Dok čekamo drugu epizodu najnovije sezone Igre prestola, evo šta o političkoj pozadini i previranjima u seriji ima da kaže Šon Ledvit. Slažete li se s njegovim predviđanjima?
(Autor u naslovu referira na rečenicu Deneris Targarjen, koja u ovoj sezoni kaže da „neće [samo] zaustaviti točak, već će ga slomiti“ – misleći na politički sistem u Vesterosu.)
Tekst prevela Maja Žilić.
Milioni fanova širom sveta u nedelju su napokon dočekali dugo očekivanu, sedmu sezonu HBO-ove TV serije Igra prestola. Ova serija, zasnovana na romanima američkog pisca Džordža R. R. Martina, postala je jedna od najpopularnijih TV serija svih vremena od početka prikazivanja 2011. godine. Na inovativan način kombinujući igre moći nalik onim iz srednjeg veka sa izvanzemaljskim elementima, poput zmajeva i zombija, Igra prestola nekako je uspela da uhvati duh ranog 21. veka: sveta koji se raspada na pragu duboke, premda neizvesne transformacije. Kako je gledanost serije rasla, likovi i situacije iz Igre prestola sve više su obuzimali kolektivnu svest.
Tako su 2012. godine producenti serije provokativno prikazali repliku glave Džordža Buša nataknutu na koplje! Nakon spektakularne pobede Džeremija Korbina na izborima za vođu Laburističke partije 2015. godine, jedan od najpopularnijih mimova koji su kružili internetom poistovećivao je njegovu pobedu sa pobedom jednog od glavnih likova u seriji. Najpoznatiji voditelj s Kanala 4, Džon Snou, nedavno je iskoristio frazu koja se vezuje za njegovog imenjaka iz Igre prestola kako bi ilustrovao nesposobnost medija da se snađu u političkom metežu koji je nastupio nakon parlamentarnih izbora u Britaniji: „Ništa ti ne znaš, Džone Snou“. Više jeziv nego zabavan bio je Majkl Gov, koji je prošle godine tvrdio da ga je drugi lik iz serije inspirisao tokom, kako se ispostavilo, neuspešnog pokušaja da postane vođa Konzervativne partije. Na njegovu nesreću, to što se pozvao na Tiriona Lanistera mnogi su protumačili kao nesvesnu samokritiku: „[…] Vidite tog nakaznog patuljka kog ceo život samo napadaju i koji je u očima pojedinih toksična ličnost…“ (Ovakvo poređenje je, pri tom, vrlo nefer prema samom Tirionu, za kog se pokazalo da je daleko promišljeniji političar nego što će Gov ikada biti.)
Manijakalna žeđ za moći
Pored toga što je postala deo mejnstrim debate, Igra prestola privukla je i pisce na levici da pokušaju da analiziraju suštinu serije i šta nam ona govori o trenutnom stanju kapitalističke kulture. Umesto toga bismo, naravno, mogli da je otpišemo i kažemo da ne predstavlja ništa više od podgrejane verzije Tolkinovog Gospodara prstenova, s dodatkom pornografije i nasilja kako bi privukla odraslu publiku. Jednu od najboljih marksističkih dekonstrukcija serije daje Toni Makena, koji rečito objašnjava zašto bi takva konačna presuda bila pogrešna:
„Jer, iako je Igra prestola naizgled priča o izmišljenom feudalnom carstvu kojim vladaju drevne dinastije i autokratska dekadencija, loš predosećaj da opipljivoj i stabilnoj stvarnosti preti opasnost od nestajanja jeste nešto s čime se gledatelji i gledateljke sve više i više poistovećuju, živeći u senci duboke svetske ekonomske krize.“
Slično Makeni, i Lori Peni iz Nju stejtsmena uočava na koji način serija odgovara našoj kriznoj svakodnevici, što jednim delom objašnjava i njen uticaj:
„Ono po čemu se serija izdvaja nisu čudovišta, golotinja niti galoni nepravedno prolivene krvi, već preplavljujuć osećaj da je radnja još pre tri knjige skrenula sa svog toka i da hrli ka bezdanu, vođena gomilom međusobno zaraćenih manijaka koji žude za moći. Igrom slučaja, ceo 21. vek do sada se odvija po istovetnom scenariju.“
„Raščaravanje“[1]
Pol Mejson, Gardijanov kolumnista i Korbinov pristalica, verovatno je najpoznatija ličnost koja se okušala u levičarskoj kritici serije. Prema Mejsonu, Igra prestola ekranizuje varijantu prelaza iz feudalizma u kapitalizam koja se od ranog srednjeg veka odvijala u Evropi. On tvrdi da Lanisteri predstavljaju parazitsku feudalnu elitu koja se na jedvite jade održala na vlasti u podeljenom Vesterosu zahvaljujući monopolu na zlato iz Livačke stene, gde je njihov zamak. No, na njihovu nesreću, zalihe zlata su gotovo iscrpljene, zbog čega upadaju u dug prema neosetljivim i hladno sračunatim bankarima iz Bravosa. Mejson uočava paralelu ovog scenarija ne samo sa smenom epoha koja se odigrala u prošlosti, već i sa jednim od ključnih poprišta političke borbe našeg vremena:
„To što ovaj scenario umnogome podseća na dovođenje Grčke u pat-poziciju od strane Evropske centralne banke, posledica je činjenice da se danas ponavlja promena odnosa snaga do koje je došlo pred kraj feudalizma: dugovi koji su se nagomilali pod korumpiranim patronskim sistemom, čiji su izvori bogatstva presušili, na kraju su uništili sistem.“
Mejson u svoju analizu serije uključuje pojam „raščaravanja“ (thinning). Ovo je česta tema u modernoj fantastici, a odnosi se na postepeno opadanje uticaja natprirodnog u određenom alternativnom univerzumu. Mejson tvrdi da rastući uticaj bankara iz Bravosa na račun uticaja kraljevske porodice ukazuje na bliskost buržoaske revolucije u Sedam kraljevstava, kojom će otpočeti nova era kapitalističkog razvoja.
