Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.
Kao i sve do sada, i ovaj feljton objavljivaćemo svakog četvrtka. Pred vama se nalazi osmo poglavlje.
Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.
Preveo Luka Trifunović.
U svakodnevnom životu – u medijima, u porodici, sa prijateljima i prijateljicama ili kolegama i koleginicama, u kafani i na ulici – odnosno u celokupnoj političkoj diskusiji i debati izvan akademskog sveta, najčešće korišćen arugument protiv marksizma (i socijalizma uopšte) je da ne uzima u obzir ljudsku prirodu. Ovaj argument je toliko rasprostranjen na svim nivoima društva da uopšte ne izgleda kao filozofski argument, ali u realnosti to jeste – i to veoma bitan. Antonio Gramši kaže da je pitanje „Šta je čovek?“ „osnovno i glavno pitanje koje filozofija postavlja“. Nastavlja, „Razmišljajući o tome, možemo videti da kada postavimo pitanje „šta je čovek?“ ono što nas stvarno zanima jeste: šta čovek može postati? Odnosno da li čovek može da upravlja svojom sopstvenom sudbinom, može li on stvoriti sam sebe, može li kreirati svoj sopstveni život?“ (A Gramsci, Selections from the Prison Notebooks, London, 1982, p351)
I, naravno, kada ljudi tvrde da se marksizam protivi samoj ljudskoj prirodi, ili da je socijalizam neostvariv zbog ljudske prirode, ono što oni govore jeste da društvo jednakosti i slobode, društvo kojim upravlja masa običnih ljudi u interesu običnih ljudi, nije moguće zbog inherentnih nedostataka ljudske prirode.
Jedan od razloga zbog kog je ovaj argument toliko popularan i prihvaćen jeste i njegova starost i to što je on već vekovima obrazlagan i širen. Moguće je da je njegov izvorni oblik bilo učenje o „prvobitnom (praroditeljskom) grehu“ koji potiče iz Knjige postanja iz Biblije i iz učenja svetog Pavla i rane Hrišćanske crkve. Katehizam Katoličke crkve sumira to na sledeći način:
Zbog svog greha, prvi čovek Adam izgubio je prvobitnu svetost i pravdu koju je dobio od Boga, ne samo za sebe, već za sve ljude. Adam i Eva su na svoje potomstvo preneli ljudsku prirodu oštećenu njihovim prvim grehom i stoga lišili potomstvo svetosti i pravde; ovo lišavanje se naziva „prvobitni (praroditeljski) greh“. Kao rezultat prvobitnog greha, ljudska priroda je oslabljena, postala podložna neznanju, patnji, dominaciji smrti i generalno sklona grehu (ova sklonost se naziva „pohota“).
Ovakvo razumevanje ljudi kao bazično poročnih je korišćeno u cilju jačanja crkve, koja je držala ključeve spasenja. Kasnije, u XVII veku, politički filozof Tomas Hobs je tvrdio da u „prirodnom stanju“ postoji „rat svih protiv sviju“ i da je „svaki čovek neprijatelj svakom čoveku“. „U takvim uslovima“, tvrdi on, „postoji stalan strah i opasnost od nasilne smrti; a život čoveka je usamljen, siromašan, gadan, zverski i kratak.“ Da bi izbegli sve ovo, ljudi se moraju potčiniti suverenoj vlasti koja stoji iznad društva jer „ljudi nemaju nikakvo zadovoljstvo – već naprotiv mnogo tuge – kada se nalaze u društvu drugih ljudi bez nekakve sile koja je jača od svakoga od njih ponaosob.“(Thomas Hobbes, Leviathan, 1651, chapter XIII).[1]
U XIX veku u Velikoj Britaniji, sa pojavom industrijskog kapitalizma, glavna osobina pripisivana ljudskoj prirodi više nije bila požuda ili nasilje, već pohlepa. Kapitalistička teorija ekonomije, koju su razvili Adam Smit, Dejvid Rikardo, Džon Stjuart Mil i drugi, uzima kao polaznu tačku i osnovnu pretpostavku racionalno proračunatu, sopstvenim interesima vođenu individuu ili „homo economicus-a“ (ekonomski čovek). Kako je to Mil rekao, politička ekonomija „se bavi [čovekom] samo kao bićem koje želi da poseduje bogatstvo.“ On je predložio „proizvoljnu definiciju čoveka kao bića koje neminovno čini ono čime može dobiti najveću količinu potrepština, pogodnosti i luksuza sa najmanjom količinom rada i fizičkog samoodricanja potrebnog da se ono dobije“. (John Stuart Mill, „On the Definition of Political Economy, and on the Method of Investigation Proper to It“, London and Westminster Review, October 1836).
