Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 9b. Redukcionizam[25 min. za čitanje]

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti devetog poglavlja pod nazivom Da li je marksizam oblik ekonomskog determinizma odlučili smo da ga podelimo na dva dela. Pred vama se nalazi drugi deo devetog poglavlja.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.

Prevela Jovana Ristić.

Kritika koja je postala naročito rasprostranjena tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka jeste da je marksizam „redukcionistički“. Ovo se primarno odnosilo na probleme rasizma, seksizma i homofobije, pri čemu je u slučaju svakog od njih tvrđeno da marksizam ima sklonost ka „svođenju“ ovih specifičnih oblika opresije na pitanje klasnog ugnjetavanja. Šta je tačno ova tvrdnja podrazumevala, variralo je zavisno od konteksta – no, obično je reč o četiri optužbe:

1. Da se, u skladu sa marksističkim pogledom na svet, pitanja ovih opresija smatraju nevažnim ili relativno malo važnim u poređenju sa centralnom temom klasne borbe.

2. Da je marksistička pozicija da bi rešavanje problema rasizma, seksizma i homofobije trebalo da sačeka socijalističku revoluciju, te da će se u tom trenutku dotična pitanja „automatski“ razrešiti.

3. Da je teorijska tradicija marksizma zapostavila ova pitanja, i da nije uspela da razvije nijednu ozbiljnu teorijsku analizu dotičnih.

4. Ne uspevši da razume da su rasizam, seksizam i homofobija zasebni i autonomni problemi (i borbe) i pokušavši da ih objasni kao, u krajnjoj liniji, posledice klasnih podela u društvu, marksizam je neizbežno umanjio njihov značaj.

U odgovoru na prvu optužbu, prva stvar koju treba istaći jeste da je naprosto netačno da je marksistički pokret ignorisao ili tretirao pitanja ovih opresija kao nebitna. Očito je moguće pronaći pojedinačne „marksiste ^/kinje“, ili čak čitave partije, koji na ovom polju nisu uradili što je trebalo (ili, pak, jesu uradili ono što nije trebalo); među njima su ubedljivo najgori prestupnici socijaldemokrati iz Druge internacionale koji su podržali imperijalizam, kao i staljinistički vođi Sovjetskog Saveza i drugih „komunističkih“ zemalja koji su počinili nebrojene zločine – no, ni jedne ni druge ne bi trebalo smatrati istinskim marksistima ^/kinjama. U celini uzev, marksizam je u poređenju sa drugim političkim tradicijama i filozofijama – primera radi, liberalizmom, laburizmom ili anarhizmom – u daleko povoljnijoj poziciji.

Što se tiče rasizma i ugnjetavanja po nacionalnoj osnovi, Marks i Engels aktivno su podržavali Sever u Američkom građanskom ratu, stali u odbranu Indijske pobune 1857. godine i podržavali borbe za nezavisnost Irske i Poljske. Lenjin i boljševici borili su se protiv antisemitizma u Rusiji (tamošnjeg dominantnog oblika rasizma) i branili pravo potlačenih naroda na samoopredeljenje. Lenjin je predvodio marksistički otpor imperijalizmu, insistirajući na tome da bi marksisti^/kinje trebalo da aktivno podržavaju antikolonijalne borbe, kao i da kroz svetski komunistički pokret rade na internacionalnom organizovanju crnih i azijskih radnika ^/ca. Prvi član parlamenta iz Britanske komunističke partije bio je Indijac Šapurđi Sakalatvala, izabran za Batersi 1922. godine zahtevajući, između ostalog, nezavisnost Indije. U SAD su i Komunistička partija i trockisti^/kinje vrlo ozbiljno shvatali crnačku borbu tokom tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka i u svoje redove ubrojali izvanredne antirasiste^/kinje, poput Kloda Mekeja, Pola Robsona i S. L. R. Džejmsa. S. L. R. Džejms i Džordž Padmor, obojica marksisti, bili su pioniri afričke antikolonijalne borbe. U Britaniji su od 1960-ih pa nadalje crni^/e i beli^/e marksisti ^/kinje igrali^/e vodeću ulogu u borbi protiv rasizma i fašizma.

