Vladimir Unkovski-Korica piše o korenima Islamske Države Iraka i Levanta nakon terorističkih napada na Pariz.
Od kada je u noći 13. novembra usled terorističkog napada tzv. Islamske države Iraka i Levanta (ISIL) na nevine građane francuske prestonice došlo do krvoprolića na njenim ulicama, svetski mediji su jednoglasno proglasili potrebu za još jednom vojnom intervencijom na Bliskom istoku. Najavljena je koalicija Vašingtona, Pariza i Moskve, dok je Francuska izjavila da je u ratu i pozvala Evropsku Uniju na solidarnost. Još uvek nije jasno kakvu to solidarnost na umu ima predsednik Francuske, Fransoa Oland, ali se ne treba čuditi ako to bude zatvaranje granica i solidarnost u zajedničkoj militarizaciji Evrope.
Već vidimo sličnu reakciju kao nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. Stvara se atmosfera napada na „zapadnu civilizaciju“ i potrebe za jedinstvom „civilizovanog sveta“, kao i na „nacionalno jedinstvo“ pred spoljašnjom pretnjom. Francuska je uvela policijski čas koji će trajati tri meseca. To znači da je suspendovano normalno funkcionisanje ustava, te da su prava sužena, poput onog na slobodu govora ili okupljanja. Za tu meru je glasao skoro čitav francuski parlament, uključujući i Komunističku partiju. Komunistički sindikat, CGT, izjasnio se protiv tog koraka, a protiv su bile Partija Levice i Nova antikapitalistička partija, kao i neke manje leve grupe. Ipak, one nisu zastupljene u parlamentu, te u ovom trenutku predstavljaju „ugušen“ glas u francuskim i svetskim medijima.
Koreni u Al-Kaidi
Čitava zvanična javnost zapadnog sveta, ali i Rusije, plasira ideju da je ISIL „naš“ glavni neprijatelj. To prosto nije tačno. Svakako je istina da nema izgovora za terorističke napade koje je ta grupa izvršila, a to ne samo u Parizu, već, uz pomoć povezanih grupa, širom Bliskog istoka i severne Afrike. Taj napad i napadi slični njemu nemaju nikakve veze sa istinskom narodnooslobodilačkom borbom protiv kolonijalizma koja je postojala i vodi se u raznim delovima sveta koji su pod kolonijalnom vlašću.
Naprotiv, ISIL je za svaku osudu, jer se trudi da seje podele između sunitskih i šiitskih muslimana, ali i između samih sunitskih muslimana s jedne i svih ostalih vera ili ateista s druge strane. Takva borba je reakcionarna borba, pokušaj da se ojača mržnja i podela na religijskoj osnovi. Štaviše, napadi na levičarski skup u Ankari ili napad na civile u Parizu su pokušaj da se podvuče da ISIL ne želi da na Zapadu traži saveznike u borbi protiv kolonijalnih vlasti, već, naprotiv, sama želi „sudar civilizacija“. U takvoj borbi ne postoji ništa progresivno, jer jača snage mržnje i netrpeljivosti među muslimanima, kao i ne-muslimanima.
ISIL predstavlja reakcionarno krilo islamističkog pokreta. Naravno, nije svaki islamizam isti. Iako se mnogi islamisti pozivaju na „povratak“ na kalifat ili na Kuran, njihova tumačenja, kao i klasni interesi, nisu uvek istovetni. Islamizam je ideologija besperspektivnih srednjih slojeva, najčešće besposlenih intelektualaca ili bivših vojnika, koji teži oslobođenju od zapadnih kolonijalnih napada i uticaja. Ali, kao svi pokreti srednjih klasa, da bi bio uspešan, islamizam mora da mobiliše šire snage. Zato su neki islamistički pokreti razvili politiku preraspodele siromašnima, masovnu bazu među potlačenim i besposlenim masama, i čak savezništva sa ne-islamskim grupama, kao što je Hezbolah u Libanu razvio odnose sa revolucionarnom levicom. S druge strane, neki pokreti su razvili striktni elitizam, terorizam kao metod i želju za strogom klerikalnom diktaturom. Takvih podela ima i među hrišćanskim pokretima: treba samo pomisliti na levičarsku „teologiju oslobođenja“ u Latinskoj Americi sa jedne i desničarske pokrete poput „Čajanke“ (Tea Party) u SAD sa druge strane.
ISIL je predstavnik ove druge struje, izrazito radikalno desne, naslednik Al-Kaide u Iraku. Izrastao je kao deo desničarske reakcije na neuspeh arapskog nacionalizma da se odupre imperijalizmu u Iraku, te i pokušaju šitske većine da uspostavi svoju apsolutnu vladavinu nakon pada Sadama Huseina i dolaska američkih trupa. Štaviše, on je u velikoj meri uspeo zato što je Amerika raspustila Sadamovu vojsku nakon invazije na Irak 2003. Mnogi regruti ISIL-a su u ovoj organizaciji našli posao i perspektivu. Ipak, do 2010, američka represija u Iraku je uništila veći deo borilačkog kadra Al-Kaide u Iraku i sličnih jedinica.