Ovaj koncept „ekonomskog čoveka“ do danas je ostao kamen temeljac mejnstrim (kapitalističke) ekonomije. Kasnije u XIX veku, nemački filozof Fridrih Niče se preusmerio unazad ka stavovima Hobsa i kao osnovno obeležje ljudske pridode postavio „volju za moći“. On je smatrao da su sva ljudska bića i sva živa bića primarno motivisana željom da prošire svoju moć nad svima drugima. Takvo gledište neumitno vodi do zaključka da će društvom uvek dominirati elita najmoćnijih pojedinaca i uopšte ne iznenađuje činjenica da je ova ideja imala uticaja na naciste. Međutim, ovo takođe podupire radove brojnih vodećih sociologa poput Maksa Vebera i elitnih teoretičara Vilfreda Pareta i Roberta Mihelsa, a čak je imalo uticaj i na naizgled radikalnije figure poput Mišela Fukoa.
Tokom XX veka došlo je do brojnih pokušaja da se ustanovi neka vrsta „naučne“ osnove za posmatranje ljudske prirode kao suštinski agresivne, gramzive i teritorijalne. Ovo je uključivalo studiju O agresiji koju je napisao etnolog Konrada Lorensa, želeći da generalizije agresivni instinkt pronađen kod ptica na ljude; radove paleoantropologa (naučnici/ce koji proučavaju ljudsko poreklo kroz fosile) Rejmonda Darta, koji je razvio teoriju kako su prvi ljudi u suštini bili „majmuni ubice“ – ideja koju su popularizovali Robert Ardri u Afričkoj genezi i Teritorijalnom imperativu; i razvoj evolucione biologije i sociobiologije kom su doprineli Ričard Dokins i E. O. Vilson, koji su naglasili kako ljudsko ponašanje određuju „sebični“ geni.
Sve ove verske, filozofske i „naučne“ ideje su vekovima prodirale u ljudsku svest kroz mnogo kanala – propovedaonice, škole, univerzitete, novine, filmove, televiziju i sl. Da navedem samo jedan primer, poznato je da je knjiga Roberta Ardrija imala uticaja na Stenlija Kjubrika, režisera hit filmova: Odiseja u svemiru 2001 i Paklena pomorandža.
Međutim, postoji još jedan važan razlog zašto toliko mnogo ljudi prihvata ovaj vrlo negativan pogled na ljudsku prirodu – izgleda da on odgovara njihovom stvarnom životnom iskustvu i objašnjava veliki deo istog: političari koji se predstavljaju kao levičari dok ne budu izabrani, ali se okreću desnici čim dođu na vlast; sindikalci koji započnu svoj rad u redovima borbenih aktivista i završe kao visoko plaćeni zvaničnici koji sklapaju dobre poslove sa direktorima; iskustvo delegatkinje sindikata koja pokušava da se suprotstavi rukovodstvu, ali se oseća iznevereno od strane radnika koji su je izabrali; male izdaje i razočaranja koja svakodnevno izazivaju patnju ljudi i jednostavna činjenica da mnogi ljudi većinom vremena deluju ravnodušno prema nepravdi i patnji; a posebno činjenica da vrlo često ljudi deluju pasivno i prihvataju ugnjetavanje.
