Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.
Kao i sve do sada, i ovaj feljton objavljivaćemo svakog četvrtka. Pred vama se nalazi deseto poglavlje.
Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.
Preveli Jovana Ristić i Pavle Ilić.
Kao što smo već videli, kod Marksa ideje uvek imaju materijalne korene. Ideje ne ulaze ljudima u glave niotkuda, niti ih Bog ubacuje. Naprotiv, one su uvek odraz i odgovor na realne uslove života.
„Jasno je da su u svim ovim slučajevima te predstave – stvarni ili iluzorni – svesni izraz njihovih stvarnih odnosa i delatnost […] Ljudi su provođači svojih predstava, ideja itd. – ali to su stvarni, delotvorni ljudi, onakvi kakvi su uslovljeni određenim razvitkom svojih proizvodnih snaga i opštenja koje odgovara tim snagama – sve do najdaljih formacija tog opštenja. Svest nikad ne može biti ništa drugo do svesno bivstvovanje, a bivstvovanje ljudi je stvarni proces njihovog života.“[1]
Razvijajući ovu ideju Marks tvrdi da su dominantne ideje društva u bilo kom trenutku u vremenu ideje koje iskazuju interese ekonomski dominantne, odnosno, vladajuće klase.
„Misli vladajuće klase su u svakoj epohi vladajuće misli, tj. klasa koja predstavlja vladajuću materijalnu silu društva je ujedno i njegova vladajuća duhovna sila. Klasa kojoj stoje na raspolaganju sredstva za materijalnu proizvodnju raspolaže time u isto vreme i sredstvima za duhovnu proizvodnju […] Vladajuće misli nisu ništa drugo do idejni izraz vladajućih materijalnih odnosa, vladajući materijalni odnosi izraženi u obliku misli; […] Individue koje sačinjavaju vladajuću klasu imaju između ostalog i svest i, stoga, misle; dakle, ukoliko one vladaju kao klasa i određuju čitav obim jedne istorijske epohe, samo se po sebi razume da one to čine celim svojim opsegom, pa između ostalog vladaju i kao stvorenja koja misle, kao proizvođači misli, regulišu proizvodnju i raspodelu misli svoga doba: dakle, po sebi je razumljivo da su njihove misli vladajuće misli te epohe.“[2]
Međutim, nemaju samo dominantne ideje klasnu osnovu – isto ovo se odnosi i na kritičke i disidentske ideje u društvu. „Postojanje revolucionarnih misli u jednoj određenoj epohi već pretpostavlja postojanje jedne revolucionarne klase“.[3] Zbilja, marksizam posmatra sve značajne i razrađene ideologije kao direktne ili indirektne artikulacije interesa klasa ili delova klasa. Tako u trećem odeljku Komunističkog Manifesta Marks definiše razne suparničke škole „socijalizma“ prema njihovim klasnim osnovama, pa imamo feudalno-aristokratski socijalizam, sitnoburžoaski socijalizam i buržoarski socijalizam; a u Bedi Filozofije on kaže da Prudon „želi da kao čovjek od nauke lebdi i nad buržujima i nad proleterima, a samo je malograđanin koji se neprestano batrga između kapitala i rada, između političke ekonomije i komunizma.“[4]
Naravno, ova logika važi i za marksizam – i on ima materijalnu bazu; i on zastupa interese određene društvene klase. „Kao što su ekonomisti naučni predstavnici buržoaske klase, tako su socijalisti[/kinje] i komunisti[/kinje] teoretičari[/ke] proleterske klase“.[5] Opet, Marks ne želi da kaže samo da su Engels, on i drugi komunisti i komunistkinje „na strani“ radničke klase; on smatra da su njihove ideje generalizacije iskustava i borbe radničke klase. „Teorijske postavke komunista nipošto ne počivaju na idejama, na načelima koje je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj popravljač sveta. One su samo opšti izrazi stvarnih odnosa postojeće klasne borbe, istorijskog kretanja koje se vrši pred našim očima.“[6]
Ovde se javljaju brojni[7] bitni filozofski problemi. Ako su vladajuće ideje buržoaske, a marksističke ideje svet posmatraju sa stanovišta radničke klase, neko bi mogao da izabere marksizam nad buržoaskom misli jer se njemu ili njoj tako više sviđa, ali kako za bilo koji od tih sistema ideja možemo da kažemo da je istinitiji od onog drugog? Zar nisu podjednako pristrasni? Zar ne bi bilo „naučnije“ kada bi smo svet posmatrali objektivno, sa neutralne pozicije? Mnogi, a možda čak i ogromna većina ljudi iz akademskih krugova biraju takav pristup, naročito oni među njima koji se smatraju „društvenim naučnicima i naučnicama“. Takođe, zar nisu i sami Marks i Engels smatrali svoj socijalizam naučnim, što je stav koji se može naći u, na primer, Engelsovom poznatom pamfletu Razvoj socijalizam od utopije do nauke?
