Jelena Lalatović je posetila štrajk u Fiat-u. Ovako ona vidi put napred.
Štrajk u Fijatu, čiji su osnovni zahtevi povećanje zarada i smanjene opterećenosti poslom usled premalog broja zaposlenih, prilika je da se borba za radnička prava ne samo intenzivira već i dodatno politizuje. Generalni štrajk, u koji je stupilo preko 90% radnika u proizvodnji, počeo je 27.juna, nakon dva štrajka upozorenja u trajanju od nekoliko sati, te višemesečnih pokušaja sindikata da pregovaraju sa firmom, koja se još uvek nije oglasila.
Ovo je jedan u nizu štrajkova, posle radnika u Goši i radnica Fore, koji su manje ili više uspešno stavili u fokus položaj radnika u proizvodnji i koji su, makar privremeno, pridobili javnost u svojoj borbi protiv kapitalista-poslodavaca i države koja štiti njihove interese. Međutim, situacija u Fijatu iz više razloga ima potencijal da ode i korak dalje od poziva na poštovanje bazičnih radničkih prava:
Najpre, radi se o velikoj kompaniji čiji su zaposleni uglavnom učlanjeni u sindikat, te imaju ugovore na neodređeno, a time i mogućnosti i resurse da predvode otpor nečovečnim uslovima rada. Ogromna nezaposlenost i sveprisutno siromaštvo faktori su zbog koji se težak fizički rad, leti i na 40 stepeni u neklimatizovanim halama, za oko 300 evra mesečno, još uvek posmatra kao dobar posao u odnosu na uslove u drugim preduzećima. Zato je čak i relativno tačna tvrdnja, koju uglavnom plasiraju poslušnici vlasti, da je radnicima Fijata dobro, zapravo pre argument u korist, a ne protiv radničke borbe. Utoliko je štrajk u Fijatu posebno važan zbog svih radnika i radnica koji rade u manjim preduzećima, u katastrofalnim uslovima, a nemaju mogućnost ili su previše uplašeni da se organizuju na svom radnom mestu.
Način na koji je došlo do obustave rada u Fijatu pokazuje koliku važnost mogu imati pobede ostvarene „odozdo“. Radnici jednog od Fijatovih kooperanata uspeli su da uprkos opstrukcijama rukovodstva osnuju sindikat (poređenja radi, pokušaj osnivanja sindikata u Juri završio se otpuštanjem radnika koji su u tome učestvovali), te su za samo 5 dana štrajka uspeli i da primoraju poslodavca da im zarade izjednači sa zaradama Fijatovih radnika. Ova mala pobeda podstakla je radnike Fiata, čije nezadovoljstvo ključa mesecima, budući da su im plate na istom nivou već nekoliko godina, da se organizuju. Kako je Fijat, kao drugi najveći izvoznik u zemlji, preduzeće koje zapošljava preko dve hiljade radnika, generalni štrajk u ovom preduzeću parališe i ostatak automobilske industrije, zbog čega poslodavci koji zahvaljujući zaštiti države odbijaju da se pojave na pregovorima neće još dugo moći da ignorišu zahteve štrajkača. Ovde posebno treba imati u vidu da je jedan od ključnih izvora revolta investitorska strategija za maksimizaciju profita koja podrazumeva da se, nakon odlaska radnika na bolovanje ili njihovog otpuštanja, posao jednostavno preraspodeli na preostale zaposlene. To je „poslovna strategija“ koju primenjuju brojne firme, pa bi zaustavljanje takve prakse u jednom preduzeću ohrabrilo radnice i radnike da se na svojim radnim mestima pobune protiv višestrukog opterećenja. Pobeda Fijatovih radnika imala bi veliki odjek, jer bi pokazala da organizovano radništvo može da stane na put bahatosti kapitalista, odnosno da su promene ipak moguće.
No, kako je Fijat bio strateški oslonac i Tadićeve i Vučićeve politike privlačenja stranih investitora, te kako je reč o evropskoj kompaniji čije se poslovanje ne može dekontekstualizovati kao izuzetak, što je, recimo, u slučaju Jure bilo moguće, nepovoljan položaj radnika koji je uslovio štrajk otvara prostor da se o tome govori na drugačiji način od ustaljene kritike nedostatke pravne države. Argument koji se završava na tome da je neophodno da država zaštiti radnička prava, tj. da poštuje sopstvene zakone, nepotpun je jer zanemaruje uzrok kršenja zakona. S obzirom da je svaka dosadašnja vlast od početka 2000-ih svoju politiku zasnivala na privlačenju investicija, partije na vlasti ne mogu tek tako da promene kurs – poštovanje radnih prava može postati standard, a ne izuzetak jedino kao izraz političke volje koja je spremna da raskine sa politikom privlačenja investitora i posledičnog bespogovornog izlaženja u susret njihovim zahtevima.
Štrajk u Fijatu jeste i jedan od retko plastičnih primera do koje mere su interesi radničke klase i kapitala suprotstavljeni. Naime, sindikati su izračunali da bi za traženo povećanje plata vlasnici kompanije trebalo da se „odreknu“ 0,5% profita. Ne samo da kapital odbija da se odrekne najmanjeg mogućeg dela bogatstva koje radnici proizvode već je u domaćem kontekstu to prvorazredno političko pitanje – zahtev za dostojanstveno plaćenim radom istovremeno je uperen i protiv investitora i protiv domaće vladajuće klase koja se čak ni ne pretvara da posreduje između radnika i ekploatatora, jer uvek otvoreno staje na stranu ovih drugih. Teško je sada prognozirati da li će radnici i radnice uspeti da se odupru pritiscima, ali je izvesno da je štrajk u Fijatu veliki podstrek za sve one koji su svesni da Vučićeva ekonomska politika ne samo ima alternativu već je njena izgradnja pitanje opstanka za sve ljude koji žive od svog rada.
Imajući u vidu da je Fijat Krajsler najveći izvoznik u Srbiji, dakle, jedan od temelja ovdašnje industrije, očekivano je da će radnici kako vreme prolazi biti izloženi sve većem pritisku od strane poslodavaca i države. S obzirom na strateški značaj Fijata za privredu, borba Fijatovih radnika važna je i reprezentativna za čitavu radničku klasu u Srbiji, a pobeda štrajkača značila bi prvi korak ka tome da se „Nećemo da budemo jeftina radna snaga“, što je trenutna parola štrajka, iz borbene parole transformiše u realan politički cilj. Zato je ključno da sada pokažemo solidarnost sa borbom koja ima potencijal da osnaži radničku klasu u celini.