Dakle, kako marksizam odgovara na ovu uvreženu kritiku? Prvo, pokazujući da se ljudska priroda (u smislu prosečnog i tipičnog ljudskog ponašanja) kao i sve ostalo u univerzumu stalno menja. „Celokupna istorija nije ništa drugo do kontinuirane transformacije ljudske prirode“ govori Marks u Siromaštvu filozofije. Tako, na primer, na Zapadu se nuklearna porodica (muž, žena i njihova deca) uzima za „prirodnu“ instituciju, deo ljudske prirode. U stvarnosti, u različitim razdobljima ljudske istorije ljudi su živeli u mnogo različitih tipova „porodica“, poput proširene porodice (nuklearna porodica plus šira rodbina), poligamije (jedan muž, više žena), poliandrije (jedna žena, više muževa) i labavog uparivanja. U narodu Najar iz Karale u jugozapadnoj Indiji mlade žene uzimaju jednog formalnog muža, ali pored njega mogu da imaju seksualnu vezu sa još 12 „ljubavnika“ ili privremenih muževa, bez ikakvog zajedničkog prebivališta ili domaće ekonomske jedinice. Isto tako, poliandrija je bila praktikovana na Tibetu sve do kineskog preuzimanja vlasti 1950-51, kada je zabranjena. Za narod Najar i Tibetance ovakvo uređenje [porodice] nesumnjivo izgleda kao „prirodno“ kao što je monogamni brak delovao Amerikancima/kama devetnaestog veka.
U Antičkoj Grčkoj ropstvo je bila ključna institucija i generalno se smatralo „prirodnim“. Aristotel, u svojim Politikama, opravdava ropstvo na sledeći način:
„Postoji li bilo ko koga je priroda predodredila da bude rob, i za koga su ovi uslovi celishodni i tačni, odnosno nije li ropstvo protiv prirodno?
Nije teško odgovoriti na ovo pitanje, ni sa stanovišta razuma ni sa stanovišta činjenica. Potreba da neko vlada i da se drugima vlada nije samo neophodna, već i celishodna; od časa njihovog rođenja, jedni su predodređeni da budu pokorni, drugi da vladaju… Takav dualizam postoji kod živih bića, ali ne samo kod njih; ono potiče iz zakona univerzuma.“
U srednjem veku je bilo široko rasprostranjeno verovanje da je feudalno uređenje, koje je uključivalo kraljeve, barone i kmetove, prirodno i bogomdano. Kao što himna kaže:
Bogataš u svom dvorcu;
Siromah na njegovim kapijama;
Bog ih je stvorio velikim i malim;
I odredio njihova imanja.
Ali 1776. godine u Americi, autori Deklaracije o nezavisnosti su verovali da su „Svi ljudi stvoreni jednako“ i da je ova istina „očigledna“ (osim, naravno, ljudi sa crnom bojom kože koji su za njih bili prirodno inferiorni – op. aut.).
Dalje, Marks je ukazao na to da je glavni faktor koji oblikuje ove promene u ljudskom ponašanju, kao i to na šta se gleda kao na „prirodno“, zapravo način na koji ljudi zarađuju za život, odnosno kako proizvode sredstva za opstanak. Tako je Najar porodično uređenje bilo oblikovano činjenicom da su oni ratnička kasta unutar hinduističkog kastinskog sistema, gde su muškarci često bili odsutni zbog vojne službe, dok je nuklearna porodica došla do izražaja kao način prilagođavanja potrebama industrijskog kapitalizma. Aristotel i gornji slojevi Antičke Grčke su smatrali da je ropstvo prirodno, jer je njihov način života zavisio od eksploatacije rada robova – isti razlog su koristile i južnjačke države u SAD.
