Dok vlada krije od javnosti kako menja zakonodavstvo vezano za rad i radnička prava, primorani smo da iz javnih izjava izvlačimo šta se dešava. Kako Miljan Jelić primećuje, napad na zaposlene se nastavlja. Potreban je otpor.
Velikan predratne srbijanske socijaldemokratije, Triša Kaclerović, govorio je da se borba za radno zakonodavstvo sastoji iz dva dela – borbe za donošenje radnog zakona, kako bi se ograničila eksploatacija radničke klase, i borbe za primenu već donetih propisa. Međutim, danas je adekvatan odgovor na ovakve izazove u izvesnoj meri izostao.
Pre izmena Zakona o radu, njegove odredbe su kršene i primena izbegavana na širokom planu. Iako su postojale parcijalne borbe, nije zahtevana njegova primena na opštem nivou niti se ustalo zarad nje. Ovakvo kršenje zakona od strane ustanova, kao i nepostojanje reakcije na ovakvo kriminalno delovanje, konačno je u praksi ozakonjeno 2014. godine, kada su usvojene izmene Zakona. Dalje, kriza kolektivnog pregovaranja takođe je dobar pokazatelj kuda će se kretati socijalno zakonodavstvo – poslednji Opšti kolektivni ugovor izgubio je važnost još 2011. godine, a Socijal–ekonomski savet trpi česte blokade, čime se utabao teren za dalje legislativne izmene na štetu radnica i radnika. Reprezentativnost predstavlja jabuku razdora među sindikatima, i umesto da bude oruđe borbe za bolje uslove rada i jedinstva radništva u borbi za iste, ona je sredstvo stvaranja konkurencije među zaposlenima. Vlast igra ulogu „zavadi pa vladaj“ dajući određenim sindikatima reprezentativnost, ignorišući ne samo sindikate, već i ostale organizacije.
Takođe, ovaj trend se pokušava nastaviti i putem izmena posebnih zakona. Zakonom o policiji, pored povećanja represije nad građanima, dalje se srozavaju uslovi rada, a uvodi se veća zavisnost policije od stranačkih garnitura. Pravo na štrajk, jedno do najbitnijih oruđa radničke borbe, pokušava se vezati za radno mesto kroz razdvajanje od javnog prostora. Ovo vrlo lako može da se smatra pripremom za izmene Zakona o štrajku, koje su već bile na dnevnom redu i kojima se štrajkači guraju van očiju javnosti.
Ovakav opšti trend postoji i u javnom sektoru, imajući u vidu prethodne zabrane zapošljavanja, kao i smanjenje plata od 10%. Novi zakon o platama u javnom sektoru predstavlja još jedan korak u neoliberalnom strukturnom prilagođavanju, gde se donošenje ovog zakona ucenjuje davanjem 75 miliona dolara kredita od strane Svetske banke. Kakav je odnos vlasti prema radnicama i radnicima, sjajno je obrazložio ministar Vujović na sednici Socijal-ekonomskog saveta: „Nađite drugu državu!“ Toliko o socijalnom dijalogu. Ovim zakonom se pokušava ukinuti minuli rad, a udara se i na naknade zarada. Takođe, krši se Zakon o radu kao opšti zakon, tako što se naknade pokušavaju smanjiti ispod zakonski propisanog minimuma, ali i konvencijâ Međunarodne organizacije rada, koje upravo postoje da bi se sprečilo srozavanje pravâ zaposlenih ispod donjih granica od strane nacionalnog zakonodavca.
Reagovanje sindikata je bilo mlako, slično onom koje je prethodilo usvajanju Zakona o radu. SSSS i Nezavisnost su zakazali jednočasovni štrajk upozorenja za treći februar, a sindikati su i dalje bili podeljeni na reprezentativne i nereprezentativne. Tokom borbe za Zakon o radu sindikati su takođe bili podeljeni u tom smislu, ali su nereprezentativni sindikati formirali zajednički front, a sam poziv na borbu nije bio uperen samo na radništvo, već i na penzionerska i studentska udruženja, kao i na reprezentativne sindikate, koji su se borili na svom frontu.
Međutim, na sednici Socijal-ekonomskog saveta od sedmog februara došlo je do dogovora oko nacrta zakona oko toplog obroka, regresa i minulog rada, a sam predlog zakona je, prema izjavi jednog sindikalca, „znatno popravljen u interesu zaposlenih“. No, izgleda da je ovo samo lepa želja, jer je ministarka Kori Udovički nakon sednice Saveta rekla „da će se regres i topli obrok iskazivati posebno, a njihov iznos će biti u skladu sa mogućnostima vlade, kao i da će lokalne samouprave same uređivati osnovice za plate svojih zaposlenih“. Dalje, prema navodima sindikata Sloga, ovim nacrtom se ostavlja prostor za dalju konkretizaciju ovog zakona putem sistema podzakonskih akata kojima će se po usvajanju definisati zarada zaposlenog.
Donošenjem ovakvih zakona se potpuno obesmišljava socijalni dijalog, jer se sa polja gde radništvo može lakše da utiče na donošenje odluka, ono prebacuje na izvršnu vlast i lokalni nivo. Iako Socijalno-ekonomski savet daje „mišljenja“ i „zauzima stavove“, iako je ideološki konstrukt koji stvara privid socijalnih partnera, ipak delovanje u okviru njega može imati političku težinu, ukoliko ga sindikati koriste da raskrinkaju državu i poslodavce i iskoriste ga za mobilizaciju radništva.
Možemo otići korak dalje, i reći da se teren odlučivanja prebacuje u krajnjoj liniji na međunarodne finansijske institucije poput MMF-a i Svetske banke, koje ucenama i pritiscima potpuno obesmišljavaju bilo kakve demokratske procese u društvu.
Šta levica može da učini na ovom planu? Iako je mala i mlada, to ne znači da nikakva aktivnost nije praktikovana – upravo jedan od prvih njenih nastupa u okviru Levog samita Srbije bilo je učestvovanje u protestima protiv izmena Zakona o radu. Ono što levičarske, studentske, feminističke organizacije i ostali kolektivi mogu da urade jeste da se povežu sa radnicama i radnicima u javnom sektoru i delovima sindikata. Učešćem u demonstracijama, štrajkovima, tribinama, levica, okupljena oko Levog samita Srbije, može da pomogne u generalizaciji borbe, uvlačenjem ostalih grupa i pojedinaca/ki u borbu za radno zakonodavstvo i njegovu primenu, kao i da pokuša da ovu borbu poveže sa borbom protiv poslušničkog držanja ove Vlade prema međunarodnim kreditorima.