Saveznik SAD?
Međutim, Al-Kaida u Iraku se spojila sa Al-Kaidom u Siriji, odbila poslušnost starom vođstvu, i pretvorila se u ISIL. Borba ISIL-a se premestila u Siriju i raširila kao kontrarevolucionarna borba na Bliskom istoku. ISIL je zato krenuo da dobija potporu od američkih saveznica, Turske i Saudijske Arabije, sunitskih sila koje žele da uguše Iran, kao šiitsko uporište. Asadov režim u Siriji je ključan saveznik Irana i postao je meta za sunitske islamističke grupe, jer je predstavljao diktaturu elita etno-religijskih manjina nad sunitskom većinom. Kada je 2011. počeo ustanak protiv Asada, ISIL je bio među grupama koje su dobile tajnu podršku CIA i Mosada.
Neuspeh inicijalnog ustanka protiv Asada je ojačao desničarske grupe i zavisnost mnogih ustanika od spoljne pomoći, što je samo ojačalo islamističke fundamentaliste unutar opozicije na račun drugih grupa. To je dozvolilo i Asadu da se lažno predstavi kao prijatelj manjina koje je takođe do tog trenutka tlačio, ali i drugih, običnih ljudi koji nisu hteli da potpadnu pod jaram fundamentalizma. Ipak, dok nije došlo do ruske intervencije u njegovu korist, njegov režim je delovao klimavo, što isto važi i za opoziciju, dok je jedan od glavnih pobednika u regionu upravo ISIL, koji je faktički stvorio temelje svog „kalifata“, teokratske države, na teritorijama Sirije i Iraka. Osiljen, skupivši novac i resurse iz gradove koje je osvajao počev od 2013, ISIL je krenuo da pali vatru reakcije širom muslimanskog sveta. U tom ključu treba videti njihove napade na Pariz: osiljeni i ostrašćeni, oni žele zapadnu intervenciju, kako bi mogli da sebe predstave kao branioce islama i islamskog sveta.
No, u tome je stvar. ISIL postoji samo zbog američke intervencije na Bliskom istoku. On je često bio u savezništvu sa Vašingtonom, s kojim i sada ima pritajen zajednički interes: imperijalističku intervenciju u muslimanskom svetu, slabljenje antiratnih i demokratskih glasova u ne-muslimanskom svetu, sve veću represivnost ne-muslimanskih vlasti protiv muslimana…Drugim rečima, ISIL kalkuliše da će imperijalistički krugovi rado da iskoriste njihove provokacije zarad lansiranja novog talasa ratova i intervencija kao nakon 11. septembra u SAD. Štaviše, budući da su evropske sile često bile međusobno podeljene i sukobljene sa Vašingtonom, usled neuspeha intervencija u Avganistanu, Iraku i Libiji, ISIL je želeo da ponovo ujedini sve te sile, pa čak i Rusiju, kako bi front bio jednostavniji. „Ili ste sa nama ili ste sa teroristima“, izjavio je Džordž Buš. ISIL bi hteo da kaže „ili ste sa nama ili ste sa nevernicima“.
Budući da je očigledno da su ti imperijalistički ratovi samo doneli nestabilnost i uništenje regionu, a oslabili stabilnost Zapada kao celine uprkos super-profitima koje su izvlačile pojedine kompanije, jasno je da ISIL ima racionalnu kalkulaciju: buduće avanture neće uspeti, oslabljeni imperijalisti će se ponašati sve gore, vrata za ISIL će biti sve otvorenija. ISIL je, u tom perverznom smislu, veliki saveznik zapadnih imperijalista. Oni su već pokazali da su spremni da odgovore na izazov ISIL-a i da se bace u još jednu osvajačku misiju. Bubnjevi rata već se čuju širom severne hemisfere.
Dva jednaka zla?
Da li to znači da je ISIL jednako ili čak veće zlo od imperijalizma? Ne, nije. On izgleda brutalniji i nazadniji, ali je njegova moć nesrazmerno manja od zapadnog, a i ruskog imperijalizma. Istina je da je ISIL uspeo da ubije više od 100 nevinih i rani još 300 u Parizu, ali su brojevi ljudi koji su poginuli u terorističkim napadima van Bliskog istoga u proteklih par godina mnogo manji od broja ljudi koji su ubijeni u zapadnom „ratu protiv terorizma“. Američka vojska je ubila na stotine hiljada samo u Iraku, a da ne brojimo ljude koji su poginuli u drugim delovima sveta putem napada „dronovima“.
