Nekoliko dana nakon što su ekstremisti iz Srpske desnice, Vučičeve satelitske organizacije, propovedali da država treba da ohrabri privrednike na jugu, radnice i radnici Leonija, nemačke kompanije koja se bavi izradom auto-kablova, obustavili su rad na jedan sat u Malošištu, Nišu i Prokuplju jer su im umanjene zarade u rasponu između pet i deset hiljada dinara.
Ovakvo kriminalno ponašanje uprave postaje još gore ako se ima u vidu da su same zarade i inače veoma niske – oko 39.000 dinara. Takođe, razlog je i neplaćanje prekovremenog rada. Premeštaji bez saglasnosti radnika i radnica koji se bune su redovni, a oni konstantno moraju da budu dostupni kapitalisti.
Ipak, treba imati u vidu da krivično zakonodavstvo otvoreno udara na radnice i radnike koji stupe u štrajk, jer član 167. Krivičnog zakonika navodi da: „Ko organizuje ili vodi štrajk suprotno zakonu ili drugim propisima i time dovede u opasnost život ili zdravlje ljudi ili imovinu većeg obima ili ako su usled toga nastupile druge teške posledice, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela, kazniće se zatvorom do tri godine.“
Odredba ne pravi podelu na miran štrajk i nasilan štrajk (mirno i spontano obustavljanje rada može biti u skladu sa zakonom i propisima, odnosno suprotno zakonu, tj. drugom propisu), niti govori o tome da li u „imovinu većeg obima“ ulazi i izgubljena dobit poslodavca tokom kolektivne akcije. Da ne govorimo o tome koji su to „drugi propisi“, koje zakonodavac ima u vidu, niti šta je „opasnost“ , „zdravlje ljudi“ ili „druge teške posledice“. Očigledno je da je u pitanju zamka za radnice i radnike, jer se u šumi propisa i neobjašnjenih termina retko ko snalazi, i na tom tragu se treba boriti i za zakonske promene.
Ono što bi bilo najbolje za radnice i radnike u Srbiji jeste da se organizuju, pre svega sindikalno, na radnim mestima. Ako već postoji sindikat, neka mu pristupe. Ako sumnjaju u krajnje namere postojećeg sindikata ili ako smatraju da isti nije u stanju da ih zaštiti, neka pokušaju da formiraju sopstveni sindikat. Štrajk ne mora da vodi reprezentativni sindikat, niti ga mora voditi sindikat uopšte, već odluku o stupanju u štrajk, odnosno štrajk upozorenja, može doneti i većina zaposlenih (u slučaju potrebe detaljnije konsultovati Zakon o štrajku uz eventualne prateće podzakonske akte i uz pomoć stručnog lica). Bolje je ako ga vodi sindikat, ako ništa drugo, ono zbog anonimnosti, te zaštite radnica i radnika od eventualnih tužbi.
Sa druge strane „Ko silom, pretnjom ili na drugi protivpravan način spreči ili ometa zaposlene da, u skladu sa zakonom, organizuju štrajk, učestvuju u njemu ili na drugi način ostvaruju pravo na štrajk…“ čini krivično delo povreda prava na štrajk. N1 je preneo da se „ne radi… o organizovanom i prijavljenom štrajku jer tako nešto, kako su kazali, u Leoniju nije moguće“.
Podsećamo da ovo nije prvi put da Leoni dospe u žižu javnosti povodom kršenja radničkih prava. U januaru ove godine zaposleni i zaposlene bili su pritisnuti da potpišu „saglasnost“ u kojoj se navodi da pristaju na umanjenja zarada, prekovremeni rad, rad noću i u preraspodeli radnog vremena bez obzira na porodični status, rad noću duže od jedne nedelje, zatim privremeno upućivanje na rad kod drugog poslodavca duže od godinu dana, dok traju razlozi za to, naplatu novčanog potraživanja obustavom zarade koja prelazi 2/3…Na sreću, usled pritiska javnosti, ovaj dokument je povučen.