Vest koju smo primili neposredno pre objave ovog teksta je da su radnici i radnice Fijata, koji su u štrajku već trinaest dana, odlučili da u petak, 14. jula, zamrznu štrajk i otpočnu pregovore sa upravom Fijata. U slučaju da pregovori ne zadovolje radništvo, najavili su nastavak štrajka. Iako smatramo da je ovo ustupak ucenama vlasti i uprave Fijata, i dalje izražavamo svu podršku zaposlenima u Fijatu i uvereni smo da se neće predati u svojoj borbi. U ovom tekstu, naša članica Jelena Vučković Bogdanović prenosi utiske prekjučerašnje posete radnicima i radnicama fabrika Goša u Smederevskoj Palanci i kragujevačkog Fijata.
Već dvanaest dana održava se štrajk radnika i radnica Fijata. Nakon nekoliko štrajkova upozorenja, radništvo je potpuno obustavilo rad i stupilo u generalni štrajk. Paralelno s tim, radnici i radnice fabrike šinskih vozila Goša u Smederevskoj Palanci već više od 100 dana su u štrajku. U ponedeljak, 10. jula, zajedno sa članovima i članicama pokreta „7 zahteva“ i Socijaldemokratske unije, otišli smo da posetimo radnike i radnice u oba štrajka, s namerom da se bolje upoznamo sa specifičnostima njihovih problema, ali i mogućnostima međusobnog povezivanja.
Po dolasku u Smederevsku Palanku i sam kompleks fabrike Goša, nakon kratkog upoznavanja sa radnicima i radnicama, razgovarali smo o svemu sa čime se svakodnevno suočavaju. Rekli su nam da su već 106. dan u štrajku jer im plate nisu isplaćivane od maja 2015. godine, a doprinosi i osiguranje od 2012. godine. Iako je propadanje fabrike počelo odmah nakon njene privatizacije, situacija u Goši zadobila je medijsku pažnju tek nakon samoubistva radnika Dragana Mladenovića u fabričkoj hali.
Kako radnici i radnice kažu, za ovih 10 godina koliko je prošlo od privatizacije, rukovodstvo se toliko puta promenilo da više ni ne pamte sva imena; no, ono što je svima zajedničko jeste da su sve vreme ispumpavali novac iz fabrike, što je kulminiralo u obustavi isplata plata i dohodaka radništvu. Treba istaći da ni prvi vlasnik Goše – ŽOS Trnava, a ni druga firma Lisnart Holdings Limited (obe slovačke) gotovo ništa nisu investirali u poboljšanje rada. Umesto kupovine alata, alat je iznajmljivan po daleko većoj ceni; nikakvog materijalnog unapređenja fabrike nije bilo; oprema za proizvodnju putničkih vozila je nestajala; ostali kooperanti i podgrane preduzeća bačeni su u stečaj. I pored svega ovog, radništvo Goše i dalje je želelo da radi, jer su i danas kapaciteti fabrike dovoljni da se proizvodnja pokrene.
Nakon posete tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, i lažnog obećanja da će država uraditi sve što je u njenoj moći kako bi se problem fabrike Goša rešio, radnici su zamrzli štrajk i pokrenuli proizvodnju. Obećanje o isplati dela dugovanja preostalih zarada nije ispunjeno, te su nastavili sa štrajkom i krenuli sa radikalizacijom istog – blokirajući prugu svakog dana od 7 do 10 h. Trenutni vlasnici pokušavaju da se dokopaju preostalih 11 vagona, koje radnici i radnice čuvaju, jer znaju da, ukoliko im prepuste vagone, od isplata zarada, kao ni do sada, neće biti ništa.
Naravno, sadašnja vlast za dešavanja okrivljuje prethodnu vlast, dok u isto vreme nastavlja da primenjuje istu ekonomsku politiku uništavanja postojećih proizvodnih kapaciteta, privatizacije i privlačenja stranih investicija. Šta u međuvremenu rade poreske institucije i inspektorijat rada, kada je u direktnom interesu države da se porez plaća? I zašto nisu reagovali? Odgovor na ovo pitanje nameće se sam – nijedna od ovih vlasti ne radi u interesu radništva, već se krupni preduzetnici štite ma koliko malverzacija sprovodili i kakve god one bile.
Radnici i radnice Goše rekli su nam da od ponedeljka, 17. jula, planiraju da stupe u štrajk glađu, jer gotovo da ne vide izlaz iz situacije. Otišli smo sa njima na radnički zbor, a u međuvremenu im predložili da neko od njih pođe s nama do Fijata u Kragujevcu, kako bismo stupili u kontakt sa tamošnjim radnicima i radnicama u štrajku. Naš predlog rado je prihvaćen, jer smo tokom razgovora došli do zaključka da bi ovakvo povezivanje moglo da posluži kao inspiracija za potencijalne nove radničke borbe.
Sa dvojicom radnika Goše stigli smo oko 17 h u Kragujevac. Tog dana održana je konferencija za medije štrajkačkog odbora. Malo pre nje, premijerka Ana Brnabić posetila je radnike i radnice Fijata. Tog, desetog dana štrajka premijerka je došla u ulozi posrednice, ali sa namerom da ih „zamoli“ da prekinu sa štrajkom, kako bi mogli da otpočnu pregovore sa rukovodstvom i vlasnicima Fijata, jer je ono odbilo da pregovara sa štrajkačkim odborom dokle god štrajk bude trajao.