Vrtoglava noćna mora
Nasuprot tome, marksistički kritičar Sem Kris smatra da Mejson pogrešno shvata kako prirodu prelaza iz jednog načina proizvodnje u drugi, tako i promenu odnosa snaga u seriji. U svom članku naslovljenom Igra prestola i kraj marksističke teorije, Kris tvrdi da odlučujući faktor u prelazu iz evropskog srednjovekovlja u rani kapitalizam nije bio porast duga monarhija, već stalno izbijanje klasnih sukoba u obliku seljačkih ustanaka, kakav je bio Seljački ustanak u Engleskoj 1381. godine. Bratstvo bez barjaka, prema njemu, predstavlja oblik ove opozicione snage u Vesterosu koji se sprema da u ime revolucije odozdo ukloni sve vladajuće dinastije. Kris takođe ističe da je Mejson potpuno u krivu po pitanju „raščaravanja“; kako radnja odmiče, tako, zapravo, magija i izvanzemaljske sile ponovo oživljavaju u obliku zmajeva Deneris Targarjen, ili Belih hodača s područja izvan Zida na severu. On takođe napominje da se i sam Marks služio kvazimagijskim jezikom da bi opisao uticaj koji kapitalizam ima na naše živote:
„Kapitalizam je čudovište koje se teže da kontrolisati od ma kog zmaja. Niz buržoaskih ekonomista pokušao je da ga obuzda – i nisu uspeli. Marks u jednom delu Kapitala raspravlja o gotovo natprirodnim elementima kapitalističkog sistema: o bestelesnom prividu zvanom razmenska vrednost, te o vrtoglavoj noćnoj mori kakva je postvareni rad.“
Prema Krisovom uverenju, tri sile: Bratstvo, Hodači i zmajevi sukobiće se na vrhuncu serije, rušeći status quo sa, po svemu sudeći, mnogo dalekosežnijim posledicama nego što bi bio slučaj nakon obične buržoaske revolucije.
Bez srećnog kraja
Najkoherentnija i najubedljiva analiza Igre prestola iz marksističke perspektive jeste ona Tonija Makene. On deli neke stavove koje je izneo Pol Mejson, ali ih izlaže na osnovu informisanijeg shvatanja istorijskog materijalizma i dubljeg uvida u tok radnje koji Džordž Martin verovatno ima na umu. Makena upozorava gledaoce i gledateljke poput Sema Krisa, koji se nadaju emancipatornom i optimističnom završetku u kom će pozitivci doći na vlast, a negativci biti prepušteni zaboravu da će najverovatnije biti razočarani. Martin je prošle godine upozorio fanove: „Zima je vreme kada sve umire, a hladnoća, led i tama ispunjavaju svet; moguće je da ovde neće biti srećnog kraja kome se ljudi nadaju.“ Makena ubedljivo tvrdi da, iako takav, otrežnjujući završetak možda nije ono čemu se većina gledalaca i gledateljki nada, on ipak jeste u skladu kako sa unutrašnjom logikom serije, tako i sa istorijskim periodom koji serija, po Makeni, odražava. On se, naime, slaže s Mejsonom da je prelaz iz feudalizma u kapitalizam pozadina radnje. Makena primećuje kako dvoje likova s kojima se verovatno najveći broj gledaoca i gledateljki poistovećuje, a to su Džon Snou i Deneris Targarjen, oličava karakteristike feudalnog poretka koji će na kraju biti zamenjen nastajućim etosom kapitalizma.