Pre svega, reći ću da je moje iskustvo da se velika većina akademika/kinja i mejnstrim društvenih naučnika/ca koji tvrde da su neutralni, uopšte ne može smatrati neutralnim. Ne samo da i oni imaju političke i teorijske stavove i lične naklonosti kao i svi mi ostali, već su često i veoma otvoreni kada o njima govore – i zaista, njihovi studenti i studentkinje su često svesni ovih preferenci i znaju da će verovatno dobiti bolje ocene ukoliko im u svojim radovima idu niz dlaku. Ne radi se o tome da su ovi profesori/ke i akademici/kinje licemerni niti da lažu, već o tome da oni svoje pristrasnosti ne smatraju pristrasnostima. Ideologija je najsnažnija onda kada je ljudi tumače kao zdrav razum.
Međutim, ovo nije najbitniji problem. Bez obzira na to sa koliko se truda i iskrenosti ovi akademici/kinje i društveni teoretičari/ke trudili da ostvare neutralnu poziciju, to im neće poći za rukom. Ne samo zbog toga što ljudska bića nikad ne mogu da u potpunosti pobegnu od svoje društvene uslovljenosti i emocija, već – i to je ono što je najbitnije – zbog toga što neutralno stanoviše koje bi se moglo zauzeti ne postoji. Lenjinovim rečima:
„ [N]e može biti ‘nepristrasne’ društvene nauke u društvu baziranom na klasnoj borbi. Na jedan ili drugi način, sva zvanična i liberalna nauka brani nadničko ropstvo, dok je marksizam objavio nemilosrdan rat nadničkom ropstvu. Očekivati da nauka bude nepristrasna u takvom društvu je glupavo i naivno koliko i očekivati nepristrasnost od radnika po pitanju povećanja radničkih nadnica na račun smanjenja profita na kapital.”[8]
Bili mi profesori/ke na univerzitetu ili radnici/ce u luci, vrhunski ekonomisti/kinje ili nezaposleni samohrani roditelji, svi živimo u društvu podeljenom na klase. Da bismo našli zaista neutralan pogled na društvo, morali bismo da nađemo tačku gledišta koja stoji izvan društva, izvan sveta. To je nemoguće. Ovo, pak, ne znači da su sva gledišta jednaka – marksistička pozicija smatra da je njeno stanovište, stanovište proletarijata, daleko superiornije od stanovišta buržoazije ili malograđanstva po pitanju dolaska do istinskog razumevanja i istorije i sadašnjice društva.
To je tako zbog toga što su proletarijat i oni koji odluče da prihvate njegovo stanovište uključeni u borbu za promenu društva i, samim time, imaju životni interes da društvo razumeju, da ogole kako ono funkcioniše, kako se menjalo u prošlosti i kako može da se promeni u sadašnjosti. Napor da se svet promeni kako bi zadovoljio osnovne ljudske potrebe je osnova (sa)znanja od kad je Homo habilis prvi put počeo da pravi oruđe i lovi divljač. Činjenica da proletarijat mora da promeni celokupni sistem, a ne samo ovaj ili onaj aspekt kapitalizma kako bi se oslobodio samo potkrepljuje ovaj stav. Nasuprot tome, stanovište buržoazije je stanovište klase koja pokušava da održi postojeće društvo i, samim time, da spreči njegovo kritičko razumevanje. Ona mora da se pretvara sama pred sobom i pred celim svetom da je kapitalizam bezvremen i večit sistem. Ona ne može da se suoči sa istorijskom i prolaznom prirodom kapitalizma ništa više nego što je feudalna aristokratija mogla da samoj sebi prizna tokom XV i XVI veka da joj je otkucao zadnji čas.