ISIL je i sam proizvod zapadnog imperijalizma. On je često bio u savezništvu sa njim, što neposredno, što posredno. On je slabiji od Amerike i zapadnih sila, i za razliku od njih ne može u bilo kom trenutku da udari u bilo koji ćošak planete, nema oružje masovnog uništenja i ne kreće se u pravom smislu van teritorija koje kontroliše. ISIL je samo posledica, a pupčanom vrpcom je vezan za zapadni imperijalizam. Koliko god je istinito da je svaki život jednak, te da su i smrti nevinih u Francuskoj jednako tragične kao smrti usled imperijalističkih napada, ne treba reći da su počinioci zato jednako zli. Oni se razlikuju po mnogo čemu, a brutalnost i nazadnost ISIL-a je u neposrednom odnosu sa njegovom slabošću u borbi sa Zapadom. On želi da ubija civile, dok, kako je Donald Ramsfeld, bivši ministar odbrane SAD rekao, Amerika ne „broji tuđe žrtve“. Nije da imperijalisti žele da ubijaju: njima je svejedno. Pa ipak ubijaju više.
Kapacitet američkih, zapadnoevropskih i ruskih snaga je veći jer njihove zemlje predstavljaju razvijenije kapitalističke države i organizovanu moć države da interveniše van svojih granica. Sve dok je tako, one ostaju glavna prepreka progresu čovečanstva. One su spremne da masovno ubijaju kako bi sačuvale svoje pozicije u hijerarhiji sveta. Ne treba im se povinovati samo zato što njihovi predstavnici liče na nas, nose kravate i odela i govore fino na televiziji.
Gde je tu Srbija?
Štaviše, ne treba im se povinovati u nadi da će nam zato biti bolje. Već je jasno da se naše elite guraju da se udvaraju što Vašingtonu, što Briselu ili Berlinu, što Moskvi, da bi dobile ovu ili onu povlasticu. Nije li jasno da ništa nismo dobili prodajom Zastave FIAT-u, gasa GAZPROM-u, ili potencijalno sada Telekoma Amerikancima? Šta su nam donele privatizacija i dužnička ekonomija?
Jasno je da će Vučić i drugi reći sledeće: sada su sve te sile zajedno protiv ISIL-a. Sada se i one brinu za svoje granice. Sada ni one neće imati u interesu da prihvataju izbeglice, jer će preko njih ISIL da ulazi u Evropu. Sada će im biti u interesu da nas uzmu da im budemo graničari. Sada će biti moguće da ojačamo pregovaračku poziciju sa EU, da uđemo brže. Onda ćemo moći da tražimo više, u BiH, na Kosovu, u Crnoj Gori…Bolje je da budemo poslušni i da se ponašamo kao saveznici protiv većeg zla. Naravno, ISIL će tu biti veće zlo, kao džihadisti u Novom Pazaru ili Sarajevu, a mi ćemo opet biti saveznici sa Amerikancima, Britancima, Francuzima i Rusima protiv „fašizma“. A zauzvrat ćemo dobiti više mrvica sa njihovog sve manjeg stola.
Tako će da raste islamofobija u Srbiji, mržnja prema izbeglicama i susedima, i vezanost Srbije za tonući brod zapadnih ekonomija i ruskog gasa. Srbija rizikuje da sve više liči na banana republiku poput Mađarske ili Poljske, u kojoj naše autoritarne elite prihvataju diktat stranog kapitala zarad mrvice sa stoga, dok narod tone u zaboravu, mraku i pravoslavnom fundamentalizmu. To je Evropa danas. Tvrđava Evropa, sa svojim graničarima, Srbima i drugim Balkancima. Ne zaboravimo kako izgleda imperijalistička agresija, jer smo je i sami videli. Ne zaboravimo da će i na našim ulicama dešavati odmazda napaćenih naroda ako se pridružimo napadima na njih. Ne budimo slepi da poverujemo da nam neće biti isto tako loše kao do sada, kao što je Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj i Grčkoj u Evropskoj Uniji, ukoliko nastavimo putem evroatlantskih integracija. Ne zaboravimo šta su značile devedesete u Jugoslaviji, jer ćemo samo dizati tenzije sa Bosnom i Hercegovinom i Kosovom. Budimo svesni da se imperijalizmu možemo suprotstaviti samo kroz jedinstvo balkanskih naroda u zajedničkoj borbi protiv eksploatatora sa Zapada ili Istoka. Zajedno smo jači, rascepani ne postojimo.
Ko danas kaže „ne“ imaće pravo sutra da govori, kada postane jasno koliko je pogubna politika pridruživanja svetskim silama protiv drugih potlačenih naroda. Pogubna, naravno, po radne ljude, koji će svuda, širom sveta, biti topovsko meso za imperijalističke ratove koji dolaze. Danas recimo „ne“ kako bismo ohrabrili sve koji se protive imperijalizmu, kako bismo svuda edukovali radne ljude šta znači internacionalizam. Jer se danas gradi bolje sutra, jasnim otporom kapitalizmu u njegovoj najvišoj i poslednjoj fazi: imperijalističkoj. Zajedno sa ljudima širom sveta, koji svojim otporom mogu da zaustave fabrike, banke i vojske koje vladaju svetom i da ih upere protiv svojih istinskih neprijatelja, vladara koji ih sve vreme obmanjuju i eksploatišu.