Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12b. Gramši[16 min. za čitanje]

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti dvanaestog poglavlja pod nazivom Lukač, Gramši, Altise, odlučili smo da ga podelimo na tri dela. Pred vama se nalazi drugi deo dvanaestog poglavlja, koji se bavi Antonijem Gramšijem.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.

Prevela Jovana Ristić.

Antonio Gramši (1881–1937) bio je italijanski marksista čiji je politički i intelektualni razvoj u izvesnoj meri bio paralelan sa Lukačevim. U mladosti je, kao i Lukač, bio pod uticajem hegelijanstva – konkretno, kroz radove vodećeg italijanskog filozofa toga vremena, Benedeta Kroćea – i, kao i Lukača, u revolucionarni marksizam ga je uverila Ruska revolucija, a učestvovao je i u revolucionarnim borbama koje su, u Italiji kao i širom Evrope, usledile za Prvim svetskim ratom. Tokom „dve crvene godine“ okupacija fabrika i fabričkih saveta, 1919. i 1920. godine, Gramši je blisko sarađivao sa radništvom Torina i uređivao novine L‘Ordine Nuovo (Novi poredak), koje su postale politički izraz pokreta fabričkih saveta. Učestvovao je u osnivanju Italijanske komunističke partije (PCI) 1921. godine, kada se odvojila od Italijanske socijalističke partije (PSI).

Poraz radničkih okupacija bio je praćen talasom reakcije, koji je kulminirao kada su Musolini i fašisti preuzeli vlast. Gramši je bio prognan u Moskvu, ali se zatim vratio u Italiju 1924. godine kao vođa PCI, nakon borbe protiv dogmatskog, „ultralevog“ Amadea Bordige. Međutim, ubrzo ga je fašistička država uhapsila i osudila na dvadeset godina zatvora. Zatvorski uslovi uništili su Gramšijevo odveć krhko zdravlje i, do trenutka kada je pušten iz zatvora, bio je već smrtno bolestan. Preminuo je 1937. godine. Međutim, radovi koje je napisao boraveći u zatvoru, poznati kao Zatvorske beleške, njegov su najvažniji i najpoznatiji doprinos marksističkoj filozofiji.

Zatvorske beleške su fragmentarno delo vrlo širokog raspona, koje se bavi temama raznolikim koliko su i renesansa, moderno italijansko pozorište i američki fordizam – nije moguće ponuditi ni kratak pregled njihovih sadržaja. Međutim, najvažnija tema kojom se bave, po mojoj proceni, jeste Gramšijev osvrt na uzroke poraza revolucije u Italiji i u Evropi nakon Ruske revolucije, i po ovom pitanju moguće je u glavnim crtama izneti njegove ključne ideje.

Gramšijeva zapažanja mogu se podeliti u dve međusobno povezane kategorije: prva je analiza objektivnih razlika između Rusije i Zapada; druga je kritika subjektivnih faktora – filozofije, ideologije i prakse vođa i partija evropskog socijalističkog pokreta.

Gramši je zastupao mišljenje da je, zbog ekonomske i društvene nazadnosti Rusije, postojao znatno drukčiji odnos između države i civilnog društva od onog koji je bio karakterističan za Zapadnu Evropu.

U Rusiji je država bila sve, a civilno društvo arhaično i želatinozno; na Zapadu je postojala podesna veza između države i civilnog društva – kada se država zatresla, odjednom je otkrila jaku strukturu civilnog društva. Država je bila samo krajnji rov, iza kog je stajao moćan sistem tvrđava i zemljanih radova.^[1]

I:

„U slučaju najnaprednijih država […], ‘civilno društvo’ je postalo veoma kompleksna struktura, i to ona koja je otporna na katastrofalne ‘prepade’ neposrednih ekonomskih elemenata (krize, depresije itd.). Nadgradnje civilnog društva su kao rovovski sistemi modernog ratovanja. U ratu ponekad deluje da je žestok artiljerijski napad uništio celokupni odbrambeni sistem neprijatelja, a zapravo je uništio samo spoljni opseg, periferiju. […] Ista stvar se događa i u politici, tokom velikih ekonomskih kriza. Kriza ne može dati strani koja napada mogućnost da se brzinom svetlosti organizuje u vremenu i prostoru, a kamoli je obdariti borbenim duhom. Nalik tome, branioci nisu demoralisani niti napuštaju svoje pozicije, čak i kad se nađu u ruševinama, niti gube veru u sopstvenu snagu ili budućnost.“^[2]

