Klasni pristup pitanju Trepče predstavlja mogućnost za razrešenje tenzija u regionu, ali zato je potrebna velika hrabrost.
Izgleda da se današnji regionalni nacionalistički ringišpil nastavlja. Nakon zapaljivih izbora u Hrvatskoj, referenduma u RS, lanac dogadjaja kao da ne bi bio potpun da se nije problem javio i na relaciji Beograd-Priština. Uz različite probleme, kao što su pitanje Telekoma, integracija srpskih sudija i tužilaca u ustanove Kosova, te Zajednice srpskih opština (ZSO), došlo je do još trzavica. Kosovo je odlučilo da Trepču transformiše u akcionarsko društvo, u kojem bi Vlada Kosova učestvovala sa 80% akcija, dok bi zaposleni učestvovali sa skromnih 20%.
U sadašnjoj vlasničkoj strukturi, Srbija ima većinsko vlasništvo, a sve preko Fonda za razvoj, uz još neke srbijanske firme. Kao odgovor na ovaj potez Prištine, srpski predstavnici u kosovskoj vladi i skupštini su zamrzli svoje funkcije. Oni hoće na taj način da ucene vlasti u Prištini zato što su istoj potrebni radi postizanja dogovora o demarkaciji Kosova i Crne Gore, a što predstavlja uslov Evropske komisije za viznu liberalizaciju. Uz ovu meru, Srbija takodje hoće da zaustavi integraciju srpskih tužilaca i sudija u kosovsko pravosudje.
Možda ova odluka kosovskih vlasti dolazi iz „vedra neba“, medjutim nekoliko stvari ne govori u prilog tome. Ovakvoj odluci prethodi hapšenje Nehata Tačija, direktora kosovske policije od strane Srbije. Zatim, već su postojali zategniti odnosi na relaciji Priština-Beograd u vezi sa imovinom Republike Srbije na Kosovu.
Tako, početkom 2015. godine, Priština je pokušala da pretvori Trepču u potpuno vlasništvo Kosova. Srbijanska Vlada je odgovorila pretnjama privatizacijom, dok su srpski radnici zahtevali odustanak od procesa nacionalizacije. Sa druge strane, albanski rudari su zahtevali nacionalizaciju. U vezi sa tim je čak došlo do štrajka. Medjutim, činenica je da su obe strane insistirale da se Trepča privatizuje, što ne iznenadjuje. Tako, u srbijanskom APR-u, ona je definisana kao akcionarsko društvo, a na Kosovu je pod upravom tamošnje agencije za privatizaciju, što implicira aktiviranje budućeg privatizacionog procesa, koji je na štetu i srpskih i albanskih rudara. Pretvaranje privrednih društava u akcionarska ili „drobljenje“ preduzeća na više celina predstavlja uvertiru za dalje privatizacije i udare na radničku klasu.
Srbija jadikuje kako se problem imovine veže za EU, a ne za UN, kao više „nepristrasnu“ organizaciju. Direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Djurić, hteo je da predloži hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN povodom ove problematike. Istovremeno, srpska strana se oslanjala na Brisel kako bi se rešavao ovaj problem.
Od 1999. godine, Trepča je podeljena na 2 dela – severni deo kojim upravljaju Srbi a južnim Albanci, tako da je Trepča podelejna na praktično 2 celine na etničkim osnovama, baš kao što je i samo Kosovo podeljeno. Ovime je otežana zajednička akcija rudara u cilju zaštite svojih prava i interesa, a koja bi imala mnogo snažniji odjek i učinak nego što je to situacija koju imamo danas. Slične primere smo mogli videti i u BiH, (a o čemu smo već pisali) gde je Dejtonski sistem podelio radništvo po nacionalnim linijama.