Isto važi i za „prirodu“ ili karakter individua unutar istog društva. Jedna osoba je velikodušna, druga nije; jedna osoba je ambiciozna i očajnički želi da izgradi sebi put do vrha, druga se zadovoljava zauzimanjem drugog mesta. Jedna osoba postaje nasilna kada se napije, druga postaje dobroćudna. Osim toga, uticaj materijalnih uslova, a posebno društvenih odnosa, na ljudsku prirodu je jasno vidljiv kroz način na koji se individua menja kada se njene ili njegove okolnosti promene. Tako će obični radnik kom ne bi palo na pamet da podriva štrajk, nakon unapređenja na menadžersku poziciju lako postati štrajkbreher; ili će se obična sindikalka nakon što postane sindikalna funkcionerka, a potom vođa sindikata pretvoriti od borbene aktivistkinje preko umerene „medijatorke“ do organizatorke radničkih kapitulacija i primera osobe koja se prodala. Ne radi se o tome da su oni po prirodi od početka bili štrajkbreher ili potkupljiva osoba, već o tome da je u svakom trenu njihovo ponašanje bilo pod snažnim uticajem njihovog društvenog položaja.
U ljudskoj prirodi, pored promena postoje i važni kontinuiteti. U krajnjoj analizi, naravno, celokupna ljudska priroda je nastala istorijski – ona je milionima godina evoluirala od primata koji nisu ljudi, i pre toga od životinja koje nisu bile ni primati niti sisari. Ali, na vremenskoj skali relevantnoj za ostvarivanje socijalizma postoji mnogo stvari koje se neće značajno promeniti. Na primer, osnovna ljudska anatomija evoluirala je pre oko 2,5 miliona godina i prošla je kroz mnoge faze da bi dostigla svoju savremenu formu (Homo sapiens sapiens) pre oko 100 hiljada godina, od kada ostaje suštinski nepromenjena. Ostale konstante uključuju naše univerzalne potrebe za vazduhom, vodom, hranom, odećom, skloništem i našu zavisnost od društvenog rada putem kod se obezbeđuju ove potrepštine. One [konstante] takođe uključuju i našu ekonomsku, društvenu i psihološku zavisnost od drugih ljudi; naše reproduktivne i psihološke potrebe za seksom i verovatno za emocionalnim vezivanjem, ljubavlju i tako dalje. Ovde se javlja sledeće pitanje – da li u okviru ovih konstanti ljudske prirode postoje određene karakteristike, kao što su pohlepa, agresija ili urođena sklonost prema hijerarhiji kao što su tvrdili Niče, Lorens i Ardri, koje bi učinile socijalizam nemogućim?
Marksisti/kinje na ovo pitanje mogu dati odričan odgovor sa popriličnom sigurnošću. Američki antropolog Luis Henri Morgan je 1877. godine objavio knjigu pod nazivom Drevno društvo u kojoj je izložio rezultate terenskog rada među Irokezima (jednom od starosedelačkih nacija Severne Amerike). Marks i Engels su intenzivno istraživali njegove nalaze i na osnovu njih su došli do zaključka da je podeli društva na klase prethodio stepen ljudskog razvoja koji su nazvali „primitivnim komunizmom“ koji nije poznavao privatnu svojinu (nad sredstvima za proizvodnju), eksploataciju, podelu na bogate i siromašne niti potlačenost žena. Engels je izložio ovaj argument u svom poznatom delu Poreklo porodice, privatne svojine i države iz 1884. godine. Decenijama nakon toga, etablirani istoričari, društveni naučnici, antropolozi i etnolozi su odbacivali ovu knjigu, tvrdivši da su hijerarhija i muška dominacija univerzalne karakteristike svih društava. Međutim, istraživanja koja su u drugoj polovini XX veka sproveli paleoantropolozi/škinje poput Ričarda Likija, arheolozi/škinje (koji su istraživali praistorijska društva uz pomoć artefakata i tragova materijalne kulture koje su ona ostavljala za sobom) poput V. Gordona Čajlda i antropolozi/škinje (koji su istraživali postojeća domorodačka društva) poput Elenor Berk Likok, Ričarda Fija i Kolina Turnbula su pokazala da su Marks i Engels bili u pravu.
