Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12c. Altise[20 min. za čitanje]

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti dvanaestog poglavlja pod nazivom Lukač, Gramši, Altise, odlučili smo da ga podelimo na tri dela. Pred vama se nalazi treći deo dvanaestog poglavlja, koji se bavi Lujem Altiseom.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.

Preveli Marko Stričević i Pavle Ilić.

Kao što smo videli, Lukač i Gramši su se razvili kao marksisti u revolucionarnom talasu koji je usledio za Ruskom revolucijom i Prvim svetskim ratom. Francuskog filozofa Luja Altisea (1918–1990) iznedrio je jedan potpuno drugačiji period. Altise je bio član Komunističke partije Francuske (Parti communiste français, skraćeno: PCF – op. prev.) od 1948. godine nadalje. Bila je to umnogome staljinizovana partija – štaviše, bila je poznata kao jedna od najstaljinističkijih partija u Evropi. Ono što je oblikovalo Altiseov rad bila je najpre kriza u međunarodnom komunističkom pokretu, nagoveštena XX kongresom KPSS-a u januaru 1956. (na kojem je sovjetski vođa Hruščov osudio Staljinove zločine), zatim antistaljinistička Mađarska revolucija u oktobru 1956. i raskol između Sovjetskog Saveza i maoističke Kine obelodanjen u periodu od 1960. do 1963. godine. Sam Altise je rekao:

„Da nije bilo XX kongresa i Hruščovljeve kritike staljinizma, nikada ništa ne bih napisao. […] Ali nikada ne bih napisao ove knjige da nisam uvideo da je ovo neuspela destaljinizacija, […] desničarska destaljinizacija. […] Moj cilj je bio da započnem prvu levu kritiku staljinizma.“^[1]

Međutim, kako tvrdi Peri Anderson, „pravi trenutak zasnivanja Altiseovog rada bio je […] kinesko-sovjetski raskol.“^[2]

Hruščovljeva osuda Staljina otvorila je vrata bujici antistaljinističkih kritika, kako u Rusiji i Istočnoj Evropi, tako i unutar i oko komunističkih partija na Zapadu. Veliki deo ovih kritika upućen je sa stanovišta marksističkog humanizma, koji se umnogome poziva na Marksova rana dela i njegov pojam otuđenja. Barem se jedna stvar činila neospornom: u Rusiji i Istočnoj Evropi ljudi su i dalje bili otuđeni. Istovremeno je ruski režim objavio da se Rusija nalazi u fazi prelaza od socijalizma ka razvijenom komunizmu, da diktatura proletarijata više ne postoji i da je država postala „država svih ljudi“.

Altise je bio neprijateljski nastrojen prema ovakvom razvoju situacije, a naklonjen radikalnoj retorici koja je dolazila iz Kine u vreme takozvane „kulturne revolucije“. Kineske vođe napale su Ruse zbog revizionizma, braneći Staljinovo nasleđe, a u isto vreme zauzimajući naizgled ratobornije stanovište u odnosu na američki imperijalizam.

Kao odani član PCF-a, izrazito promoskovske partije, Altise je odbio da direktno politički učestvuje u ovoj raspravi. Umesto toga se opredelio za intervenciju na filozofskoj ravni, putem teorijske kritike marksističkog humanizma. U dva velika dela – seriji eseja objavljenoj pod naslovom Za Marksa, te u novoj interpretaciji istorijskog materijalizma Iščitavanje Kapitala (napisanoj zajedno sa Etjenom Balibarom) – Altise je insistirao da je marksizam „teorijski antihumanizam“ koji ne polazi ni od kakve ideje „ljudske prirode“:

„Može se i mora otvoreno govoriti o Marksovom teorijskom antihumanizmu… Nemoguće je znati išta o ljudima ukoliko nije ispunjen apsolutni preduslov – da je filozofski (teorijski) mit o čoveku pretvoren u pepeo.“^[3]

Da bi potkrepio ovaj stav, tvrdio je da Marksova rana dela, pre svih Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. godine, nisu u pravom smislu reči pripadala marksizmu, iz razloga što se Marks u ovoj fazi još uvek nije oslobodio uticaja (buržoaske idealističke) hegelijanske dijalektike i (buržoaskog) humanizma Fojerbaha. Umesto toga, Altise je insistirao da je došlo do reza – „epistemološkog reza“, kako ga je nazivao – sa pisanjem Nemačke ideologije 1845. godine.

