Nakon neuspelog protesta u organizaciji Studentskog parlamenta BU i SKONUS-a, Marko Jovanović (FPN) i Matija Medenica (FF) objašnjavaju ulogu različitih struja u aktuelnom studentskom pokretu i raspravljaju mogućnosti dalje borbe.
Iz godine u godinu, nalazimo se pod udarom paketa neoliberalnih mera, u koje spadaju i konkretne politike u oblasti obrazovanja. Zato govoriti o studentskom pitanju u Srbiji danas i problemima sa kojima se studentkinje i studenti suočavaju znači pre svega govoriti o studentskoj borbi putem koje nastojimo da se odupremo ovom pravcu društvenih kretanja kojim sadašnja vlast diriguje. Otuda je neodložno osvrnuti se i na formalne studentske predstavnike i njihovu ulogu u studentskom pokretu. Kao okvir za poslužiće nam najsvežija, ovogodišnja dešavanja – iako su protesti još uvek praktično tek u fazi organizovanja – budući da se ponašanje formalnih studentskih predstavnika i danas očituje u karakterističnim potezima koji su njihovo delovanje krasili i u prošlosti.
Hronologija otpora
Pre svega, treba događaje rasporediti hronološki. Izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju kojima se status studentkinja i studenata dodatno pogoršava smanjivanjem broja ispitnih rokova i ukidanjem apsolventskog staža, stupile su na snagu septembra ove godine.
SKONUS (Studentska konferencija univerziteta Srbije) se, kao krovno predstavničko telo, oglasio povodom navedenih izmena jednim saopštenjem za medije, u kojem je istakao nezadovoljstvo donesenim rešenjima i najavio moguće proteste za oktobar. Od tog trenutka pa nadalje, formalni studentski predstavnici u potpunosti su zaćutali. Nije bilo poziva na proteste, niti drugačijih poruka upućenih studentkinjama i studentima.
U atmosferi potpunog odsustva izjašnjavanja formalnih studentskih predstavnika o konkretnim postupcima kojima će se boriti protiv najnovijih mera Vlade, formirani su studentski plenumi/zborovi na Filološkom i Filozofskom fakultetu koji su artikulisali zahteve nezadovoljnih studenata. Prva protestna šetnja bila je organizovana prvog oktobra, uz istaknutu parolu solidarnosti sa studentima u Nišu, da bi se nakon toga pojavio i poziv za masovne proteste 15. oktobra. Na sva ova dešavanja pozivani su i predstavnici studentskih parlamenata (pre svih predsednica Studentskog parlamenta Filološkog fakulteta), ali su oni saradnju odbili, oglasivši se jedino da bi obznanili kako će u dogledno vreme oni sami zakazati termin protesta. Na kraju su se formalni studentski predstavnici setili razloga zbog kojih su postavljeni na svoja mesta i potom krenuli u kampanju, zakazavši proteste za sedmi oktobar.
Kalendar aktivnosti SKONUS-a i Studentskog parlamenta Univerziteta u Beogradu lako je razumljiv uzmemo li u obzir činjenicu da su do prve nedelje oktobra unutar ovih organizacija rešavana „kadrovska pitanja“ – odnosno sada već tradicionalna jesenja raspodela funkcija među omladincima glavnih političkih partija u zemlji. U ovom periodu više su puta bespotrebno organizovani izbori na različitim fakultetima za studentske predstavnike u Studentskom parlamentu Univerziteta u Beogradu, ne bi li se dobila zadovoljavajuća kombinatorika. Borba za fotelje i karijerizam studentskih predstavnika najvažnije je pitanje na dnevnom redu. Borba za studentska prava dolazi tek kasnije – ako i tad.
Budući da u vreme njihove pasivnosti studenti nisu sedeli skrštenih ruku, već su probleme rešavali na zborovima i mobilizovali snage za protest, jasno je da se čitava situacija otela kontroli „legitimnih“ studentskih predstavnika, čija je legitimnost isparila kao posledica njihove apsolutne nezainteresovanosti za potrebe studenata. Stoga nema ničeg nelogičnog u ofanzivnoj kampanji koja je pratila konačno buđenje SKONUS-a i parlamentaraca – trebalo je zataškati pređašnju neaktivnost i oslabiti studentski pokret koji nije bio pod njihovom kontrolom. Sve se to ispoljilo u organizovanju zasebnog protesta sedmog oktobra. Budući da je kampanja otpočeta tek trećeg oktobra ovo je bio apsolutno nelogičan potez, pretpostavimo li važnost iole masovnije mobilizacije. Protest je okupio nekoliko stotina ljudi sa nekoliko fakulteta, u do sada najslabijem performansu institucije koja raspolaže značajnim logističkim i finansijskim sredstvima. S druge strane, ovo je ujedno i savršeno logičan potez za one kojima je stalo da na brzinu odvrate studentkinje i studente od priključivanja zborovima.