Ukoliko napravimo osvrt na temu seksizma, i Marks i Engels bili su za svoje vreme izrazito naprednih shvatanja i posvećeni ženskom oslobođenju još od trenutka kada su postali socijalisti. Marks je već u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. godine izneo ideju da se „iz tog odnosa [muškarca prema ženi] može, dakle, prosuđivati cjelokupan stupanj čovjekova obrazovanja“, a 1845. je s odobravanjem citirao Furijeovu misao da je „stepen ženske emancipacije prirodna mera opšte emancipacije“^[1]. U Komunističkom manifestu su Marks i Engels objavili i zagovarali „ukidanje porodice“. U Poreklu porodice, privatne svojine i države Engels je, 1884. godine, iznedrio prvo istorijskomaterijalističko objašnjenje porekla opresije nad ženama, nazivajući je „ svjetskohistorijskim porazom ženskog spola“^[2]. Marksova ćerka Eleonora Marks bila je aktivistkinja među radnicama u londonskom Ist Endu i igrala je ključnu ulogu u podršci štrajku žena koje su proizvodile šibice u fabrici Brajant i Mej, 1888. godine. 1886. je u Ženskom pitanju napisala:

„Istina, koju u potpunosti ne priznaju čak ni oni koji žele da pozitivno rade u korist žene, jeste da je žena, poput radničke klase, predmet ugnjetavanja i da se njen položaj, kao i položaj radnika, neumitno pogoršava. Žene su podvrgnute organizovanoj muškoj tiraniji kao što su radnici podvrgnuti organizovanoj tiraniji neradnika.“^[3]

Takođe 1886, Avgust Bebel, jedan od prvih vođa nemačke socijaldemokratije (u vreme kada je bila temeljno marksistička), objavio je veoma popularnu knjigu Žena: prošlost, sadašnjost i budućnost, u kojoj je definisao socijalizam kao „društvo u kome su sva sredstva za proizvodnju vlasništvo zajednice, društvo koje priznaje potpunu jednakost svih bez obzira na pol“^[4]. Štaviše, Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) izgradila je snažnu žensku organizaciju i uključila izvanredne ženske vođe poput Roze Luksemburg i Klare Cetkin.

Ruska revolucija je, u svom ranom, predstaljinističkom periodu, uspostavila punu jednakost žena i muškaraca pred zakonom, uključujući prava na razvod i na abortus (mnogo pre no što su ova prava ostvarena u bilo kom zapadnokapitalističkom društvu), te je pokušala da stvori društvenu infrastrukturu jasli, obdaništa, javnih restorana itd., potrebnu da bi se jednakost pred zakonom ostvarila i u zbilji – taj pokušaj je, kao i revolucija u celosti, osujećen ekstremnom ekonomskom krizom tokom građanskog rata 1918–1921. godine. Podrška ženskoj emancipaciji i političkoj organizaciji žena bile su ustanovljene pozicije cele Komunističke internacionale. U 1960-im i 1970-im, marksistkinje su igrale značajnu ulogu u razvoju pokreta za žensko oslobođenje, što je, uopšteno govoreći, ostalo nepromenjeno do danas. Ne znam ni za jednu značajnu marksističku organizaciju ili tendenciju u Evropi i SAD koja nije posvećena ženskoj jednakosti i oslobođenju.

Što se tiče homofobije, evidencija može delovati manje impresivno, uzevši u obzir da su Marks i Engels delili neke od predrasuda tog perioda spram homoseksualnosti – no, deluje da homofobija nije bila politički problem tog vremena, tj. još uvek nije postojao pokret ili kampanja otpora ugnjetavanju gej osoba. Kada su devedesetih godina devetnaestog veka nemački reformatori seksualnosti počeli da vode kampanju protiv Člana 175 Nemačkog krivičnog zakonika, uperenog protiv gej osoba, u Rajhstagu su ih podržali Avgust Bebel i (marksistički) SPD, na demokratskoj osnovi da je seksualno ponašanje, bez prinude, lična stvar; Eduard Bernštajn je 1895, braneći Oskara Vajlda u SPD-ovom vodećem listu, napao stanovište da je homoseksualnost neprirodna. Član SPD-a, Magnus Hiršfeld, bio je 1897. godine glavni pokretač Naučno-humanitarnog komiteta – prve organizacije u svetu koja se borila za prava homoseksualaca.^[5] Ruskom revolucijom su još u decembru 1917. poništeni svi caristički zakoni koji su zabranjivali ili ograničavali homoseksualne aktivnosti. Pamflet iz 1923, Seksualna revolucija u Rusiji, obrazlaže zvaničnu boljševičku poziciju:

„Što se tiče homoseksualnosti, sodomije i raznih drugih oblika seksualnog zadovoljavanja, koji su u evropskom zakonodavstvu označeni kao prekršaji protiv javnog morala – sovjetsko zakonodavstvo tretira ih istovetno kao i takozvane ‘prirodne’ seksualne odnose. Svi oblici seksualnih odnosa su lično pitanje.“^[6]

Ove pozicije bile su neizmerno progresivne za to vreme – bile su ispred bilo čega postignutog u kapitalističkim zemljama sve doskora; no, i SPD i boljševici i dalje su imali tendenciju da homoseksualnost posmatraju kao „bolest“, što je ostalo dominantno stanovište među marksistima ^/kinjama sve do 1960-ih. (Staljinistička Rusija je, međutim, nanovo kriminalizovala homoseksualnost 1934. godine.) Ono što je promenilo stanje stvari bila je pojava modernog pokreta za gej oslobođenje nakon spontanih Stounvolskih pobuna 1969. godine u Njujorku.^[7] Otada je ogromna većina marksista^/kinja, kao i marksističkih organizacija odbacila svaku ideju o homoseksualnosti kao bolesti i dala aktivnu podršku punoj ravnopravnosti i oslobođenju pripadnika^/ca LGBT zajednice.