Marks je 1845. napravio oštar otklon od svih teorija koje istoriju i politiku zasnivaju na čovekovoj suštini. Ovaj jedinstveni otklon sadržao je tri neodvojiva elementa:

1. Formiranje teorije istorije i politike zasnovane na radikalno novim konceptima: konceptima društvene formacije, proizvodnih snaga, proizvodnih odnosa, nadgradnje, ideologije, određenosti (determiniranosti) nadgradnje ekonomskom bazom tek u krajnjoj liniji, specifičnom determinacijom drugih nivoa itd.

2. Radikalnu kritiku teorijskih pretenzija svakog filozofskog humanizma.

3. Definisanje humanizma kao ideologije.

„Ovaj otklon od ma kakve filozofske antropologije ili humanizma nije tek usputan detalj; to je Marksovo naučno otkriće.“^[4]

Posledica ovoga bilo je „otuđivanje“ teorije otuđenja od marksizma. Altise naziva Marksa iz 1844. godine „Marksom najudaljenijim od Marksa“ i ostaje pri tome da je ova teorija napuštena u njegovim zrelim, „naučnim“ radovima, naročito u Kapitalu.

Altise je takođe, nasuprot Lukaču, Gramšiju i drugima, umanjio Marksov dug Hegelu, te je odbacio gledište da je marksistička dijalektika predstavljala materijalističku inverziju hegelijanske dijalektike iliti otkriće „u mističnome omotu […] racionaln[e] jezgr[e]“^[5]. Tvrdio je da je „nezamislivo mesto dijalektike u Hegelovom sistemu kakvo ima jezgro unutar orahove ljuske“, ili „da hegelijanska dijalektika može prestati biti hegelijanskom i postati marksističkom putem jednostavnog, čudesnog ‘izdvajanja’“^[6]. Ovo je za Altisea bilo nužno jer je želeo da odbaci kako hegelijansko viđenje istorije kao razvoja (u otuđenoj formi) apsolutne ideje, tako i gledište da istoriju stvaraju (otuđena) ljudska bića. Umesto toga je insistirao da je istorija „proces bez subjekta“ i da je revolucija pre „višestruko determinisani“ ishod mnoštva relativno nezavisnih kontradikcija ili faktora, među kojima ekonomija predstavlja determinantu samo „u krajnjoj liniji“, nego što je proizvod centralne kontradikcije između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, iliti rada i kapitala.^[7]

Upotrebu fraze „u krajnjoj liniji“ Altise pripisuje Engelsu – no, iako Engels, kao što smo videli, odbacuje svaki mehanički ekonomski determinizam, on ponajviše koristi jači izraz: „ekonomski pokret napokon se potvrđuje kao neophodan“^[8]. Posledica toga je, možemo reći, interpretacija istorijskog materijalizma u kojoj je autonomnost različitih struktura (političke, ideološke itd.) naglašena, a uloga ekonomije (tj. proizvodnje) znatno umanjena, i u kojoj je ono što on naziva „ekonomizmom“ (tendencija da se prenaglašava uloga ekonomije), zajedno sa humanizmom, viđeno kao greh koji opseda kako Drugu internacionalu, tako i najveći deo dvadesetovekovnog marksizma.