Ovo je, zauzvrat, povezano sa Gramšijevim isticanjem „hegemonije“, tj. elementa kulturnog, moralnog i intelektualnog vođstva koje prati element sile u vladavini nad društvom od strane ekonomski dominantne klase, što omogućava toj klasi da vlada uz pristanak, kao i uz represivnu moć. „Nadmoć jedne društvene grupe manifestuje se na dva načina, kao ‘dominacija’ i kao ‘intelektualno i moralno vođstvo’… Društvena grupa može, i zbilja mora, da se koristi ‘vođstvom’ i pre nego osvoji državnu vlast.“^[3]

Za Gramšija je nadmoćna uloga koju je odigrala caristička autokratija u Rusiji, u kombinaciji sa relativnom društvenom slabošću i nedovoljnom razvijenošću buržoazije, značila da je ruski kapitalizam postao ranjiv na „frontalne napade“ kada su represivne snage države skršene (što se desilo u nekoliko dana Februarske revolucije 1917). Suprotno tome, buržoazija u Zapadnoj Evropi je, s obzirom na viševekovni organski razvoj, bila daleko više ideološki i institucionalno ukorenjena u društvu i stoga u boljoj mogućnosti da se odupre direktnom napadu.

Ova analiza imala je značajne implikacije za revolucionarnu strategiju i taktiku. Poduprla je Gramšijevu kritiku Bordige i njegove „levičarske“ tendencije u PCI, koja se suprotstavljala svakom jedinstvenom frontu protiv fašizma (koji Bordiga nije razlikovao od „normalnih“ oblika buržoarske vladavine), kao i njegovu kritiku „teorije ofanzive“ za koju su se zalagale „levica“ Komunističke partije Nemačke i druge ultraleve struje unutar Komunističke internacionale. Gramši je zagovarao nešto što je nazivao „dualnom perspektivom“, koja kombinuje „nivoe sile i pristanka, autoriteta i hegemonije […], agitacije i propagande […], taktike i strategije itd.“^[4] i podrazumeva izgradnju saveza, što je u Italiji konkretno značilo savez između proletarijata u severnim gradovima i seljaštva sa juga.^[5] Iz te perspektive se Gramši usredsredio i na ulogu intelektualaca^/ki u postizanju i održavanju ideološke hegemonije. On piše:

„Sada nas intelektualci^/ke interesuju kao masa, ne samo kao individue. Neupitno je važno i korisno za proletarijat da se jedan^/na ili više intelektualaca^/ki individualno povežu sa njegovim programom i doktrinom, sjedine sa proletarijatom, te postanu i počnu sebe osećati kao integralni deo njega… Međutim, podjednako je važno i korisno da među intelektualnim masama dođe do istorijski karakterističnog unutrašnjeg, organskog sloma; da se, u modernom smislu reči, formira levičarska tendencija kao masovna formacija, koja će biti orijentisana ka revolucionarnom proletarijatu. Savez između proletarijata i seljačkih masa iziskuje ovu formaciju.“

Međutim, Gramši još veći naglasak stavlja na stvaranje sloja koji naziva „organskim intelektualcima^/kama“. On tvrdi da svaka društvena klasa, koja nastaje na osnovu „suštinske funkcije u svetu ekonomske proizvodnje, zajedno sa sobom, organski stvara i jedan ili više slojeva intelektualaca^/ki, koji joj pružaju homogenost i samosvest“^[6] – ne samo u ekonomskom, već i u društvenom i političkom smislu. U slučaju buržoazije, ovo podrazumeva industrijske tehničare^/ke, ekonomiste^/kinje, advokate^/ice, kulturne eksperte^/kinje itd. Radničkoj klasi je potreban njen vlastiti ekvivalent: borbeni radnici i radnice koji imaju jasnu ideju o istorijskoj ulozi svoje klase. Neophodno je, kaže on:

„[…] neprestano raditi na podizanju intelektualnog nivoa stalno rastućeg sloja običnog naroda… Ovo znači raditi na stvaranju intelektualnih elita novog tipa, koje izrastaju direktno iz masa, ali ostaju u kontaktu s njima postajući, takoreći, potporni stub.