Navođenje ove istorijske evidencije očito nije filozofska ili teorijska argumentacija, ali bi trebalo zapamtiti da se teorija proverava u praksi i da marksistička odbrana ljudi koji su ugnjeteni zbog svoje rase, roda i(li) seksualnosti nije ni u najmanjoj meri slučajnost. Lenjin je karakteristično snažno izrazio ovu poentu:

„Svest radničke klase ne može biti istinska politička svest ukoliko radništvo nije naučeno da odgovori na sve oblike tiranije, ugnjetavanja, nasilja i zlostavljanja, nezavisno od toga koja je klasa pogođena. […] Socijaldemokratski [marksistički – op. aut.] ideal ne bi trebalo da bude u sindikalnom sekretaru, već u narodnom tribunu, koji je sposoban da reaguje na svaku manifestaciju tiranije i ugnjetavanja, gde god se ona javila, nezavisno od toga koji sloj ili koju klasu ljudi pogađa.“^[8]

Štaviše, trebalo bi naglasiti da marksistička pozicija nikada nije bila da bilo koja grupa koja trpi ugnjetavanje treba da čeka revoluciju ili socijalizam. Naprotiv, marksizam je uvek zagovarao i podržavao otpor ugnjetavanju sada i ovde, pod kapitalizmom, i tvrdio da se socijalistička revolucija može odigrati samo na osnovi i kao posledica povezivanja mnoštva takvih borbi. Naravno, tačno je da marksizam drži da odsudni udarac rasizmu, seksizmu, homofobiji, ugnjetavanju po nacionalnoj osnovi itd. zadaje jedino uništenje kapitalizma i stvaranje besklasnog društva, ali to nikako ne implicira bilo kakav vid pasivnog čekanja.

Šta je, međutim, sa teorijskom sposobnošću marksizma da objasni i razume fenomene rasizma, seksizma i homofobije? Tvrdim da se marksistički metod pokazao vrlo moćnim za analizu ovih i s njima povezanih problema.

Na prvom mestu, temeljna pozicija istorijskog materijalizma – da su se ljudska bića diferencirala od životinja putem proizvodnje vlastitih sredstava za opstanak i stvorila sebe sama i sopstvenu istoriju kroz rad – u skladu je sa nalazima moderne genetike da „rase“ u biološkom smislu ne postoje i da celokupan ljudski rod pripada jednoj vrsti^[9], čime se opovrgava bilo kakva „naučna“ osnova rasizma. Kao što je Kris Harman rekao:

„Rasistički argumenti su pogrešni […] jer nemaju potporu u onome što znamo o genetskom i biološkom sastavu ljudskih bića. Ljudska vrsta ne može biti podeljena u različite podgrupe, gde svaku sačinjavaju individue koje se od onih u drugim podgrupama razlikuju po kompletnim sklopovima gena i fizičkih karakteristika. Najdalje što se može otići u podelama jeste na osnovu varijacija u posebnim individualnim svojstvima, kao što su količina melanina u koži, sklonost kose kovrdžanju, boja očiju, krvna grupa, visina, dužina nosa i tome slično. Ali ove grupe individualnih karakteristika nisu podudarne jedna sa drugom… Tako da se zdravorazumski pojam rase […] ne može koristiti kao validna naučna kategorija.“^[10]

Drugo, Marksova teorija otuđenja tvrdi da otuđeni rad vodi otuđenosti od drugih ljudskih bića:

„Neposredna posljedica toga što je čovjek otuđen proizvodu svoga rada, svojoj životnoj djelatnosti, svojoj rodnoj suštini, jest otuđenje čovjeka od čovjeka. […] Uopće, stav da je čovjeku otuđena njegova rodna suština znači da je čovjek otuđen drugome, kao što je svaki od njih otuđen ljudskoj suštini.“^[11]

Ovo pogađa u srž ključne karakteristike rasizma i drugih ugnjetavačkih ideologija: tendencije da se dehumanizuju „Drugi“ i da se na njihovu patnju gleda s ravnodušnošću.