Altiseov otpor humanizmu i ekonomizmu učinio ga je neprijateljski nastrojenim prema svakoj ideji „čoveka kao stvaraoca istorije“. Preferirao je gledišta da su „mase te koje stvaraju istoriju“ – što pripisuje „marksizmu-lenjinizmu“, kao i da je „klasna borba pokretač istorije“, što je nazvao „tezom Manifesta Komunističke partije“^[9], koja, kako tvrdi, izbegava ideju subjekta istorije. „Istorija stoga nema subjekat, u filozofskom smislu reči, već pokretač: samu klasnu borbu.“^[10] To je vodilo i potcenjivanju uloge proizvodnih snaga u odnosu na proizvodne odnose. Dok je u tradicionalnim interpretacijama istorijskog materijalizma razvoj proizvodnih snaga bio taj koji temeljno oblikuje ili uslovljava proizvodne odnose, za Altisea je to bio „ekonomizam“, a ključni faktor bili su proizvodni odnosi (eksploatacija i klasna borba):

„Struktura proizvodnih odnosa određuje mesta i funkcije koje akteri proizvodnje zauzimaju i prisvajaju, a oni sami nikad nisu ništa više od zauzimača ovih mesta… Pravi subjekti […] nisu, dakle, ovi zauzimači ili funkcioneri, nisu ‘konkretni pojedinci’, ‘pravi ljudi’, već su to određenje i raspodela ovih mesta i funkcija. Pravi ‘subjekti’ su ti određivači i raspodeljivači: proizvodni odnosi.“^[11]

Sledeća inovacija koju je Altise uveo bila je rekonceptualizacija „nauke“ i „ideologije“. Zreli Marks je, kako Altise tvrdi, uspostavio novu nauku, „nauku istorije ‘društvenih formacija’“:

„Preciznije, trebalo bi da kažem da je Marks ‘otvorio’ novi ‘kontinent’ za naučno znanje, kontinent istorije; kao što je Tales otvorio ‘kontinent’ matematike, a Galilej ‘kontinent’ fizičke prirode.“^[12]

Za Altisea se ta nauka razvija sa znatnom autonomijom – ona ne služi praksi i proverava se na osnovu vlastitih, unutrašnjih postupaka. „Bavljenje“ naukom Altise naziva „teorijskom praksom“. I: „ako je istorijski materijalizam nauka istorije, dijalektički materijalizam, marksistička filozofija je teorija naučne prakse“^[13]. Jedino nauka stvara „pravo“ znanje.

Suprotno tome, one pojmove koje teorijski odbacuje, naročito pojmove humanizma i otuđenja, Altise otpravlja u status „ideologije“. Za Altisea, „ideologija […] se u odnosu na nauku razlikuje po tome što je njena praktično-socijalna funkcija bitnija od teorijske (funkcije saznavanja)“^[14]. Ipak, ideologija igra legitimnu ulogu u svakodnevnom životu i politici kao „proživljeni odnos između ljudi i njihovog sveta, ili odraz ovog nesvesnog odnosa“^[15]. Zbilja, on tvrdi:

„Ideologija kao takva je organski deo svakog društvenog totaliteta. Čini se da ljudska društva ne bi mogla da opstanu bez ovih specifičnih tvorevina… Ljudska društva luče ideologiju baš kao element i atmosferu neophodnu za svoje istorijsko disanje i život. Samo ideološki svetonazor mogao bi da zamisli društva bez ideologije i prihvati utopijsku ideju sveta u kojem će ideologija (i to ne samo u jednom od svojih istorijskih oblika) nestati bez traga i biti zamenjena naukom. […] Istorijski materijalizam ne može da pojmi da čak i komunističko društvo može bez ideologije.“^[16]