Štaviše, ta istraživanja su pokazala da su ljudi živeli u besklasnim društvima od pre najmanje 100000 godina, a možda čak i od pre 2,5 miliona godina, pa sve do nastanka poljoprivrede pre oko 10000 godina – drugim rečima tokom 90 do 99% čitavog trajanja ljudskog postojanja. Tokom ovog perioda ljudi su živeli kao lovci-sakupljači i malim nomadskim skupinama od tridesetak, četrdesetak jedinki. I lov na divljač i sakupljanje plodova bili su kolektivne aktivnosti koje su uključivale čitavu skupinu, uglavnom uz određenu (mada ne previše strogu) rodnu podelu rada po kojoj su se muškarci pretežno bavili lovom, a žene sakupljanjem. Budući da nisu uzgajali useve, niti gradili kuće, niti imali grnčariju u kojoj bi išta mogli da skladište, nije bilo moguće prikupiti više imovine od one količine koju bi svako mogao da ponese sa sobom, niti imati višak potrepština preko one količine koju je zahtevalo svakodnevno preživljavanje. Samim time, nije bilo moguće da se pojavi grupa ili klasa eksploatatora koja bi živela na osnovu tuđeg rada. Tek s pojavom poljoprivrede je došlo i do nastanka viška proizvoda koji je doveo do nastanka klase koja je upravljala tim viškom i radom drugih i – nakon nastanka države – čitavim društvom.
Elenor Berk Likok, izuzetna marksistkinja i feministkinja koja je izučavala lovačko-sakupljačko društvo Montanje-Naskapija sa Labradora je iznela sledeće generalizacije na osnovu svoje i brojnih drugih studija: „Ono što je teško pojmljivo u vezi sa strukturom egalitarne skupine jeste to da vođstvo kako ga mi tumačimo nije bilo prosto „slabo“ ili „u nastanku“, kao što se to često tvrdi, već krajnje nebitno… Lična autonomija je bila uvezena sa direktnom zavisnošću svake jedinke prema skupini kao celini.
U društvu egalitarne skupine, sve sposobne odrasle jedinke su proizvodile ili pribavljale hranu i druge potrepštine i direktno ih raspodeljivale među sobom… Nije postojala razlika u dostupnosti resursa kao rezultat privatnog vlasništva nad zemljom, niti specijalizacije rada dalje od rodne raspodele, samim time, nije postojalo tržište koje bi intervenisalo u direktnu vezu između proizvodnje i raspodele…. Direktan odnos između proizvodnje i potrošnje bio je usko vezan sa raspršenošću autoriteta… Osnovni princip društva egalitarne skupine bio je taj da su ljudi donosili odluke o onim aktivnostima koje su bile njihova odgovornost. (Eleanor Burke Leacock, Myths of Male Dominance, Chicago, 2008, ppl38-140)
U sličnom tonu piše i Ričard Li koji je iz prve ruke izučavao Kung San plemena u Kalahari pustinji na jugu Afrike:
Raspodela u porodici i između porodica je duboko ukorenjena u ponašanju i vrednostima bušmanskog !Kung plemena. Kao što je princip profita i racionalnosti centralan za kapitalističku etiku, tako je raspodela centralna za društveni život u lovačko-sakupljačkim društvima.