Unošenje podela
Isti scenario odvio se i na Fakultetu političkih nauka. Imajući u vidu da se studenti FPN-a svake godine suočavaju sa nizom posebnih problema koji su vezani samo za ovaj fakultet, samoorganizovani studenti najavili su protest na fakultetu za deveti, uz želju da se pridruže opštim protestima zakazanim za 15. oktobar. Njihova inicijativa je dugo bila jedini glas koji se na fakultetu podigao protiv novih mera Vlade, da bi se potom našli pod pritiskom Studentskog parlamenta i bili optuženi da bespotrebno cepkaju studentske snage.
Pojava samostalnog studentskog protesta na Fakultetu političkih nauka značajna je stvar iz više razloga. Ovaj fakultet je, po tradiciji već, pod snažnom kontrolom Studentskog parlamenta i studentskih organizacija. Njegovi delegati u Studentskom parlamentu Univerziteta u Beogradu neretko imaju značajnu ulogu i drže funkcije, za šta se ne može reći da je saglasno principu proporcionalnog i srazmernog predstavljanja, budući da ne govorimo o nekom od većih fakulteta na Univerzitetu. Narušenost legitimiteta studentskih predstavnika na FPN-u najbolji je pokazatelj nedostatka poverenja sa kojim se studentski parlamenti uopšte suočavaju.
Naravno, postojanje dva odvojena protesta zbunilo je veliki broj studenata. SKONUS je tu konfuziju odlično iskoristio za širenje propagande da je ključna razlika u tome što proteste sedmog oktobra predvode „legitimni“ studentski predstavnici, pa će zato njihovi zahtevi navodno biti saslušani u ministarstvu, a da država neće prihvatiti da sasluša zahteve samoorganizovanih studentkinja i studenata.
Pogrešnost ovog stava je dvostruka. Prvo, udovoljavanje državnom prohtevu pri odabiru sagovornika u velikoj meri predstavlja kapitulaciju unapred, pristajanje da se igra po pravilima koje diktira država. Uostalom, i sam Zakon o visokom obrazovanju prepoznaje legalnost studentkog samoorganizovanja i ne propisuje bilo kakvu institucionalnu ekskluzivnost u slučajevima vaninstitucionalnih sporenja, kakva su ulični protesti. SKONUS ovim činom nedvosmisleno nastupa tako da cepa studentski pokret, odnosno da one koji su rešili da u odsustvu otpora uzmu stvari u svoje ruke i samoorganizuju se (okupljene na nekolicini fakulteta i slabo, ako uopšte, međusobno povezane), deli od svih onih koji iz bilo kog razloga imaju dovoljno poverenja da se odazovu na poziv zvaničnih studentskih predstavničkih tela. Činiti takvu stvar, posebno u ovakvoj situaciji, je direktan čin izdaje interesa svih studentkinja i studenata Srbije.
Drugo, SKONUS je kao naš formalni predstavnik pred državnim organima imao priliku da učestvuje i u samom procesu donošenja ovih Izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju i nije bio u mogućnosti da bilo šta promeni. Dakle, SKONUS nema nikakav poseban pregovarački kapacitet i snagu koja može promeniti ishod bilo kakve Vladine inicijative. U pitanju je, dakle, telo koje je nemoćno ili/i nesposobno ili/i nevoljno da deluje u našem zajedničkom interesu.
Omasovljenje je ključ pobede
Jedina snaga koja može dovesti do promena jeste snaga samog studentskog pokreta, kog bi u pregovorima sa Vladom SKONUS potencijalno predstavljao. Monopol SKONUS-a na pregovaračku poziciju je obična opsena. Masovnost i snaga studentskog pokreta su ono što bi Vladu moglo da primora na pregovore i ustupke, dokle god oni koji sede za okruglim stolom zaista zastupaju naše interese.
Zasebno je pitanje da li formalni studentski predstavnici zaslužuju poverenje; njihova nezainteresovanost i pasivnost povodom odbrane studentskih prava, njihov više puta dokazani karijerizam i oportunizam govore suprotno. Osvedočeni aktivizam koji je pratio njihovu kampanju i organizovanje protesta sedmog oktobra ne sme da nas zavara. SKONUS i Studentski parlament BU nas nisu predvodili niti zastupali naše interese, već su bili gonjeni da se u proteste uključe snagom događaja i iskazanim nezadovoljstvom studenata, te strahom od zaslužene kazne koja bi se ogledala u otkazivanju poverenja i one manjine studenata koja zapravo učestvuje u izborima za studentske parlamente. SKONUS će i sada raditi sve da sputa studentsku borbu, da smiri nezadovoljstvo i da uguši svaki kritičan glas. Umesto opšte mobilizacije studenata i borbe protiv Vladinih udara na studiranje, oni su se odlučili za propagandne smicalice i napade na samoorganizovani studentski pokret, ponovo pokazavši da su im privilegije sopstvenih položaja bitnije od naših interesa.