Altise je potom, razvijajući marksističku teoriju države, formulisao pojam „državnih ideoloških aparata“ (skraćeno: DIA – op. prev.). Klasici marksizma, tvrdio je, usredsredili su se na represivne funkcije državnog aparata (u Altiseovom rečniku, „državni represivni aparat[i]“, ili skraćeno: DA – op. prev.) – no, nužno je ispitati i to kako država funkcioniše u cilju reprodukovanja društvenih odnosa proizvodnje. Ovo se, kako tvrdi, postiže sredstvima DIA, koji „pozdravljaju“ ili „interpeliraju“^[17] pojedince^/ke kao konkretne subjekte:

„Svi državni aparati deluju posredstvom i represije i ideologije, s tom razlikom da državni (represivni) aparat [DA – op. prev.] deluje u najvećoj meri i predominantno putem represije, dok državni ideološki aparati [DIA – op. prev.] deluju u najvećoj meri i predominantno putem ideologije.“^[18]

Altise potom nabraja ono što smatra različitim ideološkim aparatima: crkve, obrazovni sistem, porodicu, pravni sistem, politički sistem (uključujući političke partije), sindikate, medije i kulturni sistem. Neko vreme tokom 1970-ih ova teorija bila je jedna od najuticajnijih Altiseovih ideja unutar anglofonog akademskog sveta, gde je obično povezivana sa Gramšijevim konceptom hegemonije.

Otkako je prvi put predstavljena, Altiseova verzija marksizma bila je predmet intenzivne polemike. Veoma uticajna u Francuskoj 1960-ih i na britanskim univerzitetima 1970-ih, bila je, barem neko vreme, branjena i primenjivana od strane Etjena Balibara, Nikosa Pulancasa, Barija Hindesa, Pola Hirsta i drugih, a energično napadana od Lisjena Seva, Žaka Ransijea, E. P. Tompsona i Krisa Harmana. Altise je pod paljbom napravio određeni broj modifikacija i odstupanja u odnosu na svoje originalne pozicije; izgleda da je njegova strategija bila da opovrgne svoje kritičare ^/ke i da istovremeno objavi da je sam otkrio različite greške i slabosti. Tako je odbacio optužbu da uvodi buržoaski sociološki „strukturalizam“ u marksizam, ali je priznao da je „spinozista“ i da je načinio, kako ju je zvao, „teoretičarsku grešku“^[19].

Kao i u slučaju Lukača, u ovom umnogome sažetom prikazu za mene nije moguće da ispratim Altisea kroz razna njegova „priznanja“ i preispitivanja koja su, uzeta zajedno, efektivno razložila njegov vlastiti sistem – pogotovo ako uzmemo u obzir da je rani Altise onaj koji je bitan. Temeljan i savestan izveštaj o čitavom procesu može se naći u knjizi Gregorija Eliota Altise: zaobilaženje teorije, koja takođe nudi razumno izbalansiranu procenu altiserijanstva.

Međutim, moje viđenje Altisea je mnogo manje „izbalansirano“ nego Eliotovo, utoliko što bukvalno sve njegove „inovacije“ i „razvoje“ marksizma smatram pogrešnim, a njegov „sistem“ u celosti duboko staljinističkim. Delim Harmanovu karakterizaciju Altisea kao cara koji je go.^[20]

Prvi problem sastoji se u tome da Marksov marksizam jednostavno nije ono što Altise tvrdi da jeste. Nije istina da Marks sve više i više napušta ideju otuđenja nakon pretpostavljenog reza iz 1845. godine, ili u svojim zrelim radovima generalno. Navešću dva kratka citata iz Kapitala:

„Kao što u religiji čovekom gospodari proizvod njegove rođene glave, tako i u kapitalističkoj proizvodnji njime gospodari proizvod rođenih mu ruku.“^[21]

„[…] Sva sredstva za razvijanje proizvodnje izopačavaju se u sredstva za eksploataciju proizvođača i gospodarenje nad njima, pretvaraju radnika u bogalja, delimičnog čoveka, svode ga na običan dodatak mašine, uništavaju sadržinu njegovog rada pretvarajući mu rad u pravo mučenje, čine radniku duhovne snage procesa rada tuđim u istoj meri u kojoj se nauka prisajedinjuje tome procesu kao samostalna snaga; unakažavaju uslove u čijem okviru on radi, podvrgavaju ga za vreme procesa rada odvratnoj i sitničavoj despotiji, pretvaraju sav njegov život u radno vreme […].“^[22]

