Istaknuti egipatski bloger i član Revolucionarnih socijalista, Hosam el-Hamalavi, objavio je ovaj članak 6. septembra 2012. na svom blogu kao doprinos diskusiji o ključnim pitanjima organizovanja revolucionarnog pokreta u eri interneta i socijalnih mreža. Ovim ujedno najavljujemo i neke promene u radu naše grupe, podstaknute upravo poentama iz ovog teksta. Javite se s komentarima! Pokret Revolucionarnih socijalista (RS) pokrenuo je 7. avgusta [2012] svoj novi vebsajt. Sajt ujedno predstavlja i kvalitativno poboljšanje u našem propagandnom radu, ali i neke značajne izazove celokupnom članstvu našeg pokreta, a ne samo drugaricama i drugovima iz medijskog komiteta. Po sredi je potreba da se sadržaj za objavljivanje dostavlja na organizovanoj bazi, kao i potreba da drugarice i drugovi nastave sa dopisničkim radom za sajt, te da ga prošire pisanim izveštajima, fotografijama, video klipovima, umetničkim radovima (crtežima, šablonima, stripovima). Izveštavanje za sajt nije luksuz ili odgovornost samo malog broja drugarica i drugova koji vode sajt, već bi i dalje trebalo da bude zadatak najvećeg mogućeg broja drugarica i drugova iz pokreta, ako ne i svih nas.
Sajt je i dalje u eksperimentalnoj fazi i postoji niz tehničkih problema i zadataka koji i dalje nisu rešeni. Tehnički tim radi na njihovom rešavanju ili kompletiranju i razvija sajt u pravcu prelaska u sledeću fazu projekta, koja uključuje pokretanje posebne multimedijalne sekcije i foruma namenjenog diskusiji unutar pokreta.
Kako izazov pred nama nije samo tehničke, već i političke i organizacione prirode, prelazak na sledeću fazu sajta može da potraje i nekoliko meseci. Sajt neće moći da postane učinkovitiji i preuzme ulogu koju bi nadalje trebalo da igra bez reorganizovanja redova samog pokreta u skladu s novim pristupom revolucionarnom radu. Da bismo ovo razjasnili, vratićemo se malo unazad i staviti stvari u kontekst.
Uprkos tome što je od 2005. vidno prisustvo brojnih istaknutih drugarica i drugova iz našeg pokreta u (blogerskom) pokretu novinara-građana; i uprkos povećanoj upotrebi alatki „alternativnih medija” u rukama podmlatka Revolucionarnih socijalista od 2008, u pitanju su uglavnom bile individualne inicijative. Pokret nije imao opštu strategiju za pristup internetu i sve zastupljenijim socijalnim mrežama, iako je postojao određeni stepen koordinacije između industrijskih organizatora unutar RS i blogera/ki pokreta tokom štrajka u Mahali 2007, ustanka u Mahali aprila 2008, kao i štrajka sakupljača poreza iz decembra 2007, bitke koja je dovela do formiranja prvog samostalnog sindikata u istoriji Egipta još od 1957. godine.
Pokretanje starog sajta (www.e-socialists.net) 6. aprila 2009, na prvu godišnjicu ustanka u Mahali, bio je korak unapred zato što je po prvi put u istoriji pokreta formiran komitet zadužen za organizovanje vebsajta i propagandnog rada na internetu. U to vreme, sajt nam je pružao mogućnost da, u meri u kojoj je to u datom trenutku bilo moguće, proširimo naše ideje u polje interneta, pružimo arhivu literature i pridobijemo niz mladih ljudi za pokret i njegove ideje, kao i da razvijamo neke inicijative i aktivnosti koje su se događale na individualnom nivou i povežemo ih sa opštim usmerenjem pokreta.
Imali smo, međutim, veliki broj problema i nedostataka u radu grupe, poput:
- Sajt je često bio poput izolovanog ostrva, članovi i članice tima za sajt morali su da jure ostale drugove i drugarice kako bi dobili izveštaje, koji su obično stizali kasno, ili ne bi ni stigli do sajta.
