S jedne strane, to je dobro jer su pokazali strah od okupljanja poštovalaca lika i dela Dimitrija Tucovića i to sigurno može biti dobar pokazatelj da je u narednom periodu, i to vrlo brzo, neophodno organizovanje jednog širokog fronta ne samo radnica i radnika već i studenata, penzionera, seljaka, nezaposlenih lica i svih socijalno ugroženih kategorija a koji bi mogao adekvatno, zajedničkim snagama, da se suprotstavi narastajućem imperijalizmu, kapitalizmu, neoliberalizmu koji preti da uništi sve sfere života u Srbiji i koji jedino mogu biti sprečeni od strane udruženih levičarskih snaga, što bi sigurno bilo okupljanje i formiranje jedne nezavisne levičarsko-radničke partije koja je neophodna Srbiji kao brana od daljeg urušavanja.
Skoro je USS „Sloga” postala članica medjunarodnog sindikalnog saveza WFTU. Takodje, sarađujete sa levičarskim organizacijama poput grčkog sindikata PAME i nemačke partije Die Linke. Kako je došlo do ostvarivanja ovakvih međunarodnih kontakata? Koliko je bitno povezivanje radnica i radnika na internacionalnom nivou?
Već duži niz godina kroz saradnju sa Mrežom sindikata pri Evropskoj levici čiji smo član od 2010. godine i sa kojima su nas povezale naše kolege iz nemačkih sindikata, kao i ljudi iz fondacije Rosa Luxemburg, učestvujemo na godišnjim skupovima organizacije gde imamo prilike da razgovaramo i razmenimo iskustva sa našim drugovima iz sindikata i političkih partija levice iz gotovo svih zemalja Evrope. Ono što smo tamo imali prilike da vidimo i čujemo je za naše uslove još uvek nepojmljivo, a to je pre svega da su članovi sindikata ujedno i članovi ili aktivisti partija levice i da ta zajednička koordinisana akcija uvek donosi rezultate, što mi želimo da primenimo i ovde u Srbiji. Sa druge strane, verovatno prateći naš rad, ove godine smo dobili poziv da budemo jedan od osnivača Balkanskog socijalnog foruma pod pokroviteljstvom PAME-a i Svetske federacije sindikata WFTU. Sa zadovoljstvom smo prihvatili poziv za učešće, i na tom skupu u Solunu smo upoznali naše drugove iz tih sindikata. Svideo nam se njihov rad, kao i njima naš rad i aktivnosti ovde u Srbiji. Poslali smo zvaničan zahtev za prijem, tako da smo pre neka dva meseca postali punopravni član WFTU. Primljeni smo na kongresu u Durbanu za koji smo dobili poziv, ali na žalost, zbog loših avionskih veza i skupih karata, nismo uspeli da pošaljemo delegaciju u Durban, ali sam ja na kongresu PAME-a, održanom nedavno u Atini, uspeo da razgovaram sa velikim brojem kolega iz zemalja širom sveta sa kojima ćemo ubuduće imati redovnu komunikaciju i uzvratne posete. Takođe, podneli smo i zahtev da budemo domaćini dva skupa, i to sastanka Mreže sindikata i Balkanskog socijalnog foruma, što bi bilo izuzetno značajno kako za naš sindikat, tako i za levi pokret u Srbiji uopšte, jer bi na tim skupovima mogli dosta toga da čujemo i naučimo, kao i da nam gosti budu vodeći ljudi partija levice i sindikata iz Evrope, a što bi bilo izuzetno značajno za promociju levih ideja ovde u Srbiji.
Socijalni dijalog ne postoji u Srbiji, država usvaja zakone po hitnom postupku, izbegavaju se javne rasprave, vlada se dekretima, reprezentativnost sindikata jako dugo nije utvrdjivana, skorašnji primeri Jure i sličnih poslodavaca svedoče o katastrofalnom položaju radnica i radnika… Da li su to neki od razloga zašto ste odlučili da izađete kao kandidat na predsedničke izbore? Koja je poruka i cilj ove kandidature?
Upravo u vašem pitanju i mojim prethodnim odgovorima leži odgovor zašto želim da se kandidujem na predsedničkim izborima. Jednom mora da se preseče i kaže dosta. Pravna država ne funkcioniše, radnici su ostavljeni na milost i nemilost potkupljenih i posvađanih sindikata, radnička opcija koja bi se zalagala za problem radnika i svih socijalno ugroženih kategorija ne postoji, bahata i bezobrazna vlast bez problema smanjuje plate i penzije, poskupljuje struju, gorivo, komunalije, osnovne životne namirnice. MMF i Svetska banka vode ovu državu koja se zadužuje u milijardama. Oni nam se predstavljaju kao spasitelji, a u stvari su naši dželati. Takođe, tajkuni koju kupuju naše zemljište i preprodaju ga strancima, utrkivanje za ulazak u NATO pakt, potencijalna prodaja Telekoma, EPS-a, Aerodroma i drugih strateških preduzeća su signal za uzbunu. Vreme je da se nešto promeni. Znam da ću lično ja biti izložen najgorim napadima i medijskim i svim drugim, ali neko mora da krene. U toj borbi za pravednu, radničku Srbiju biće mi potrebna pomoć svih levičarskih organizacija, jer se moramo okupiti i pokazati koliko nas ima i koliko nas je spremno za borbu. Da se razumemo, u predsedničkim izborima nema nikakvog interesa. Svi su gubitnici osim pobednika koji može biti samo jedan i u tome vidim našu šansu koju moramo iskoristiti – jer za razliku od drugih partija koje imaju novac, medije i infrastrukturu, ali nemaju motiva jer nemaju interesa, mi levičari radimo sve iz uverenja i ubeđenja. Ako to budemo znali da iskoristimo na pravi način, bićemo pobednici i to može biti pelcer za kasnije formiranje jedne ozbiljne radničko-levičarske partije, tako da ću se boriti da pridobijem svakog čoveka, kao i da ideje radništva i iskrene levice proširim na što veći broj ljudi u čemu ću, nadam se, imati podršku i pomoć svih drugova koji veruju u prave ideje i socijalno pravednu državu.