Mogli bismo navesti i mnoge druge odlomke. U Marksovoj teoriji otuđenja, Ištvan Mesaroš nudi ubedljiv tekstualni dokaz glede ovog pitanja, navodeći brojne citate iz svih Marksovih značajnih ekonomskih radova. Glede Grundrisse-a (iz 1859. godine), Mesaroš piše: „Ovo delo sadrži stotine stranica na kojima su problemi otuđenja opširno izanalizirani.“^[23]

Po pitanju Marksovog odnosa prema Hegelu i „inverzije“ hegelijanske dijalektike, sam Marks je prilično jasan i nedvosmislen:

„[…] Moj dijalektički metod ne samo da se razlikuje od Hegelovog, nego mu je i direktno suprotan. Za Hegela je proces mišljenja, koji on pod imenom ideje pretvara čak u samostalan subjekat, demijurg stvarnosti koja sačinjava samo njegovu spoljašnju pojavu. Kod mene, obrnuto, misaono nije ništa drugo nego materijalno preneseno u čovekovu glavu i u njoj prerađeno.

Mistifikatorsku stranu Hegelove dijalektike kritikovao sam pre skoro 30 godina, u vreme kad je još bila u dnevnoj modi. Ali baš kada sam radio na prvom tomu ‘Kapitala’ nalazili su dosadni, pretenciozni i osrednjaški epigoni koji danas vode glavnu reč u obrazovanoj Nemačkoj, uživanje u tome da s Hegelom postupaju onako kako je u Lessingovo vreme valjani Moses Mendelssohn postupao sa Spinozom, naime kao s ‘lipsalim psom’. Zato sam javno priznao da sam učenik tog velikog mislioca, pa sam u glavi o teoriji vrednosti ovde-onde i koketirao s njegovim načinom izražavanja. Mistifikacija koju dijalektika trpi u Hegelovim rukama ni najmanje ne pobija činjenicu da je on prvi obimno i svesno izneo opšte oblike njenog kretanja. Kod njega dijalektika dubi na glavi. Moramo je okrenuti tumbe da bismo u mističnome omotu otkrili racionalnu jezgru.“^[24]

Kad Altise odbacuje ideju da „čovek stvara istoriju“, suprotstavlja joj nešto što naziva „marksističko-lenjinističkom tezom“: „Mase su te koje stvaraju istoriju“. Međutim, on nigde ne navodi citat ili referencu bilo na Marksa bilo na Lenjina koji bi podržali ovu tvrdnju. Marks je, pak, u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte (napisanom nakon navodnog „reza“) napisao da „ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali“^[25].

Altise insistira da je istorija proces bez subjekta i tvrdi da Marksovo teorijsko polazište nije bio „čovek“ već dati način proizvodnje ili društvena formacija. U Nemačkoj ideologiji, Marks i Engels zapravo pišu: „Pretpostavke kojima počinjemo nisu proizvoljne, nisu dogme, to su stvarne pretpostavke koje se mogu apstrahovati samo u uobrazilji. To su stvarne individue, njihova delatnost i njihovi materijalni uslovi života […].“^[26]

Za Altisea, društveni odnosi proizvodnje oblikuju proizvodne snage, a ne obrnuto. Međutim, ako stvari tako stoje, šta određuje proizvodne odnose? Marks kaže:

„Dakle, stvari stoje ovako: određene individue, koje se na određen način bave proizvodnom delatnošću, ulaze u ove određene društvene i političke odnose. […] Društvena struktura i država stalno poniču iz životnog procesa određenih individua […].“^[27]