- Stari sajt nije mogao da istakne audio-vizuelne sadržaje, poput fotografija i video klipova.
- Uprkos bogatom sadržaju sajta, posetiocima je bilo teško da pretražuju ili pronađu željeni materijal zbog složenosti i loše organizovanosti njegovih sekcija.
- Sajt je pretrpeo niz tehničkih problema zbog neredovnog održavanja i razvoja, pa je i padao usled velikog broja pregleda.
- Fokus je bio na zvaničnom sajtu, bez jasnog plana za propagandu na socijalnim mrežama poput Tvitera, Fejsbuka, Flikra, Skribda, Diigoa i Jutjuba, uprkos otvaranju zvaničnih profila pokreta na tim mrežama.
Ovi problemi su, takođe, bili političke prirode:
- Dizajn sajta sa samo jednom, velikom fotografijom u centru, bez ikakvog drugog vizuelnog sadržaja istaknutog u formi slika ili snimaka, koji pritom pisani sadržaj ističe u kolonama… sve to odražavalo je tradicionalni politički pogled na prirodu sajta: sajt je samo onlajn dopuna sadržaju štampanog izdanja, Socijaliste, novina koje smo u to vreme štampali jednom mesečno.
- Nedostatak interesovanja drugarica i drugova iz pokreta za angažman u svojstvu dopisnika/ca sajta nije bio tek odraz činjenice da je sajt bio loše dizajniran ili komplikovan za pretraživanje; nedostatak interesovanja imao je korene u politici. Ukratko, u pitanju je bio nedostatak političke svesti o političkom zadatku koji vebsajt mora da vrši u revolucionarnom pokretu… Ulogu organizatora.
Lenjinovo delo Šta da se radi? predstavlja teorijsku osnovu izgradnje marksističke organizacije u prošlom veku. Lenjin u ovoj knjizi pokušava da odgovori na pitanje s kojim su se revolucionari u Rusiji tada suočavali, a koje pred revolucionarima u Egiptu stoji i danas, ali i u svakom drugom trenutku: kako da izgradimo našu organizaciju? Kako urediti koordinaciju između geografski raspršenih grupa revolucionara? Kako da u praksi osiguramo jedinstvo i centralizam, a istovremeno stvaramo kanale demokratske rasprave među revolucionarima?
Lenjinov odgovor u to vreme bile su revolucionarne novine. Svaki član revolucionarne organizacije u isto vreme bio je i dopisnik revolucionarnih novina. Njihov posao bio je da novine opskrbe izveštajima. Kako su sastavljali izveštaje? Revolucionarni dopisnik bi se uključio u bilo koju borbu ili aktivnost u mestu gde živi ili radi, što bi ispratio slanjem izveštaja novinama. Njegovo iskustvo se onda generalizovalo na sve drugarice i drugove koji rade u drugim sektorima industrije ili žive u drugim oblastima, dok bi njemu novine omogućile povezivanje s tom publikom i njeno uključivanje u njegov problem.
Kada u nekom izdanju Socijaliste čitate industrijski izveštaj, to znači da su drugarica ili drug bili u fabrici, razgovarali i povezali se sa zaposlenima, a zatim se vratili s izveštajem. Proces novinarstva je proces organizacije. Nikome nije problem da sedne za sto, pretraži internet i napiše vest o fabrici, ali takvo novinarstvo nam ne treba. To što si baš ti poslala izveštaj za novine znači da si istovremeno bila angažovana na terenu i povezana sa ostalim članicama i članovima pokreta, kroz kanal uspostavljen između tebe i uredništva novina.