Srpska buržoazija ne želi da se odrekne svog kolonijalizma prema narodu Kosova. Ona želi da kontroliše Kosovo preko paradržavnih struktura poput ZSO ili putem kontrole imovine na Kosovu, kao i preko izbornih lista koje su vezane za Srbiju. Medjutim, da bi ona sprovela svoje ekspanzionističke planove, ona mora da se ulaguje Zapadu, gurajući samu sebe u još veću zavisnost od Brisela, uz istovremeno dokazivanje poslušnosti Rusiji. Istovremeno, takvim nastupanjem ona podgreva etničke podele na Kosovu, deleći albanske i srpske radnice i radnike po nacionalnim osnovama, onemogućujući klasnu solidarnost.
Medjutim, politički okvir za delovanje kolonijalizma srbijanske vladajuće klase ne bi bio moguć da nema kolonijalnog režima koji je uspostavljen na Kosovu od strane tzv. „medjunarodnih snaga“ koji nije ništa drugo do eufemistički naziv za Zapadni militarizam i prinudnu upravu. Takav politički okvir predstavlja bazu za rasprodaju narodne imovine i pauperizaciju radništva i naroda na Kosovu.
I pored dizanja nacionalističke histerije i pokušaja instrumentalizacije Srba rudara na Kosovu od strane srpske buržoazije, izgleda da je glavni zahtev srpskih radnika da „sačuvaju svoje plate“. To je od suštinskog značaja. Njihove albanske kolege iz južnog dela Trepče nisu dobile plate mesecima. Medjuetničko povezivanje rudara bi bio idealan početak saradnje albanskih i srpskih radnica i radnika na Kosovu, a koje bi razbilo rasističke mitove o Balkancima i delegitimisalo neokolonijalnu upravu na Kosovu koja profitira na našim podelama. Istovremeno, ovo bi značio i udar srpskom kolonijalizmu, koji takodje želi da privatizuje ovu kompaniju, kao i da deli zaposlene na Srbe i Albance, što je potpuno u koliziji sa radničkim interesima i interesima naroda Kosova. Na taj način bi se srpske radnice i radnici odvojili od državnih struktura Srbije i omogućila nezavisna radnička akcija. Podsetimo da su ranije buntove zaposlenih u Trepči pokušali da uguše „njihovi vladari, naši vladari i „medjunarodna zajednica““, o čemu smo već ranije pisali. [1]
Iako novi kosovski Zakon ostavlja 20% akcija zaposlenima a 80% državi, ovo je poprilično neiskreno. Obe strane žele privatizaciju, a bednih 20% akcija koje bi se dale radnicima je sramotno- time bi se omogućilo da bilo koji bogataš otkupi za nisku cenu akcije zaposlenih. Koliko je ovo lažno, govori činjenica da se planira „ulazak vlade u partnerstva sa privatnim sektorom“. Ovo je nacionalizacija radi privatizacije. S toga, ne čudi ćutanje Brisela o ovoj temi. Za nas na levici dileme nema – Trepča ne pripada ni Srbiji, ni kosovskom protektoratu ni kolonijalnoj upravi niti bilo kakvim „privatnim partnerima“, već isključivo radnicima i radnicama Trepče i narodu Kosova.
Ranije su još rudari Trepče štrajkovali, zahtevajući da kompleks bude nacionalizovan od strane Kosovske Vlade. Medjutim, tada se Vlada, koja je htela da u poptunosti uzme Trepču u svoje vlasništvo, povukla pod pritiskom tzv. „medjunarodne zajednice“. [2] Kosovskom protektoratu, Zapadu, a ni Srbiji ne odgovara suštinska nacionalizacija jer posmatraju Trepču kao „zlatnu koku“, kao nešto što bi se moglo prodati ili pak koristiti u pregovorima i visokoj diplomatiji. Naravno, radni narod bi ovde trpeo katastrofalne posledice. U tom smislu, jedini ispravan zahtev jeste nacionalizacija Trepče pod neposrednom kontrolom radnica i radnika, bez ikakvih etničkih podela, uz poziv na suvereno Kosovo slobodno od svih stranih sila.