Kada imamo dve podmetnute tempirane bombe jednu pored druge, bez obzira koji detonator aktiviramo, reakcija će biti eksplozija obe. U takvoj situaciji najmanje je važno ko je prvi stisnuo okidač, jer stradaju i jedna i druga strana, dok su podmetači po pravilu van mesta događaja. Manipulisanje suparničkim stranama koje nesvesno predstavljaju sredstvo ka postizanju ciljeva onih kojima je u interesu raspirivanje takvih sukoba jeste nevolja sa kojom se treba izboriti. Zato je bitnije od onog ”ko je prvi počeo?” pitanje: zašto se konstantno podstiče mržnja između naroda?
Kada imamo dve podmetnute tempirane bombe jednu pored druge, bez obzira koji detonator aktiviramo, reakcija će biti eksplozija obe. U takvoj situaciji najmanje je važno ko je prvi stisnuo okidač, jer stradaju i jedna i druga strana, dok su podmetači po pravilu van mesta događaja. Manipulisanje suparničkim stranama koje nesvesno predstavljaju sredstvo ka postizanju ciljeva onih kojima je u interesu raspirivanje takvih sukoba jeste nevolja sa kojom se treba izboriti. Zato je bitnije od onog ”ko je prvi počeo?” pitanje: zašto se konstantno podstiče mržnja između naroda?
U našem slučaju, kada su derbiji i/ili međudržavni mečevi u pitanju, stadioni (kao i svuda uostalom) predstavljaju odlično mesto za ‘’integrisanje radništva u kapitalistički poredak’’[1]. Još ako se igra meč protiv ”tradicionalnog neprijatelja” pobeda sistema je dvostruka. Van-radno vreme, treba da služi kao prostor za organizovanu političku borbu i ispoljavanje opšteg nezadovoljstva radnika svojim položajem u društvu. Na stadionima se ispoljavanje kolektivnih frustracija jednih grupa iste klase ljudi usmerava na drugu, što kroz složnu i masovnu reprodukciju nacionalizma amputira razvijanje kritičko-menjalačke svesti. Umesto sklapanja savezništva i usmeravanja borbe protiv eksploatatorskog sistema, sav menjalački potencijal biva ubijen u međusobnom dvoboju onih strana kojima je ujedinjenje zajednički interes radi istinskog oslobođenja od ugnjetavanja i eksploatisanja. Rušenjem klasne svesti se na najbolji način dezorjentiše i sabotira radničko organizovanje. Sukobljavanjem se gubi stvaralački karakter, koji dobija destruktivnu dimenziju jer je okrenut ka meti, tj. podmetnutom neprijatelju. U tom smislu, vladajućim elitama itekako odgovara održavanje klupske/nacionalne netrpeljivosti na sportskim borilištima. Pažljivim i smislenim režiranjem ovakvih događaja, kako bi se stvorila povoljna klima za bujanje međusobnih sukoba, sistem poentira u svoju korist.
Povod za izbijanje sukoba na kvalifikacionoj utakmici u fudbalu, za predstojeće evropsko prvenstvo između Srbije i Albanije, jeste spuštanje zastave ‘’Velike Albanije’’ dronom na stadion, što je nedugo kasnije prouzrokovalo incidente i prekid meča. Zapravo, najmanje je bitno koja je zastava spuštena dronom na stadion.
Zbog velike pomešanosti balkanskih naroda, prisustvo nacionalističkih ideologija vodi krvoproliću. Bratoubilački i drugi ratovi vođeni u skorijoj istoriji na ovim prostorima, dovodili su i dovode do stalnih podela, koje teže etničkim granicama, koje ujedno omogućavaju stvaranje savršene podloge za ostvarivanje imperijalnih ambicija raznih sila i podršku lokalnih elita. Još uvek sveže i nedovoljno zalečene rane, gubici i stradanja svih učesnika, predstavljaju još uvek veoma lako zapaljiv tinjajući fitilj. U tom kontekstu, mržnja koja eskalira iz domaćeg nacionalizma, a podstiče je i domaći i strani faktor, nije ništa manja ili veća od mržnje stranog nacionalizma. Ali svakako se mora prvo preuzeti puna odgovornost za sopstvena nedela, pa tek onda uputiti kritika tuđim. Jer, i u našim nacionalističkim krugovima vlada manir pravljenja zastava ”Velike Srbije”, kao i skandiranje na tribinama ”Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji”, a ti krugovi su instrumentalizovani od strane vladajuće elite.