Revolucionarni dopisnik nije „nepristrasan”, niti se pretvara da jeste. On je otvoreno opredeljen na strani radnica i radnika u njihovoj borbi protiv rukovodstva preduzeća, na strani narodnih masa u svakoj njihovoj borbi protiv organa vlasti. Ali ta pristrasnost ne znači da treba lagati ili preterivati. To je zadatak buržoaskih medija, ne revolucionarnih. Ponekad, nažalost, neki novinari-aktivisti preteruju kada je u pitanju masovnost demonstracija, pa protest od dvadeset radnika iznenada postane protest od 2000, ili se poraz štrajka prenosi kao pobeda. Oni koji rade takve stvari pogrešno misle da pomažu radništvu i podižu mu duh. Time se dezinformišu čitaoci, a njihova preterivanja mogu se lako razotkriti što vodi gubitku kredibiliteta.
Organizovanje revolucionarnih novina, kako Lenjin objašnjava, igra svoju ulogu u ujedinjavanju stavova članova i članica pokreta u različitim delovima zemlje. Drugim rečima, revolucionarna socijalistkinja u bilo kom delu Egipta, od Aleksandrije do Asvana, može da putem novina sazna zvaničan stav pokreta o ovom ili onom pitanju.
Međutim, kada je početkom dvadesetog veka Lenjin pisao ove redove, vesti su se od grada do grada prenosile pomoću poštara na konju. Čak i 1917, kada je izbila Ruska revolucija, prošlo bi i nekoliko nedelja, čak meseci, dok vesti o revoluciji u Petrogradu i Moskvi ne bi stigle do ostatka Ruskog carstva.
Danas je drugačija situacija. Vesti putuju brzinom svetlosti i to ne samo unutar zemlje, već i među pet kontinenata. Sada je moguće sedeti u Kairu i iz minuta u minut pratiti vesti o Tuniskoj revoluciji preko interneta ili satelita. Iako si u Aleksandriji, možeš da se preko Tvitera i Fejsbuka povežeš sa službenicima koji iz protesta okupiraju svoju kancelariju u nekom gradiću u Škotskoj. Možda si u Asuitu, ali možeš da preko lajv strima pratiš demonstracije španskih rudara.
Razvoj sektora komunikacija u Egiptu očigledan je primer „neravnomernog i kombinovanog razvoja” kapitalizma o kojem je Trocki govorio.
Prema najnovijim izveštajima Ministarstva za komunikacije, rađenim u maju [2012], u Egiptu, zemlji koja ima oko 90 miliona stanovnika, gde njih 40% živi ispod granice siromaštva, broj pretplatnika na mobilne telefone dosegao je 92 miliona. Drugim rečima, zasićenost mobilnim telefonima prelazi 100% stanovništva.
Prema istom izveštaju, broj korisnika interneta porastao je na oko 31 milion.
Veoma je zanimljivo posmatrati relativnu raspodelu korisnika interneta, budući da ćemo otkriti da najveći deo njih koristi internet upravo putem mobilnih telefona i USB modema, čije su cene u stalnom padu.
Širenje ove metode pristupa internetu u sve većoj meri omogućava klasama siromašnijim od buržoazije i srednje klase da budu online. Svi su izgledi da će se udeo upravo tog dela korisnika neta povećati na račun ostalih.
Centralni organizator je taj od kog u mnogome zavisi tempo rada svakog revolucionarnog pokreta. Tokom 1990-tih, list Revolucionarni socijalizam služio nam je kao organizator i izlazio je jednom mesečno. To je bilo primereno niskom nivou klasne borbe, a ogledalo se i u malobrojnosti pokreta Revolucionarnih socijalista. Danas, uzmemo li da nam je vebsajt organizator, to bi značilo da moramo da ga ažuriramo iz minuta u minut i pratimo politička zbivanja i aktivnosti u Egiptu pre bilo kog tradicionalnog izvora informacija. Pristizanje izveštaja na vreme prevodi se organizacijski u prisutnost revolucionarnih dopisnika na terenu, koji se uključuju u događaje i šalju izveštaje „centru”, odnosno redakciji sajta, koja zauzvrat udara brži tempo organizacionom radu.