Džon Snou je usvojeni sin Neda Starka, vaspitan u porodičnom okrilju koje je vredno divljenja, ali i istorijski prevaziđeno:
„Starkovi […] predstavljaju lepšu sliku ranog srednjovekovlja, u kome su parohijalniji oblici kraljevske vlasti funkcionisali u velikoj meri lišeni spoljnih pritisaka tržišne ekonomije u usponu, ili centralizovanog apsolutizma.“
Moguće je da stravična sudbina Džonovih roditelja i brata u prethodnim epizodama nagoveštava da je Makena s pravom skeptičan u pogledu toga šta predstoji trenutnom kralju Severa. Na istom tragu, on tvrdi da čitaoci/teljke i gledaoci/teljke po kojima je Deneris Tangarjen predodređena da osvoji Gvozdeni presto ne uviđaju da je njen istorijat osiguravanja političke moći u najboljem slučaju ambivalentan. Premda je Majka zmajeva uspela da svrgne tiranske, robovlasničke države u Esosu, svrgnute elite su u mnogim slučajevima povratile svoj uticaj i potkopale njen autoritet. Makena dobro zapaža da je ovo u skladu sa marksističkim shvatanjem načina na koji se promena odigrala u pretkapitalističkim društvima:
„Antičke pobune robova povremeno su uspevale da nanesu velike poraze starom poretku – kao u slučaju Spartakovog ustanka – ali nisu imale kapacitet da ga zamene temeljno drukčijim modelom društvene organizacije.“
Kraljica Sansa?
Makena se slaže sa Mejsonom da unutrašnja logika serije vodi ka uspostavljanju nekakvog buržoaskog režima koji će zauvek potisnuti uticaj natprirodnih sila – bile one sile Leda ili Vatre. Njegova procena koji će lik u osmoj i konačnoj sezoni serije završiti na vrhu verovatno će iznenaditi (i razočarati) mnoge – ali ubedljiva logika stoji iza teorije da će Sansa Stark, a ne Deneris Targarjen, Džon Snou ili ma ko drugi, osvojiti Gvozdeni presto. U liku najstarije ćerke iz dinastije Stark otelotvoreno je ono što karakteriše uspon prvih zametaka buduće kapitalističke klase u utrobi feudalnog poretka: slabljenje snage magijskog, koje uzmiče pred neumoljivim i bespoštednim novim dobom. Sansa se u prvoj sezoni naivno zaljubljuje u princa za kog se ispostavlja da je psihopata – na kraju poslednje prikazane sezone, ona mesom podjednako poremećenog despota hrani njegove vlastite pse. Kroz seriju, Sansa je zadobila hladnokrvnu i neosetljivu rešenost jednog Kromvela ili Robespjera da otpremi stari režim na smetlište istorije.
Slom točka
Možda se takav zaključak uklapa u ortodoksnomarksističku istorijsku šemu – no, uklapa li se i u preovlađujuću političku klimu druge decenije 21. veka? Drugim rečima, ima li takav zaključak smisla s obzirom na zapanjujuću nestalnost i nepredvidivost događaja? Od početka svetske ekonomske krize 2008. godine, posvedočili smo nizu iznenađenja koja je malo ko mogao da predvidi: Korbin je postao vođa Laburističke partije, a umalo i premijer Britanije; Britanci i Britanke glasali su za izlazak iz Evropske unije; Berni Sanders nije postao kandidat demokrata na predsedničkim izborima samo zahvaljujući klintonovskim mahinacijama, a Donald Tramp odneo je pobedu od koje još uvek ne možemo da se otreznimo. Tok priče Džordža Martina vanredno je teško predvideti, ali ako serija bude bila „u štimu“ sa turbulentnim vremenima, uslediće završetak koji će nas ostaviti otvorenih usta. Kako zaboraviti neverovatne saveze pojedinih likova i vojski – kao kada se Džon Snou udružio sa Noćnom stražom i divljacima, ili Deneris Targarjen sa Tirionom Lanisterom, otpadnikom iz porodice koja je pobila njenu porodicu.
U osvit sedme sezone, većina gledalaca i gledateljki pretpostavlja da jezivi Beli hodači predstavljaju najmračniju pretnju civilizaciji Vesterosa. Ipak, kako je nedavno otkriveno da su ovi ledeni ratnici nekada bili ljudi – u međuvremenu pretvoreni u superoružje, nakon čega je sve pošlo po zlu – moguće je da će se iznaći neki način da se vrate u svoje pređašnje stanje i učestvuju u oslobađanju Sedam kraljevstava. U poslednjoj prikazanoj sezoni videli smo da je Bren Stark stekao moć putovanja kroz vreme, tako da je moguće da će sprečiti sam nastanak Belih hodača. Čak i ako Deni ne osvoji presto, nadajmo se da će njen gromki revolucionarni poklič na ovaj ili onaj način biti ispunjen – kako u njenom, tako i u našem svetu:
„Lanisteri, Barateoni, Starkovi, Tireli… svi su oni žice jednog te istog točka. Čas su jedni na vrhu, čas drugi – vrte li vrte točak i gaze sve pod sobom. Ali ja neću zaustaviti točak – ja ću ga slomiti.“
[1] Ovo je slobodan prevod pojma thinning, koji se odnosi na smanjivanje udela fantastičnih elemenata u fantastici. (Op. ur.)