Altise kaže da su ljudi (izuzev onih koji su sposobni da dosegnu do nivoa „nauke“) zarobljeni u ideologiji i da čak ni razvijeno komunističko društvo neće moći da se oslobodi ideologije. U Manifestu Komunističke partije stoji da zbog kapitalizma „ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose pogledaju trezvenim očima.“^[28]

Kada govori o DIA, Altise makar ne pripisuje svoju teoriju Marksu – no, teorija je jasno „nemarksistička“. Crkve, porodica, sindikati i (sve?) političke partije mogu služiti kao kanali buržoaske ideologije, ali jasno je da nisu državni aparati. Tvrditi suprotno znači daleko preceniti moć kapitalističke države dok se, posebno u slučaju sindikata i radničkih političkih partija, brišu bitne protivrečnosti između njih i države.

Ono što je još bitnije od Altiseovog sistematskog falsifikovanja Marksove misli jeste pokretač tog falsifikovanja – staljinizam. Pod staljinizmom ovde podrazumevam privrženost čitavoj tradiciji i sistemu političkih ideja koje su preovladale u međunarodnom komunističkom pokretu sredinom 1920-ih godina. Temeljni principi te tradicije bili su doktrina „socijalizma u jednoj državi“ (koju je Staljin formulisao 1924. godine) i odanost vođstvu Sovjetskog Saveza. Hruščov je, na primer, osudio kult Staljinove ličnosti, ali je u ovom širem značenju ostao staljinista do srži, kao što su to bili i Valdek Roše, Žorž Marše i druge vođe PCF-a. Takođe, kada kažem da je staljinizam doveo do Altiseovog falsifikovanja Marksa, ne mislim samo na to da je Altise politički pripadao tradiciji staljinizma (iako je to svakako bio slučaj), već da je čitav njegov sistem u srži bio usmeren ka izgradnji filozofskog opravdanja staljinizma.

Izvorni pokretač njegovog antihumanizma i odbacivanja pojma otuđenja bila je odbrana staljinizma – i u Istočnoj Evropi i širom sveta – od kritičke primene ovih ideja, i trebalo bi pomenuti da njegovo unižavanje ranog Marksa nije bilo naročito udaljeno od zvanične sovjetske doktrine. Ovde je jako bitno vratiti se na njegovu tvrdnju koju sam citirao na početku ovog odeljka – da se upustio u „prvu levu kritiku staljinizma“. Ova tvrdnja je prosto neverovatna. Ne postoji nikakav dokaz da je Altise ikada ozbiljno izučavao Trockog, ali nemoguće je da nije bio upoznat sa njegovim postojanjem. Štaviše, do 1970-ih nastale su brojne leve kritike staljinizma – na primer, one koje su izneli Serž, Selin, Dunjajevskaja, Džejms, Klif, Dojčer, Mandel, Đilas, Markuze, From i Frankfurtska škola, Lukač, Sartr, Kjuron i Moželevski (i mnogi drugi). Stoga, implikacija Altiseove tvrdnje mora biti da su sve ove kritike, naročito ona koju je izneo Trocki, bile desne kritike – što je ponavljanje staljinističke linije (i laži).

Takođe, kao što smo videli (i kao što Gregori Eliot detaljno pokazuje), Altiseov projekat bio je polupriznata filozofska dopuna maoizma koji je u tom periodu imao snažan uticaj na evropsku levicu. Ovde je bitno shvatiti da je maoistička retorika, iako daleko radikalnija od moskovske ili one koju su imale zapadne komunističke partije, skrivala stvarno stanje stvari: maoizam nije bio kritika [staljinizma] sleva. S jedne strane, maoizam je branio Staljina i staljinizam od Hruščova i entuzijastično je podržao gušenje Mađarske revolucije iz 1956. godine; s druge strane, maostički režim u Kini bio je duboko staljinistički, u pogledu potpunog odsustva ma kakve radničke demokratije, apsolutne diktature partije i brutalnog forsiranja nacionalne akumulacije kapitala.^[29] Nažalost, nema naznaka da je Altise (kao ni mnogi drugi evropski levi intelektualci i intelektualke) ikada ozbiljno razmotrio uslove na terenu u Kini – kao što je bila masovna glad koja je pratila Veliki skok napred 1958–1961. godine – a koji nisu bili u saglasnosti sa proklamacijama koje je odašiljao Peking.

