Studentsko pitanje je suštinski političko pitanje. Imajući iskustva usvajanja novog Zakona o radu, kao i objavljivanje dugo iščekivane formule za smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, u novonastalim problemima udara na studentski budžet treba pronaći način na koji se može doskočiti bezočnim „reformama“ neoliberalne države pod izgovorom upumpavanja novca u državnu kasu.
Početkom septembra 2014. na predlog Ministarstva prosvete skupština je usvojila Zakon o izmenama i dopunama zakona o visokom obrazovanju. Izmene koje su usvojene, a koje predstavljaju direktan udar na životni standard prosečnog studenta ili studentkinje jesu smanjenje broja ispitnih rokova sa šest na pet u školskoj 2014/2015, a u 2015/2016 na samo četiri, kao i ukidanje mogućnosti da se u petoj, „produženoj“ godini ostvari pravo na finansiranje iz budžeta. Svi studenti koji ne diplomiraju u roku od četiri godine, bez obzira da li su u četvrtoj godini ostvarili 48 bodova, petu godinu će upisivati u statusu samofinansirajućih studenata. To ukratko znači gubitak mesta u domu, jeftinijih obroka u menzi i niza drugih olakšica. Posebna skandaloznost ovih izmena jeste u tome što se ukidanje budžeta za petu godinu primenjuje i na generaciju 2010, koja se sa novim pravilima studiranja upoznaje u hodu, desetak dana pred upis godine.
Uvođenje novih restrikcija upotpunjuje tradiciju već nekoliko godina unazad prisutnog srozavanja studentskog standarda i beskrupuloznog otežavanja uslova studiranja. Primera radi, neki fakulteti praktikuju rangiranje studenta koji su ostvarili 48 i više bodova po proseku, cena prijave ispita najčešće je trocifren broj, a u vandrednom oktobarskom roku može da iznosi i do dve-tri hiljade dinara; prošle godine poskupela je cena obroka u menzi, a uslov za stipendije podignut je sa neophodnog minimalnog proseka 8,5 na 9,0.
S obzirom da je u Srbiji, posebno od uvođenja bolonjskog sistema studiranja, gotovo nemoguće uskladiti posao i studije, studije se najčešće finansiraju porodičnim platama i penzijama. Stoga je jasno da protiv radnog naroda neoliberalna država vodi bitku na dva fronta. S jedne strane, uslovi studiranja se postepeno zaoštravaju, a s druge, država smanjuje plate i penzije.
Da je reč o pljačkanju tj. pokušaju da se budžet popuni svim raspoloživim sredstvima, svedoči ne samo način na koji je zakon usvojen, perfidno i „ispod žita“, već i činjenica da se uprave fakulteta i studentski parlamenti, uz tek po koji izuzetak, ne oglašavaju niti obaveštavaju studente i studentkinje o ovom pitanju. Rokovi se smanjuju, uslov za mesto na budžetu podiže, a studenti i studentkinje za manje od dve nedelje treba da obezbede novac za bodove koje prenose u petu godinu ili deo školarine. Oni koji gube pravo na korišćenje studentskih domova i menzi suočavaju se sa dodatnim troškovima, tako da je izlišno govoriti o važnosti ovih izmena i dalekosežnim posledicama koje one mogu imati, ukoliko im se studenti i studentkinje beskompromisno ne suprotstave.
Odgovor na pitanje zašto ne ukazati poverenje studentskim parlamentima jeste odgovor na pitanje zašto je neophodno radikalizovati metode borbe protiv novih nameta za studentsku populaciju, što podrazumeva izlazak na ulice i masovne proteste dok se donete izmene ne povuku.
Taktika beslovesnog pregovaranja, i to pregovaranja sa predstavnicima vladajuće klase, koja ove drakonske zakone donosi sa punom svešću o teškoćama života i studiranja u Srbiji, prethodnih godina pokazala se kao neefikasna i posredno dovela do ovakve situacije. Studentske parlamente najčešće sačinjava partijski podmladak, kome je ta stavka u biografiji jasan prioritet u odnosu na kolektivne interese. Ukoliko im se iznova omogući da pregovaraju, partijski aparatčici sigurno neće zauzeti nepopustljiv oponentski stav spram svojih partijskih drugova.
Studentsko pitanje se konkretizuje kroz bodove, rokove i cifre školarine, ali, u osnovi, to je pitanje dostupnosti obrazovanja. Potrebni su nam kolegijalnost, solidarnosti i borbeni stav, od kojih nećemo odstupati, niti pristajati na polovično ispunjene zahteve.
Imajući u vidu trenutnu ekonomsku i političku situaciju, studenti i studentkinje univerziteta po Srbiji nalaze se u prelomnoj poziciji da: ili sačuvaju prava izborena u blokadama i protestima 2011. i 2006. godine, i time stvore klimu za kreiranje povoljnije univerzitetske politike prema studentima, ili da dopuste neoliberalnoj državi i njenoj vladajućoj klasi da, pretvaranjem visokog obrazovanja u tržište, ono postane klasna privilegija. Na manje profitabilnim studijskim programima nastavni kadar će, kako bi zadržao studente, manipulisati kriterijumima u ocenjivanju, dok će tamo gde postoji veliko interesovanje studenata, uslovi bivati sve rigorozniji. U oba slučaja rezultat je isti: profit fakulteta biće ispred kvaliteta nastave, što se pokazalo kao jedina za visoko obrazovanje relevantna posledica uvođenja bolonjskog sistema studiranja.
Studenti i studentkinje su nova meta mera štednje, koje ih, podjednako pogađajući i starije članove njihovih porodica, višestruko pljačkaju. Studentsko pitanje sada je poprište klasne borbe, zbog čega zaslužuje podršku svih onih koji osećaju posledice Vučićeve neoliberalne ofanzive.