Čitavo društveno biće buržoazije nju sprečava da prepozna da se njeno celokupno postojanje zasniva na eksploazaciji rada radnika i radnica ili da se kapitalizam zasniva na nepomirljivim protivrečnostima koje ga vuku u krize – za njih je svaka nova kriza uvek rezultat nekakve greške ili pogrešne politike ili lošeg ponašanja. Nalik tome, ona ne može da se suoči ni sa prirodom sopstvene države i zakona. Ona ih oboje gleda kao otelotvorenje „nacionalnog interesa“ ili nečeg nalik tome. Sa druge strane, radnička klasa angažovana u borbi – kroz štrajkove, blokade i okupacije fabrika, na protestima itd. – ima potrebu da razume istinsku prirodu države i zakona koji je konstantno napadaju.
Stanovište sitne buržoazije, klase koja nije sposobna ni da vlada postojećim društvom, niti da ga promeni, je još gora osnova za razumevanje sveta. Sa jedne strane ono je spremno da prihvati najnerealnije i najutopističkije iluzije o pomirenju klasa i prepravci sveta na osnovu univerzalne ljubavi i „njuejdž“ misticizma, a sa druge je otvoreno za najdivljačkije i nazadnije rasističke i fašističke ideje.
Marksistička tvrdnja da je stanovište proletarijata najbolje gledište za razumevanje istine o društvu dolazi od drevnog filozofskog pitanja (kojim su se bavili još i Platon i Aristotel) o značenju „istine“. Postoje i postojale su brojne teorije o istini, ali ona koja je dominantna, naročito za materijaliste/kinje je ta da „istina“ znači poklapanje (korespondencija) sa činjenicama ili realnošću. I zaista, u materijalizmu (kao što smo rekli na počeku četvrtog poglavlja), ako neku tvrdnju ili teoriju želimo da smatramo „istinitom“ ona mora na neki način da odgovara „realnosti“. Štaviše, ova teorija istine (teorija „korespondentnosti“) odgovara glavnoj svakodnevnoj upotrebi te reči, što se vidi na primerima rečenica: „Da li je istina ovo [glasina] što mi je osoba X ispričala?“ ili „Kunem se da ću govoriti samo istinu.“ ili „Iskreno da ti kažem, švorc sam.“ Ovo je važno jer, kao što je Vitgenštajn smatrao, značenje reči je određeno time kako se koriste (iako se u klasnom društvu značenju određenih ideološki nabijenih reči može i treba prigovarati).
Ipak, postoje određeni problemi i sa teorijom korespondentnosti. Pre svega, kako možemo da znamo da neka tvrdnja odgovara realnosti? Ovo naročito važi za tvrdnje koje se ne mogu odmah proveriti direktnom proverom nekih od čula, ali i zbog toga što čulna percepcija ponekad može da zavara. Zatim, kada se odmaknemo od dosta ograničenog seta „svakodnevnih“ pitanja, „istinite“ tvrdnje o svetu mogu da se „ogledaju“ u realnosti i da joj „korespondiraju“ samo u određenim aspektima ili u određenoj meri, kao što fotografija (mirujuća dvodimenzionalna slika) može da predstavlja neki prizor ili osobu do određene tačke, ali ne može da uhvati bogatstvo i kompleksnost trodimenzionalne pokretne realnosti. Stoga, tvrdnja da je zemlja okrugla je istinita u odnosu na tvrdnju da je ravna ploča, ali nije apsolutno tačna. Tvrdnja da je „oblik zemlje sfera spljoštena na polovima a blago ispupčena na ekvatoru“ je tačnija od tvrdnje da je okrugla, ali se svejedno ne poklapa sa stvarnošću zbog lokalnih topografskih varijanti (planine, brda, itd.). Na posletku, ne može postojati potpuno poklapanje između tvrdnje i stvarnosti zbog toga što se tačan oblik zemlje stalno menja, čak i u onom vremenu koje bi bilo potrebno da se on izmeri i da se pribeleže zaključci merenja.
Marks se nosi sa ovim problemima tako što tvrdi da je pitanje istine u suštini praktično pitanje. Sa jedne strane, ukoliko je neka ideja ili teorija primenjiva u praksi to može biti samo zbog toga što ona odgovara određenim aspektima stvarnosti – iako ona ne objašnjava (niti može da objasni) čitavu realnosti. Stoga, činjenica da Magelanovi brodovi nisu pali preko ivice sveta, već su se vratili u Portugal kad je on krenuo na put oko sveta dokazuje da je svet okrugao, a ne ravan, iako je „okrugao“ dosta grupo uopštavanje. Sa druge strane, kako se razvija delatnost ljudske rase, tako ona pritiska granice postojećeg znanja i ukazuje na probleme u postojećim teorijama. Ovo dovodi do razvoja novih ideja i teorija koje onda opet treba testirati i „dokazati“ u praksi. Dakle, postoji stalni razvoj po obrascu: praksa – teorija – praksa – teorija – praksa.