Altiseov napad na „ekonomizam“ i njegovo naglašavanje autonomnosti različitih „nivoa“ u svakoj društvenoj formaciji omogućili su mu da prihvati ideju da je Staljin pravio greške ili čak počinio zločine, a da to ne odražava ništa suštinski pogrešno u navodno „socijalističkoj“ osnovi Sovjetskog Saveza. Nalik tome, njegovo potcenjivanje primarne uloge proizvodnih snaga u odnosu na proizvodne odnose u istorijskom materijalizmu pratilo je maoističko shvatanje da je moguće ostvariti prelazak na razvijeni komunizam u Kini bez obzira na njenu ekonomsku zaostalost, to jest, nizak nivo razvitka njenih proizvodnih snaga. Kasnije, ovo mu je omogućilo da Trockog izjednači sa Staljinom budući da su obojica, u „ekonomističkom“ maniru, zagovarali primat proizvodnih snaga.

U ovom smislu, Altise poseduje crtu koja ga spaja sa mnogim „akademskim“ marksistima^/kinjama – izdizanje filozofskih i metodoloških pozicija iznad društvene prakse, odnosno reči iznad dela. Reka krvi koja deli trockizam od staljinizma je nebitna; činjenica da su Staljin i njegovi pajtaši bili ušuškani u Kremlju dok je Trocki prognan i ubijen, a njegove pristalice završile u gulazima je nebitna; to što su ove dve struje zagovarale suprotne pozicije glede svake ozbiljne bitke radničke klase od 1923. godine nadalje je nebitna – glavno je to što su se (na rečima) slagali oko primata proizvodnih snaga. Ovakva pozicija nije ništa drugo do osioni filozofski idealizam koji je Altiseu dopustio da nastavi da priča o PCF-u kao o revolucionarnoj partiji iako je ona već decenijama vršila bezočno reformističku praksu.

Konačno, Altiseov staljinistički strukturalizam proizveo je niz filozofskih pozicija koje su realna ljudska bića svele na obične „nosioce“ ili proizvode društvenih struktura i zatočenike ideologije koja im je davala iluziju da su subjekti, dok u stvarnosti nisu imali potencijal da subjektima postanu. Samim tim, on je ograničio i ukinuo putanju revolucionarnog samooslobođenja radničke klase kao puta ka oslobođenju čitavog čovečanstva.

Takođe, treba pomenuti da su Altiseova „teorijska praksa“, koju su pratili komplikovani i nabeđeni jezik i terminologija, kao i njegov ekstremni antiekonomizam savršeno zadovoljavali potrebe generacije levih i „marksističkih“ akademika u Britaniji (u prelazu od revolucionarnih nadanja 1968. godine ka razočaranju kasnih 1970-ih) da grade svoje karijere. Za mnoge pripadnike^/ce ovog sloja, altiserijanstvo se pokazalo kao odskočna daska ka poststrukturalizmu, postmodernizmu i postmarksizmu.

Na kraju, možemo reći da je potvrđena jedna od centralnih tema ove knjige – odnos između marksističke teorije, revolucionarne prakse i borbe radničke klase – kada vidimo da je od ove tri velike ličnosti – Lukača, Gramšija i Altisea – najkorisniji filozofski doprinos došao od Gramšija, revolucionara koji je bio najbliži stvarnim radnicima i radnicama u borbi, a najslabiji od Altisea koji je bio najizolovaniji i najzatvoreniji u kulu od slonovače.