Činjenica da smo poslednjih godina direktno posvedočili društvenoj raspodeli hrane među Kung i desetinama drugih lovačko-sakupljačkih skupina… čvrsto potkrepljuje teoriju Marksa i Engelsa po kojoj je nastanku države i raslojavanju društva na klase prethodio stupanj primitivnog komunizma…
Istinski zajednički (communal) život se često odbacuje kao utopistički ideal – nešto što bi trebalo zagovarati u teoriji, ali što je u stvarnosti nedostižno. Međutim, dokazi koje nalazimo među lovačko-sakupljačkim skupinama navode nas na drugačiji zaključak. (R B Lee, The .’Kung San, Cambridge, 1979, cited in J Molyneux, Is Human Nature a Barrier to Socialism? London, 1993, pi8)
Uz to, prelazak iz primitivnog komunizma u klasno društvo nije se odigrao glatko. Kao što to Kris Harman primećuje:
U najizučavanijem primeru, Mesopotamiji, potpuna promena odigrala se tokom veoma dugog vremenskog perioda od 4 do 5 hiljada godina [od nastanka poljoprivrede – komentar Dž. Molinju]. A u većini drugih slučajeva, ona nikad nije bila toliko dalekosežna, tako da su milioni ljudi živeli u neklasnim poljoprivrednim društvima čak do pre jednog i po veka. (C Harman, “Engels and the Origins of Human Society”, International Socialism 65 (winter 1994), pi 13)
Mi ovde ne zagovaramo inverziju tvrdnje da su „ljudi po prirodi pohlepni“, tj to da su ljudi „prirodno“ nesebični. Naprotiv, ljudska bića su sposobna i za sebično i za nesebično ponašanje koja nalaze svoje izraze i u kapitalističkim i u lovačko-sakupljačkim društvima. Koji vid ponašanja će prevladavati dobrano zavisi od društvenih uslova, pre svega od toga kako je organizovana proizvodnja – kapitalistička proizvodnja je organizovana tako da maltene tera ljude da većinu vremena budu sebični. Međutim, ono što nam stotine hiljada godina lovačko-sakupljačkih društava van svake sumnje pokazuju je to da ne postoji nikakav faktor usađen u ljudsku prirodu koji bi onemogućio nastanak društva slobode i jednakosti.
Sa druge strane, kapitalizam, iako nije nekompatibilan sa ljudskom prirodom (u kom slučaju nikad ne bi mogao ni da nastane) joj je svakako veoma štetan. Pre svega, on je jako loš u zadovoljavanju ljudskih potreba. Uprkos ogromnoj proizvodnji hrane koja je svake godine sve veća, procenjuje se da je 2010. godine 925 miliona ljudi patilo od neuhranjenosti, dok gotovo 880 miliona nije imalo pristup čistoj pijaćoj vodi. Prosečan radnik u drevnom sumerskom gradu Lagašu je dnevno jeo 2,4 litra žitarica plus ulje i pivo što je više od 3000 kalorija na dan – što je značajno više od preporučenih 2500 kalorija dnevno za današnjeg odraslog muškarca i daleko bolje od ishrane većine ljudi u Indiji ili subsaharskoj Africi danas. (Videti K. Harman, navedeno, str. 124).
Pored toga, kapitalizam otuđuje i krivi najosnovniju osobinu ljudske prirode – ono što nas čini ljudima – odnosno naš društveni rad, time ugrožavajući samo postojanje ljudske vrste.
U zaključku, valja naglasiti da marksistički odgovor na „argument ljudske prirode“ nije nekakva ad hoc ili improvizovana reakcija na neočekivan ili nezgodan prigovor. Zapravo, on se zasniva na svim temeljnim elementima marksističke filozofije koje smo već pomenuli u ovoj knjizi: na osnovnoj dijalektičkoj ideji da se sve, uključujući i ljudsku prirodu, stalno menja, ali da postoji i element kontinuiteta u promeni; na materijalstičkoj pretpostavci da „društveno biće stvara svest čoveka“ i da, stoga, ljudsku prirodu oblikuju društveni uslovi, pre svega proizvodnja; na ideji da je doživljaj ljudske prirode pod kapitalizmom u suštini otuđenje ljudske prirode; i na tome da je ideja ljudske prirode kao u suštini pohlepne ili agresivne ključan element ideologije vladajuće klase koja brani i opravdava kapitalizam pokušavajući da prikaže njegove društvene odnose kao večite i „prirodne“.
[1] Hobs je bio zagovornik apsolutne monarhije u doba Engleskog građanskog rata i imao je ogroman posthumni intelektualni uticaj na Emila Dirkema i Talkota Parsonsa, dve ključne figure savremene sociologije. (op. aut.)