U komentaru o Hegelu u svojim Filozofskim beleškama Lenjin to ovako formuliše:
„Život rađa mozak. Ljudski mozak opaža prirodu. Proverom i primenom tačnosti ovih opažanja kroz praksu i tehniku, čovek dolazi do objektivne istine.“[9]
Međutim, Lenjin objašnjava šta podrazumeva pod „opažanjem“ kako bi pojasnio da se ne radi o jednostavnom ili mehaničkom procesu:
„Spoznaja je večito, beskrajno približavanje misli objektu. Odraz prirode u čovečijoj misli se ne sme razumeti ‘beživotno’, niti ‘apstraktno’, niti oslobođeno kretanja, niti bez protivrečnosti, već u večitom procesu kretanja, nastajanja protivrečnosti i njihovog rešavanja.”[10]
I „ljudsko znanje nije prava linija (niti prati pravu liniju), već kriva koja se beskrajno približava nizu krugova – spirala.”[11]
Na ovaj način se razvija i prirodna nauka. Ona se nikako ne sastoji od proste akumulacije apsolutnih istina, već od progresivnog niza aproksimacija, od delimičnih istina koje bivaju odmenjene celovitijim objašnjenjima i „istinama“, odnosno, „zakonima“ koji su primenjivi u okviru nekih ograničenja, ali ne i van njih. Engels nudi primer Bojlovog zakona.[12]
„Uzmimo za primjer poznati Boyle-ov zakon po kome zapremina plinova, pri jednakoj temperaturi, stoji u obrnutom razmjeru prema pritisku kome su plinovi izloženi. Regnault je našao da za izvjesne slučajeve taj zakon ne važi. […]
Ali Regnault, kao čovjek od nauke […] je stvar ispitivao i dalje i našao da je Boyle-ov zakon uopće samo približno točan, da svoju važnost gubi naročito kod plinova koji pomoću pritiska mogu da se pretvore u tečno stanje, i to je gubi onda kad se pritisak približi točki kod koje nastaje tečno stanje. Pokazalo se, dakle, da je Boyle-ov zakon točan samo u određenim granicama. Da li je bar u tim granicama apsolutno, konačno istinit? To ne će [sic] da tvrdi ni jedan fizičar. On će reći da taj zakon važi u određenim granicama pritiska i temperature, i za određene plinove; ali ne će [sic] isključiti mogućnost da buduća istraživanja i u ovim već suženim granicama postave još uže ograničenje, ili da izmijene formulaciju zakona.”[13]
Ipak, postoji važna razlika između prirodnih i društvenih nauka. Kapitalističko društvo duboko utiče i na jedne i na druge. U oba ova polja prioriteti sistema diktiraju to koji će se fenomeni javiti, koji među njima će biti istraženi, koji projekti će biti finansirani, a koji ignorisani ili gurnuti pod tepih. Stoga, u savremenom svetu postoji ogromna naklonost ka naučnim istraživanjima koja mogu imati vojne implikacije, naročito u poređenju sa medicinskim ili klimatskim istraživanjima. Bez obzira na sve, buržoaziji treba prirodne nauke koja „radi“, čak i onda kada se ona primenjuje u duboko reakcionarne svrhe – B-52 bombarderi moraju da stignu do svojih meta; nuklearne rakete moraju da ispravno uzlete i eksplodiraju – i zbog toga nauka koja stvara ove objekte mora da bude tačna (istinita) u smislu koji smo gore naveli. I zaista, buržoazija i prirodne nauke su bile u savezu protiv saveza crkvene religije i feudalne aristokratije još od doba humanizma i renesanse i naučne revolucije u XVI i XVII veku (Kopernik, Galilej, itd.).[14]
Situacija je dosta drukčija kad je reč o izučavanju društva. Naravno da buržoaziji trebaju razne informacije, statistike itd, ali joj nije potrebno naučno razumevanje društva na isti način na koji koj je potrebno razumivenje prirode. Ona je u stanju da izvlači profit potpuno srećna i bez naučnog shvatanja toga kako profit nastaje, i u stanju da vlada društvom na osnovu akumuliranog iskustva i klasnih instinkta („instinkt“ ovde označava internalizovano iskustvo, a ne instinkt u biološkom smislu). Barem od 1848. naovamo mejnstrim društvene nauke se više bave opravdavanjem postojećeg poretka nego bilo kakvim proaktivnim radom. Veliki deo njene uloge u tom periodu je bilo diskreditovanje marksističke analize društva.