Ova […] neophodnost je ono što, ukoliko se shvati, zaista menja ‘ideološku panoramu’ doba.“^[7]

Čitava ova strategija borbe za hegemoniju iziskuje, po Gramšijevom gledištu, vođstvo radikalno neekonomističke revolucionarne partije – stoga je ona u Zatvorskim beleškama propraćena filozofskom kritikom ekonomskog determinizma i fatalizma, koji je bio zajednički marksizmu Druge internacionale i sektaškom ultralevičarstvu Bordige i „levih“ u Komunističkoj internacionali, a bio je snažan i u KPSS-u.

Do ovoga je došlo zato što, u periodu poraza, „kada nema inicijative u borbi […], mehanički determinizam postaje strahovita snaga moralnog otpora“. Stvarna volja se zaogrće u „čin vere“ i ubeđenje u istorijsku neizbežnost kao „zamenu za predodređenost ili proviđenje ispovednih religija“. No, kada se okolnosti promene i ugnjeteni i ugnjetene budu pozvani da preuzmu kontrolu nad društvom, „mehanicizam […] postaje neposredna opasnost“.^[8]

Gramši prepoznaje ne samo pasivnost determinističkog gledišta, već i njegov inherentan elitizam – u njemu se ogleda nedostatak vere u to da ugnjeteni i ugnjetene mogu da se bore i da vode.

On nastavlja odbacujući mogućnost – kao što je to učinio i Marks u svojoj drugoj tezi o Fojerbahu – „nadistorijskog i nadljudskog objektiviteta“, poimajući takvu ideju kao „mamurluk od božanskog koncepta“ i tvrdeći da „objektivno“ uvek znači „ljudski objektivno“. Ljudski objektivno znanje stoga je nešto za šta se mora (iz)boriti i što se može u potpunosti ostvariti tek onda kada ljudski rod bude ujedinjen u besklasnom društvu.

Na isti način Gramši odbacuje pravo koje mehanički materijalizam polaže na naučno predviđanje:

„U stvarnosti možemo ‘naučno’ predvideti samo borbu, ali ne i njene konkretne momente, koji ne mogu biti ništa drugo do rezultati suprotstavljanja snaga u stalnom kretanju, snaga koje nikada nisu svodive na fiksirane kvantitete, budući da unutar njih kvantitet stalno postaje kvalitet. U stvarnosti možemo ‘predviđati’ u onoj meri u kojoj delamo, u kojoj ulažemo svestan napor i time konkretno doprinosimo stvaranju ‘predviđenih’ rezultata. Samim tim, predviđanje se razotkriva ne kao naučni čin znanja, već kao apstraktan izraz uloženog napora, praktičan način stvaranja kolektivne volje.“^[9]

Gramši pokazuje kako mehanički materijalizam dehumanizuje i „derevolucioniše“ marksizam: dehumanizuje ga ne u buržoaskom „sentimentalnom“ smislu, već u smislu uzdizanja marksizma u aistoričnu doktrinu koja više ne polazi od stvarnih, istorijskih ljudskih bića kao osnove; „derevolucioniše“ ga utoliko što ga čini nesposobnim da shvati značaj revolucionarne prakse, time podrivajući revolucionarnu intervenciju i inicijativu.

Za Gramšija je „filozofija prakse […] apsolutni humanizam istorije“.^[10] Kombinovanje ovog filozofskog pristupa s direktnim i intimnim učešćem u radničkim borbama tokom „dve crvene godine“ omogućilo mu je da problem razvoja klasne svesti formuliše drukčije od Lukača^[11], ali mnogo više na liniji Marksove i Engelsove analize svesti u Nemačkoj ideologiji (koju Gramši nije mogao pročitati u to vreme). Gramši je tvrdio da je postojeća svest „prosečnog^/e“ radnika^/ce i radničke klase u celini „višestruka“ ili „kontradiktorna“ svest, koju sačinjavaju elementi „zdravorazumskog“ (često poteklog iz prošlosti ili od uticaja dominantnih klasa) i „dobrorazumskog“, zasnovanog na praktičnom iskustvu i aktivnosti.