Iako Vučić kaže da je incident sa meča ” politička provokacija”, svakako će to iskoristiti da bar trenutno ojača sopstvenu poziciju, upravo zbog autoritarne i nacionalističke politike koju vodi. Međuetnički sukobi koje premijer otvoreno provocira, se često jako dobro koriste za skretanje pažnje sa mnogo važnijih socijalnih i ekonomskih problema. Pod maskom pokušaja destabilizacije Srbije sa puta ka EU od strane Albanije, Vučić će upravo tim preusmeravanjem fokusa javnosti još agresivnije sprovoditi nametnute antinarodne neoliberalne reforme. Cenzurisanjem i gušenjem medijskih sloboda i izražavanja (podsetimo se da je ova vlada dobila izuzetno negativnu ocenu Evropske komisije o medijima), suzbijaće maksimalno prostor za kritiku ovakve politike. Takođe, faktor nepostojanja levičarske partije na političkoj mapi Srbije koja bi pružila otpor ovakvoj politici dodatno otežava stvari.
Postojeće ogromno nezadovoljstvo aktuelnim režimom pokazuje potpuno stihijska podrška Igoru Mikiću, čoveku koji je u toku uživog prenosa na RTS-u, više puta vikao u kameru ”Vučiću pederu!” (odgledajte klip ako niste, pošto je ova vlast stekla naviku da skida sve nepoželjno). Ta pojava je bacila senku dobrih nekoliko sati na kompletno dešavanje sa terena. Masovno oduševljenje potezom ovog čoveka pokazuje zapravo koliko je koncept recikliranih političkih elita bez alternative dominantan. Poprilično hrabar, lud, i nesvakidašnji potez, izveden u prajmtajmu, pred nekoliko miliona gledalaca, prouzrokovalo je kratkotrajnu potrebu da se veliča jedan antiheroj, čije delovanje nikako nije stvaralačkog, a još manje emancipatorskog karaktera. Pritisnuti represijom i opštim rasulom u zemlji, naša potreba za romantizovanjem sumanutih vidova otpora autoritarnom režimu je neka vrsta potrebe, što je opet posledica nepostojanja ozbiljne političke alternative. Na prvi pogled, ”Vučiću pederu” se tumačio kao oslobodilački poklič. U stvari, taj čin je potrebno nedvosmisleno osuditi zbog njegovih homofobnih konotacija.
Dakle, homofobni ispad >napad< Igora Mikića predstavlja reprodukciju istih patrijahalnih represivnih vrednosti, što uz nadmoć i dominaciju dalje implicira pozive na podele (stari i mladi, muškarci i žene, gejevi i strejteri, itd.) i nepoštovanje različitosti, uz stavljanje priče u prepoznatljiv nacionalistički diskurs. Na taj način se jasno iskazuje distanciranje i obračunavanje sa građanskim i emancipatorskim nasleđem slobodarskih prosvetitelja. Izjava je, naravno, bila i izraz šireg nezadovoljstva zbog održavanja „državnog” prajda, ali, homofobne pobune protiv prajda, kao i protiv predstavnika sistema koji proizvodi homofobiju. Ovakav vid pobune je u potpunosti besmislen, jer ne daje pozitivne rezultate. I nikako neće promeniti postojeće odnose ekonomske moći u društvu, naprotiv. Ostaviće ih netaknutim, a do ujedinjenja potlačenih koje bi predstavljalo jedinu realnu pretnju po sistem, i bilo u stanju da izazove veće promene u društvu – neće doći.
Potreba za održavanjem sukoba između naroda je nužna za održavanje sistema, i efikasan mehanizam pomoću kog se suzbija organizovana politička borba radnika kako na unutrašnjem, tako i na internacionalnom nivou. U tom smislu, Vučić kao pripadnik lokalne marionetske elite ne može biti uzrok ovih dešavanja, već njegova posledica. On je samo nastavljač politike koju diktiraju krupan kapital i centri moći (Brisel i Vašington – čiju podršku trenutno uživa), sa namerom da destabiliše svako prevazilaženje nacionalnih okvira i ujedinjenje klasno potlačenog stanovništva, zarad očuvanja sadašnjih vlasničkih odnosa.
Nakon ovog meča, presudom Uefe registrovana je pobeda Srbije službenim rezultatom 3:0, da bi usledila kazna oduzimanjem tri boda zbog izbijanja nereda na stadionu. Na kraju, kakva god odluka da je bila donesena, u prvoj utakmici je sistem ostvario pobedu, a svi smo mi pogodili stativu.
[1] Ljubodrag Duci Simonović – Sport, kapitalizam, destrukcija (drugo izdanje)