Na primer, uzmimo u obzir pitanje društvenih klasa – jedno od osnovnih pitanja sociologije. Uprkos tome što se ovim pitanjem bavi preko 100 godina, i uprkos pokušajima ljudi poput Maksa Vebera, Emila Dirkhema, Talkota Parsonsa, Roberta Mertona, Džona Goldtorpa, Dejvida Lokvuda, Ralfa Darendorfa, Entonija Gidensa i mnogih drugih, mejstrim sociologija nije ništa bliže koherentnoj ili opšteprihvaćenoj teoriji klasa, a čak su i empirijska istraživanja na tu temu izrazito ograničena. Međutim ovo ne znači ništa; ne znači ništa ukoliko je većina ljudi uključujući većinu studenata i studentkinja sociologije potpuno zbunjena ovom temom dokle god je (u obrazovanju i medijima) dominantan pogled da je marksistička teorije klase, a posebno marksistička teorija o ulozi radničke klase „neadekvatna“ odnosno „prevaziđena“.
Nalik tome, kad je reč o istoriji, nije bitno to da li je dominantno tumačenje istorije liberalna teorija progresa, potpuni empiricizam ili postmoderna odbojnost prema bilo kakvim velikim narativima ukoliko je istorijski materijalizam odbijen. Buržoazija reaguje i pravi istoriju na bazi sopstvenih interesa, a ne na bazi bilo koje od ovih teorija, ali bi svakako preferirala da marksistička teorija istorije ne utiče na radničku klasu niti da je navodi u njenim aktivnostima.
Međutim marksistička teorija istorije i analiza društva nastaju iz stvarnih praktičnih potreba – potreba radničke klase – i fokusirane su na praksu. Marksistička teorija je vodič aktivnosti u borbi da se promeni svet i samim time je podložna proveri kroz praksu. Na bazi ovoga je tvrdnja da je marksizam naučan dobro zasnovana i izvučena iz njegovog karaktera teorije radničke klase, pre nego što joj je on protivrečan.
Da li ovo znači da marksizam može da tvrdi kako je dokazano da je objektivno istinit? Svakako da postoji izobilje praktičnih iskustava koja potvrđuju mnoge centralne pretpostavke marksizma: da kapitalizam proizvodi ogromnu nejednakost; da ima urođenu tendenciju ka ekonomskoj krizi; da opstanak kapitalizma dovodi u rizik opstanak ljudske rase; da postoji fundamentalan konflikt interesa između kapitalističke i radničke klase; da država služi interesima kapitalističke klase; da radnička klasa (koju čine ljudi koji žive od prodaje svoje radne snage) raste sa rastom kapitalizma. Dokazi ovih tvrdnji nisu samo prikazani u nebrojenim knjigama, već struje kroz krv radničke klase širom sveta. Razjašnjavajuća moć istorijskog materijalizma, njegova sposobnost da proizvede iscrpan i koherentan prikaz istorije u svoj njenoj kompleksnosti je takođe dokazan u mnogim radovima, uključujući određen broj nesumnjivih remek dela poput Marksovog XVI Brimera Luja Bonaparte, S. L. R. Džejmsovog Crni Jakobinci, Džefri di Sen-Kroajeve Klasne borbe u svetu antičke Grčke i Narodne istorije sveta Krisa Harmana.
Međutim, marksizam se još uvek nije pokazao kao tačan u praksi u najbitnijem od svih svojih aspekata: radnička klasa do sad nije ispoljila u praksi svoju sposobnost da sruši kapitalizam (osim privremeno i na ograničenom području) i da oslobodi čovečanstvo stvarajući besklasno društvo.
Stvara li je ovo osnov za sumnju? Svakako. Da li je ovo osnov za odbacivanje marksizma? Ne, nije. Za početak, zato što kad je reč o ovom pitanju provera u praksi ne može biti podvrgnuta vremenskom ograničenju. Porazi Pariske komune, Ruske, Nemačke i Španske revolucije, itd. Bili su ozbiljni udarci, ali oni mogu biti i jesu objašnjeni kroz marksističku teoriju, i oni ne čine dokaz o istorijskoj nesposobnosti radničke klase ništa više nego što je neuspeh buržoaske revolucije u renesansnoj Italiji ili šesnaestovekovnoj Španiji dokazao nesposobnost buržoazije da sruši feudalizam.