Iako Zakon o štrajku jasno nalaže da je na osnovu kolektivnog ugovora poslodavac dužan da otpočne pregovore maksimalno pet dana nakon početka štrajka, to se u Fijatu ne dešava. Stoga, umesto da vlast pritiska rukovodstvo Fijata, ona pritiska radništvo školskim primerom zastrašivanja – pretnjama da će, ukoliko se štrajk nastavi, srpska privreda pretrpeti ogromne gubitke. No, ne ističe se podatak da sam Fijat krši zakon odbijajući pregovore i time stvara i prolongira problem za koji okrivljuje radništvo. Nakon pokušaja da se obrati radnicima i radnicama Fijata, premijerka Brnabić je za vreme govora izviždana, jer je okupljene sve vreme ubeđivala kako treba da prekinu sa štrajkom. Onda je nakon toga medijima dala izjavu kako je „nama teško, a ne radnicima“.
Kome je to teško? Državi, koja je svojim ekonomskim politikama subvencionisanja stranih investitora, istima dala odrešene ruke da eksploatišu radništvo i tako ostvaruju ekstraprofit? Ili je možda teško stranim investitorima, koji ne samo da su dobili subvencije, zemljište i celokupna fabrička postrojenja, nego i visokokvalifikovane radnike i radnice koji su potplaćeni? Primanja radnika i radnica Fijata iznose 38.000 dinara bruto zarade, što je otprilike 23.000 dinara nakon odbitka poreza i doprinosa. S ovoliko novca, dakle, svakog meseca raspolažu radnici i radnice Fijata: tek nešto više od minimalca.
Ukoliko napravimo paralelu sa minimalnom potrošačkom korpom u Srbiji, koja je za mesec april iznosila 36.228 dinara, vidimo da su zaposleni u Fijatu u istoj poziciji kao i ostatak radničke klase u Srbiji. Ovakvi stavovi premijerke države koja je jednotrećinski vlasnik Fijata samo potvrđuju činjenicu da se ne mari za radnički interes, već je u interesu eksploatacija pod mantrom privlačenja stranih investitora, po kojoj štrajk radništva najvećeg izvoznika u Srbiji šalje „lošu sliku“ da ljudi odbijaju da budu robovska radna snaga.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u emisiji „Ćirilica“ izjavio da može da se složi da su plate od 42.000 dinara nedovoljne, ali da alternativni scenario predstavlja i mogućnost da ostanu i bez toga. Da većina ljudi u Srbiji svakodnevno na svojoj koži ne oseća sav užas neoliberalne politike koja se sprovodi, možda bi i poverovali da radnici i radnice Fijata traže nemoguće. Za njihove plate izdvaja se svega 2% ukupne dobiti Fijata, što je spram profita koji ova privatna kompanija ostvaruje gotovo zanemarljiva suma.
Poruka i zahtevi štrajkača i štrajkačica Fijata su krajnje jasni – ili ispunjenje zahteva, ili ništa. Ovakav stav radništva nesumnjivo izaziva strah vlasti, koja je svesna da se sa štrajkom tako velikog preduzeća odnosi snaga polako menjaju.
Konferencija je održana uz prisustvo malog broja reportera, jer se priča o štrajkovima godinama namerno gura u pozadinu kako bi se atomizovale radničke borbe. Nakon konferencije za novinare susreli smo se sa nekolicinom članova štrajkačkog odbora Fijata. Iako su štrajk u Fijatu i štrajk u Goši trenutno različitih intenziteta, njihovi uzroci su isti: dugogodišnje, sistemske privatizacije državnih firmi, vođene pod sloganom da su državne firme „gubitaši“ i da će, ako ostanu državne, gubitaši i nastaviti da budu. Državne firme su pre privatizacija imale daleko viši nivo proizvodnje i veći broj zaposlenih, dok su privatizacije vodile u rasprodaju mašina i brojna otpuštanja. Ovo je podstaklo kratkoročne prihode, ali je dugoročno dovelo do sveopšteg gašenja proizvodnje i uništavanja privrede.
Međutim, štrajk u Fijatu ofanzivnog je karaktera i šalje jasnu sliku o moći ujedinjenih radnika i radnica, dok je štrajk u Goši defanzivan, a njegovi učesnici i učesnice dovedeni do očaja usled nezainteresovanosti države i odsustva reakcije kojom bi ih zaštitila. Stoga stav vlasti prema štrajku u Fijatu ne iznenađuje. Izostanak hitre reakcije pokazuje da vlast misli da će se od štrajka odustati, ako se dovoljno zapreti „krupnim rečima“.
Pobeda u Fijatu može da dovede do velikog skoka u samopouzdanju radničke klase u celoj Srbiji. Borbom za bolje uslove rada i poboljšanje životnog standarda uči se jako bitna lekcija: samo zajedničko i beskompromisno zalaganje za radnička prava može dovesti do promene položaja u kome se radništvo nalazi. Mi iz Marks21 ćemo nastaviti da podržavamo štrajkove i izveštavamo sa lica mesta o tokovima radničke borbe, a zajedno sa drugovima i drugaricama iz „7 zahteva“ i Socijaldemokratske unije trudićemo se da maksimalno doprinesemo izgradnji solidarnosti i dubljem povezivanju radničkih borbi širom Srbije.