Na primer, ako Al-Masri Al-Jum objavi vest o štrajku u nekoj fabrici u Mansuri, a toga nema na našem sajtu, moramo se zapitati zašto je to tako. Ako su Revolucionarni socijalisti bilo prisutni, bilo imaju nekakav kontakt s tom fabrikom, zašto nisu odmah poslali vest na sajt? Podjednako je bitno za radnika (koji je u ovim okolnostima revolucionarni dopisnik) da kontaktira sajt kako bi preneo važnu vest o štrajku, kao i da izgradi barikade za odbranu okupacije radnog mesta. Kontaktiranje sajta u tačno tom trenutku znači da je revolucionarni radnik-dopisnik uključen u komunikacionu mrežu i da se iskustvo onoga što radi u Mansuri odmah prenosi ostalima u pokretu, kao i svim borkinjama i borcima zainteresovanim za radničku borbu. To znači da su uvek spremni da ponude svoju solidarnost i koordinišu ono što rade u svom kraju s onim što njihove drugarice i drugovi rade u Mansuri.
To zauzvrat daje ogroman podsticaj tempu komunikacije između različitih delova pokreta. Prisustvo revolucionarnih dopisnica i dopisnika na terenu, u svakoj provinciji, čiji je zadatak da non-stop opskrbljuju sajt materijalom, a koji bi snosili odgovornost ukoliko bismo umesto od njih neku vest iz njihovog kraja dobili putem tradicionalnih medija, značilo bi da su na terenu aktivisti zaduženi da se stalno upuštaju u aktuelne događaje i koji su pod stalnim pritiskom da šire mrežu revolucionarnih dopisnika u svom kraju, što se u konačnici prevodi i u porast članstva pokreta.
Pretpostavimo da je vojska danas izvršila puč. Da li bi kadrovi revolucionarnih socijalista čekali dve do tri nedelje dok se ne pojave novine da bi saznali koji je stav prema tome zauzela organizacija? Da li bi vođstvo pokreta telefoniralo i putovalo da se sastane sa svakim drugom i drugaricom kako bi im prenelo liniju? Ovde se ponovo okrećemo ulozi sajta kao organizatora. Očigledno je da sajt nudi brz način povezivanja i objavljivanja zvaničnih pozicija članicama i članovima pokreta iz različitih oblasti, na različita pitanja koja zahtevaju brzu i jednistvenu reakciju. Već danas je situacija takva da kada članovi, simpatizeri ili čak neprijatelji Revolucionarnih socijalista žele da saznaju zvanični stav grupe prema bilo kom političkom pitanju, oni instiktivno odu na naš sajt, Fejsbuk ili Tviter, umesto da (zaista bi bilo apsurdno tako nešto očekivati) čekaju da za nedelju ili dve dana izađe novo izdanje Socijaliste.
Novinari se u štampanim medijima najviše fokusiraju na pisani sadržaj, ali drugarice i drugovi koji su dopisnici za sajt morali bi da, pored samih pisanih izveštaja, posebnu pažnju posvete audio i video zapisima vezanim za događaj u kom učestvuju. Fotografije i klipovi nisu luksuz. Dužnost je svakog druga i drugarice uključenih u neko zbivanje da se posebno potrude da fotografišu ili snime dešavanja, makar i mobilnim telefonom. Pokret bi i inače morao da posebnu pažnju posveti širenju umeća fotografisanja i sigurnog korišćenja imejla i društvenih mreža poput Fejsbuka i Tvitera na što veći deo članstva.
Sajt neće zameniti novine. Moramo nastaviti sa teškim poslom prodaje novina na svim dešavanjima, kao i među mrežama članova i simpatizera. Bez obzira na sve veći broj radnica i radnika koji koriste internet (preko mobilnih telefona, kućnih računara ili iz internet kafea), novine ostaju ključan način komunikacije i interakcije sa njima. Zato moramo uraditi sve što je u našoj moći kako bismo se postarali da nam novine izlaze redovno. Međutim, umesto da su centralni, organizacioni element partijske izdavačke delatnosti, novine postaju dopuna. Možda je baš usvajanje pristupa vebsajtu kao organizatoru prvi korak ka savremenom odgovoru na pitanje koje je Lenjin postavio početkom prošlog veka: Šta da se radi?