Drugo, kriterijum prakse u ovoj diskusiji se sagledava iz drugog ugla. Kao ljudska bića mi smo prinuđeni da reagujemo u skladu sa logikom sveta u kom se nalazimo ukoliko ne želimo da umremo. Lovačko-sakupljačke horde iz kamenog doba su sigurno želele najbolje moguće strele i lukove i kamene sekire, ali su bile prinuđene da izađu i kopaju krtole i love sa onim što su imali čak i kada ishod nije bio zagarontovan, jer je jedina preostala alternativa bila smrt od gladi. Kada brod tone dolazi trenutak u kome se moramo ukrcati u čamce za spasavanje iako nismo sigurni kako da stignemo do kopna. Sve više, ovakva je situacija sa kojom su suočeni radnička klasa i čovečanstvo. Nalazimo se u globalnoj krizi i krećemo se ka globalnoj katastrofi. Moramo da delamo. Uz pomoć kog pogleda na svet, vođeni kojom teorijom, bi trebalo da probamo da promenimo svet? U odgovoru na ovo pitanje može se reći da se Marksizam, u praksi, iznova i iznova, polazao kao ubedljivo najbolji vodič za akciju radničke klase.
Ako govorimo o alternativnim vodiljama akcije radničke klase na internacionalnom nivou u suštini postoje samo dve: anarhizam i socijaldemokratski reformizam. Anarhizam je uvek bio manjkav u teorijskoj osnovi – naprosto ne postoji nijedan rad iz anarhističke tradicije koji se može uporediti sa Kapitalom ili čak Komunističkim manifestom ili, u suštini, bilo kog istorijskog rada koji sam naveo ranije – a kad govorimo o njegovoj praksi, ne samo što nije uspeo da pobedi, već nije uspeo da dođe ni blizu pobede kako sam to i pokazao u drugim delima (Pogledati Molinju, Anarhizam: markistička kritika).
Socijaldemokratski reformizam je teorijski pobila Roza Luksemburg u svojoj Socijalnoj reformi ili revoluciji iz 1900. godine, manje ili više odmah nakon što je zadobio svoju konačnu formu. Otada je svet video mnoštvo socijaldemokatskih i labursitičkih vlada u nebrojenim državama širom sveta – Nemačkoj, Francuskoj, Španiji, Portugalu, Italiji, Grčkoj, Švedskoj, Norveškoj, Australiji, Novom Zelandu, Brazilu i u mnogim drugim, uključujući čak 11 laburističkih vlada u Britaniji. Nijedna od ovih vlada nije napravila ozbiljan pokušaj da preispita kapitalizam. U doba kapitalističkog buma i prosperiteta ponekad su obezbeđivale ograničene reforme kompatibilne sa opstankom i interesima sistema. U doba krize, kao što je Irskoj u trenutku pisanja, ili u Grčkoj dok Pasokova vlada nije oborena, ove vlade su bezuslovno sarađivale s kapitalističkom klasom u napadima na radničku. Kao „manje zlo“ za koje se glasa socijaldemokratija jedva opstaje. Kao vodilja borbe radničke klase davno je napustila scenu. Ovo ostavlja marksizam, rečima Žan Pol Sartra, „nenadmašivom filozofijom našeg vremena“.
[1] Karl Marks i Fridrih Engels, Nemačka ideologija;
[2] Isto.
[3] Isto.
[4] Marks, Beda filozofije;
[5] Isto.
[6] Karl Marks i Fridrih Engels, Komunistički manifest
[7] U Šta je prava marksistička tradicija? pokazujem na koji način glavne ideje marksizma izrastaju iz društvenog bića radničke klase. (Op. aut.)
[8] Vladimir Iljič Lenjin, Tri izvora i tri sastavna dela marksizma.
[9] Prevedeno sa engleskog iz Conspectus of Hegel’s Science of Logic — Book III (Subjective Logic or the Doctrine of the Notion). (op. prev.)
[10] Isto.
[11] Isto.
[12] Kod nas poznat kao Bojl-Mariotov zakon. (op. prev.)
[13] Engels, F. (1947): Anti-Dühring, Naprijed, Zagreb, str. 93, 94.
[14] Za brilijantnu i kratku analizu ovog sukoba videti Engelsov uvod u Dijalektiku prirode. (op. aut.)