The Box je prvi roman Slavoljuba Stankovića. Pisan iz perspektive pakera, radnika zaduženog za pakovanje stvari pri selidbama stranih službenika i zvaničnika, omogućuje originalan uvid u pakovanje kao modus shvatanja ontološkog – pakujemo dok govorimo i osećamo, dok se krećemo, neprestano pravimo izbore o tome šta nam je trenutno bitno, a šta ne; bez čega ne možemo, a čega se možemo ratosiljati. Epizodična konstrukcija romana omogućuje gotovo anegdotična kazivanja različitih senzibiliteta. Nit koja sve anegdote povezuje jesu likovi, koji, pak, imaju sebi svojstvene prioritete pri pakovanju (muziku, Crvenu zvezdu, poslovni uspeh, itd.) koji ih, nehotice, upravo kao likove i determinišu.
Na širem planu, međutim, u romanu se, između ostalog, pakuje i naša skorašnja istorija. Pakovanje istorije kraja stare Jugoslavije i sankcija koje su, nedugo zatim, stupile na snagu, sprovedeno je što kroz konstrukciju samog romana (prva polovina je posvećena kraju SFRJ, a druga životu pod sankcijama), što kroz vizuru prioriteta svakog od likova (tako će se za jednog društveni sunovrat ogledati u popularizaciji turbo-folka, za drugog u zabrani Zvezdi da evropske utakmice igra u Beogradu, a za trećeg u smanjenju plata).
Prva polovina ovog dela prikazuje dogodovštvine tri mladića dok pakuju strane ambasadore. U drugoj, pak, ambasadore će zameniti različiti predstavnici NVO i organizacija Evropske unije. Pakeri, nebitni za svoje poslodavce, pripovedaju upravo o njima, te ne mogu a da ne primete kako se samo u poslovnim odnosima okolnosti neumitno menjaju. „Sada je sve nekako postalo crno – crne liste, crna berza, crna ekonomija“, primećuje Cvrle, glavni lik. „Socijalizam je zamenjen novim društvenim uređenjem – korupcijom. Promena, ali na gore.“
Pa ipak, viski koji će im u jednoj kutiji poslati kolege pakeri iz Francuske, a u znak solidarnosti, vratiće im veru da nisu sami, utoliko što su im tu prigodu učinili njima isti ljudi, identični – pakeri. A pakeri, kako na nekoliko mesta stoji u knjizi, gde god da su i koga god da sele – isti su, s istom percepcijom života i razumevanjem ljudskih odnosa. Društvo se nakon raspada SFRJ iz korena izobličilo a naši pakeri su postali žrtve, iste kao i ostali; tako će jedan od sporednih likova romana svom prijatelju nehotice uručiti poziv za rat, u vojnom odseku upakovan kao ljubavno pismo; drugi neće moći da napusti zemlju da bi gledao utakmice u Evropi, a treći neće moći da obavi ni obično slanje demo snimka svog benda, ni manje, ni više, nego – Kurtu Kobejnu.
Srbija je, u stvarnosti i u romanu, bila upakovana u kutiju; tri mladića su, nesvesni haosa koji nadolazi, isprva lagodno upoznavali kulture naroda iz kojih su službenici koje sele, da bi kasnije i sami u svojim stremljenjima bili zapakovani i zapečaćeni; kako su domaći političari grešili, strane diplomate su odlazile, a pakeri su na svojim leđima nosili njihove kutije. U današnjem svetu, a pogotovo onom koji će se u toku 2009. razviti, pitanje je da li se mogućnost ponavljanja takvog scenarija može lako odbaciti.