Sa druge strane, jedinstvu teško da pomaže i kreativno razumevanje avangardizma od strane Studentskog fronta, kao borbenog studentskog kolektiva (pod kontrolom članova staljinističkog SKOJ-a), u vidu samostalnog objavljivanja 15. oktobra kao datuma održavanja protesta svih samoorganizovanih studentskih inicijativa u Beogradu. Odlučivši se na to da zaobiđe zborove/plenume, SF je vidno doprineo širenju nepoverenja unutar samoorganizovanog pokreta. Njihova odluka da stupe u pregovore sa SKONUS-om i iskoriste sedmi oktobar za promovisanje svog protesta, naišla je na glasno neodobravanje na plenumu održanom šestog oktobra na Filozofskom fakuletu (u nabrijanoj atmosferi policijskih marica parkiranih za nedajbože odmah uz Plato).
U uslovima neophodnosti brzog odlučivanja i gotovo neminovne neuigranosti samoorganizovanih studentkinja i studenata, takve stvari prete da u spirali međusobnih optužbi i prepirki na plenumima demotivišu ljude, protraće vreme za razradu strategije i uguše pokret iznutra. Plenumi već neko vreme postaju sve naporniji za praćenje i učestvovanje i sve neefikasniji – budući da im cilj nije tek da obezbede legitimacijski okvir za donošenje odluka nezavisnim i posvećenim aktivistima/kinjama, već i da konstantno privlače nove ljude u borbu. Ovo drugo se često zanemaruje i nije problem vezan samo za ovu generaciju. Bez jasne strategije borbe, plenumi od efikasnog sredstva emancipacije prerastaju u sredstvo pogodno jedino za gubljenje živaca. Potrebno je, dakle, fokusirati se na dogovaranje strategije.
Samoorganizovani studenti/kinje Filozofskog fakulteta za sada nisu doneli odluku da li će podržati protest 15. oktobra, ali su se odlučili na otkazivanje poverenja SKONUS-u. Za slučaj da Uprava fakulteta odbije ispunjenje zahteva, razmatraju blokadu nastave ili neki drugi vid direktne akcije u narednim danima.
Sužavanje mogućnosti za masovniju akciju vodi radikalizaciji borbe na lokalnijem nivou, dok istovremeno rizikuje njenu izolaciju i atomizaciju. To je makar jedna od lekcija blokada iz 2011. godine. Takve borbe su do sada u generalnom odsustvu masovnije podrške „izvan“ uspevale da potraju nešto duže i pruže veću nadu, ali uglavnom takođe bez ispunjenja zahteva. Metodi razbijanja uličnog pokreta izolacijom, denuncijacijama i unošenjem podela podjednako su efikasni i na blokiranim fakultetima. Neposredno represivne mere i korišćenje fašističkih provokatora takođe su se pokazale kao korisne alatke u rukama vlasti.
Ipak, uspešna blokada mogla bi da posluži kao inspiracija i legitimacijsko jezgro samoorganizovanja u kontekstu očekivane izdaje i poraza SKONUS-a pred onima koji im služe za uzor. Do tada, jedan tok borbe mora da se vodi sa ciljem uspostavljanja direktno-demokratskog studentskog organizovanja na što većem broju fakulteta i njihovog međusobnog koordinisanja. Omasovljavanje je bilo i ostalo ključ pobede.
Ali, nikako ne smemo da izgubimo iz vida ni to da su udarci koje osećamo na fakultetima samo deo šire politike ove Vlade. Problemi sa kojima se mi kao studentkinje i studenti suočavamo slični su, ako ne isti, kao i problemi drugih grupacija pogođenih tom politikom. I njihovi su predstavnici većinom korumpirani, i oni uče u hodu kako se uspešno boriti. Zato da bi se makar i naslutilo dugoročno rešavanje naših problema, nije dovoljno boriti se protiv pojedinačnih poteza, neophodno je suprotstaviti se neoliberalnim merama štednje u celosti. Ovo je teren koji je studentski pokret proteklih godina, uprkos impulsima koji su dolazili s njegovog levog krila, najslabije istražio, a koji se u drugim zemljama i kroz istoriju pokazao kao najplodonosniji.
To podrazumeva ujedno i raskid sa predstavničkim organizacijama čije su strukture povezane sa vlastima, ali i strateški fokus ka spolja, ka savezu sa svima koji se danas bore – poput štrajka u prosveti – a ne ka unutrašnjim razmiricama sa karijeristima i oportunistima. Izolovani i očekivano medijski oklevetani, plenumi će (ponovo) pretrpeti poraz. Zato moramo koristiti svaku priliku za poziv na jedinstvo i nezavisnost studentskog pokreta, za poziv na više demokratije, na više odgovornosti, na širu borbu, na jačanje i širenje solidarnosti i samoorganizovanja na svim nivoima. Tek će se studentski pokret koji bude inspirisao i druge na borbu približiti ispunjenju svojih zahteva. Za sada ponovo imamo tu priliku.