Aktivan „čovek iz mase“ poseduje praktičnu aktivnost, ali ne i jasnu teorijsku svest o njoj – što svejedno podrazumeva razumevanje sveta u onoj meri u kojoj se taj svet (aktivno) menja. Istorijski gledano, njegova teorijska svest zbilja može biti u suprotnosti s njegovom aktivnošću. Neko bi mogao reći kako on poseduje dve teorijske svesti (ili jednu kontradiktornu): jednu koja je implicitna u njegovoj aktivnosti i koja ga u realnosti ujedinjuje sa svim kolegama-radnicima u praktičnom preobražaju stvarnosti; i drugu, koja je naoko vidljiva ili verbalna i koja je nasleđena iz prošlosti i nekritički upijena.^[12]

Razvoj revolucionarne klasne svesti stoga nije pitanje „nametanja“ spolja razvijene doktrine, već rada na odlučnom pomeranju ravnoteže između ovih kontradiktornih elemenata – to je proces razjašnjavanja i pružanja novog, koherentnog svetonazora, čije su klice već prisutne u radničkoj klasi. Intelektualci^/ke i teorija u ovome nužno igraju ulogu, ali je to dvosmeran proces; kako bi podučavao, sam „učitelj“ mora da uči iz klase. Ovo na dnevni red stavlja ono što je Gramši nazvao „bazičnim teorijskim pitanjem“:

„Može li moderna teorija [marksizam – op. aut.] biti u suprotnosti sa ‘spontanim’ osećanjima masa? (‘Spontanim’ u smislu da su […] se formirala kroz svakodnevno iskustvo, u svetlu ‘zdravog razuma’, tj. tradicionalne narodske koncepcije sveta.) Ne, ne može biti. Između ta dva postoji ‘kvantitativna’ razlika, razlika u stepenu, a ne kvalitativna. Recipročno, da se tako izrazimo, ‘svođenje’, prelaz od prvog ka drugom i obratno, mora biti moguće.“^[13]

Potrebu za recipročnim, dijalektičkim odnosom između organizacije i spontanosti, vođa i masa, partije i klase, Gramši iznova i iznova naglašava:

„Mora se istaći da ‘čista’ spontanost istorijski ne postoji: svela bi se na istu stvar na koju i ‘čist’ mehanicizam. U najspontanijem pokretu posredi je situacija da elementi ‘svesnog vođstva’ ne mogu biti provereni, nisu ostavili nikakav pouzdan dokument.“^[14]

On podjednako odbacuje one (poput savremenih anarhista i autonomista) koji masovnu spontanost protivstavljaju marksističkom vođstvu, kao i one koji razvijaju nadmen stav spram toga:

„Zanemarivanje ili, još gore, preziranje takozvanih ‘spontanih’ pokreta, tj. neuspeh da im se pruži svesno vođstvo […] često može imati veoma ozbiljne posledice. Slučaj je gotovo uvek takav da je ‘spontani’ pokret podređenih klasa praćen reakcionarnim pokretom desnog krila dominantne klase.“^[15]

Neuspeh da se spontanim revoltima pruži ma kakvo svesno vođstvo, tvrdi Gramši, ide na ruku ekstremnoj desnici. Suprotno tome, Gramši navodi rad svoje grupe, Novi poredak, u Torinu, kao primer ispravne veze između spontanosti i vođstva:

„Vođstvo pruženo pokretu bilo je ujedno i kreativno i korektno. Ovo vođstvo nije bilo ‘apstraktno’, niti se sastojalo od mehaničkog ponavljanja naučnih ili teorijskih formula, niti je mešalo politiku, stvarnu akciju, sa teoretisanjem. Bilo je primenjeno na stvarne ljude, oblikovane u specifičnim istorijskim odnosima, sa specifičnim osećanjima, pogledima, fragmentarnim koncepcijama sveta itd., koji su bili ishod ‘spontanih’ kombinacija zatečenog stanja materijalne proizvodnje i ‘slučajnih’ nakupljanja odvojenih društvenih elemenata unutar te proizvodnje. Ovaj element ‘spontanosti’ nije bio zanemaren, a kamoli prezren. Bio je podučen, usmeren, očišćen od vanjskih zagađenja; cilj je bio da se poravna sa modernom teorijom – ali na životan i istorijski efektivan način […] pokret je dao masama ‘teorijsku’ svest da su stvaraoci istorijskih i institucionalnih vrednosti, da su osnivači države.“^[16]

I mora se naglasiti, upravo zato što se često ignoriše, da se sve Gramšijeve ideje – o neuspehu revolucije u Italiji, o državi i civilnom društvu, pitanju hegemonije, kritike fatalizma i ekonomizma, prirode klasne svesti, odnosa između spontanosti i vođstva – stiču u njegovoj analizi ključne uloge revolucionarne partije, ili „modernog princa“, kako je naziva, upućujući na Makijavelija.

Nužno je primetiti da procenu Gramšijevog rada komplikuje činjenica da je izuzetno topao prijem na koji je naišao u akademskom svetu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (a koji je u nezanemarljivoj meri prisutan i danas) bio zasnovan na velikom iskrivljavanju. S jedne strane, preuveličana je njegova originalnost, utoliko što je koncept „hegemonije“ tretiran kao izvorno Gramšijev – kao da raniji marksisti^/kinje (Marks, Engels, Lenjin, Trocki itd.) nekako nisu bili svesni činjenice da vladavina kapitalista nikada nije stvar puke primene sile, već uvek uključuje bitan ideološki element. Uistinu, sam Gramši je ideju hegemonije pripisao Lenjinu: „Najveći moderni teoretičar filozofije prakse [tj. Lenjin] je, suprotno različitim ‘ekonomističkim’ tendencijama […] izgradio doktrinu hegemonije kao komplementarnu teoriji države-kao-sile.“^[17]

S druge strane, tamo gde je Gramši zagovarao „dualnu perspektivu“: „sile i pristanka“, „dominacije i saveza“ itd., akademija je imala tendenciju da čuje samo za „pristanak“ i „saveze“. Na ovaj način je Gramši iz beskompromisnog revolucionara pretvoren u zagovornika reformističkog „evrokomunizma“, pa čak i intelektualne i kulturne „borbe“ koja je prilično odvojena od stvarnog pokreta radnika i radnica od krvi i mesa. Ova tema je detaljno istražena u radu Pitera D. Tomasa Gramšijanski momenat, gde komentariše: „Pretvaranje nepokolebljivog komunističkog borca […] u bezopasnog zajedljivca zasigurno je među najbizarnijim i najneukusnijim epizodama intelektualne mode novijeg datuma.“^[18]

No, ostavljajući ovo iskrivljenje po strani, Gramšijeva misao sama po sebi nije neproblematična – posebno se to odnosi na dvosmislenosti i, ponekad, kontradikcije u (često militarističkim) metaforama i analogijama kojima se služi da bi razmotrio odnose između države i civilnog društva. Vrlo je teško pouzdano znati koliko ovih nepreciznosti ishoduje iz njegove potrebe da sakrije njihovo značenje od zatvorskog cenzora, koliko iz upotrebe idiosinkratičnih ličnih skraćenica, a koliko iz stvarnog manjka jasnosti njegovih ideja.^[19] Takođe, u svojim kritikama mehaničkog materijalizma ponekad je upotrebljavao formulacije koje omogućavaju idealističke interpretacije, poput tvrdnje da je uvreženo verovanje da je „spoljni svet objektivno stvaran […] religijskog porekla […] budući da su sve religije podučavale i podučavaju da su svet, priroda i univerzum stvoreni od Boga pre stvaranja čoveka, te je čovek našao svet već stvorenim“.^[20] Nasuprot tome, u četvrtom poglavlju sam zagovarao da je uvreženo verovanje u stvarnost spoljnog sveta zasnovano na ljudskom iskustvu i praksi, što je i naučno potvrđeno.

Pa ipak, Gramšijev doprinos marksističkoj filozofiji i teorijskoj tradiciji i dalje je od ogromne važnosti; on je uz Lenjina, Trockog i Luksemburg – a prihvatljivije od Lukača – spasao marksizam njegove mehanicističke reformističke degeneracije i povratio njegovu aktivnu, intervencionističku, revolucionarnu srž. Njegov pisani rad u celosti, ne samo Zatvorske beleške, izuzetno je bogat i sugestivan i sadrži mnoštvo filozofskih, istorijskih i strateških uvida koji su od velike pomoći u borbi za razumevanje i promenu sveta. Kris Harman s pravom opisuje Gramšijev izvod o revolucionarnom vođstvu kao „vodič za svakog revolucionara i revolucionarku koji žele da doprinesu izgradnji hegemonog socijalističkog pokreta u 21. veku“.^[21]