Marksova analiza uloge prvobitne akumulacije kapitala u nastanku kapitalizma takođe daje osnovu za procenu rasizma:

„Otkriće zlatnih i srebrnih zemalja u Americi, istrebljivanje, porobljavanje i zakopavanje urođenika u rudnike, početak osvajanja i pljačkanja Istočne Indije, pretvaranje Afrike u jedan zabran za trgovinski lov na crnokošce, eto šta je navestilo zoru ere kapitalističke proizvodnje. Ovi idilični procesi jesu glavni momenti prvobitne akumulacije.“^[12]

Marks takođe analizira kako kapitalistička konkurencija utiče ne samo na kapitaliste, već ima tendenciju da i radnike^/ce okrene jedne protiv drugih, tako da sebe vide kao rival(k)e u borbi za posao, mesto stanovanja i druge resurse, ukoliko se tome ne suprotstave sindikati i političke organizacije. Sve ove elemente Marks je sabrao u vrlo pronicljivom komentaru o položaju Iraca i Irkinja u Engleskoj:

„Svaki industrijski i trgovački centar u Engleskoj poseduje sada radničku klasu podeljenu u dva neprijateljska tabora, engleske proletere i irske proletere. Obični engleski radnik mrzi irskog radnika kao suparnika koji mu srozava životni standard. U odnosu na irskog radnika, sebe smatra pripadnikom vladajuće nacije, usled čega postaje oruđe engleskih aristokrata i kapitalista protiv Irske, time pojačavajući njihovu dominaciju nad njim samim. On neguje religijske, društvene i nacionalne predrasude o irskom radniku. Njegov stav prema irskom radniku je umnogome poput stava ‘siromašnih belaca’ prema crncima u nekadašnjim robovlasničkim državama u SAD. Irac mu uzvraća interesujući se [samo – op. prev.] za vlastiti novac. On u engleskom radniku vidi ujedno i saučesnika i glupavo oruđe engleskih vladara u Irskoj.

Ovaj antagonizam se veštački održava i pojačava putem štampe, sa predikaonica, u stripovima – ukratko, svim sredstvima koja vladajućim klasama stoje na raspolaganju. Ovaj antagonizam je tajna nemoći engleske radničke klase, uprkos njenoj organizovanosti. To je tajna održavanja moći kapitalističke klase. A potonja je toga i te kako svesna.“^[13]

Otada su mnogi doprineli razvoju marksističke analize rasizma. Vredi pomenuti diskusije o crnačkom nacionalizmu i socijalizmu, koje je Lav Trocki vodio sa zapadnoindijskim marksistom S. L. R. Džejmsom (a koji je i sam napravio određen broj bitnih analitičkih doprinosa), te analize ropstva u Novom svetu sa strane istoričara kakvi su Judžin Đenovez, Erik Vilijams i Robin Blekburn, zatim, antirasističkih borbi u SAD (Mening Marabl, Ahmed Šavki), rase i imigracije u Britaniji (Pol Fut), istorije crnačkog naroda u Britaniji (Piter Frajer), kao i rad Ambalavanera Sivanandana na Institutu za rasne odnose, i mnogih drugih. Po mom mišljenju, posebno je koristan opšti okvir koji je postavio Piter Aleksander:

„Rasizam se oblikovao tokom razvoja kapitalizma. Kao što ćemo videti, preuzeo je tri sukcesivne forme: rasizam ropstva, rasizam carstva i antiimigracijski rasizam.“^[14]

Aleksander tvrdi da pretkapitalistička društva, posebno stara Grčka i Rim i evropska feudalna društva, iako puna brutalnog ugnjetavanja i različitih predrasuda, nisu bila obeležena sistematskim rasizmom na način na koji je to moderan svet. On citira S. L. R. Džejmsa, u smislu u kom je:

„[…] istorijski prilično dobro dokazano da stari Grci i Rimljani nisu znali ništa o rasi. Imali su druge standarde – civilizovanosti i varvarstva – i mogli ste imati belu kožu a biti varvarin, odnosno biti crnac i civilizovan. […] Ideja o podeli ljudi na rase javila se s trgovinom robljem.“^[15]

Aleksander se takođe služi prikazom uspona engleskog rasizma iz pera Pitera Frajera – u veličanstvenoj knjizi Izdržljivost: Istorija crnačkog naroda u Britaniji. Ukratko, argument je da su trgovina robljem i ropstvo u Novom svetu zasnovani kao elementi prvobitne akumulacije kapitala nastajuće britanske i evropske buržoazije, koja se paralelno borila protiv feudalne aristokratije i apsolutne monarhije pod parolom „prava čoveka“. Kako bi pomirila ta dva, buržoazija je potrebovala ideologiju koja je, u suštini, pobijala istovetnu ljudskost robova, stavljajući ih u poziciju odvojene i inferiorne „rase“.

Nakon ukidanja ropstva, rasizam se unekoliko promenio da bi, u drugoj polovini devetnaestog veka, postao opravdanje za carstvo, posebno za britansku vladavinu u Indiji i „osvajanje Afrike“. Nije se više isticala ne-ljudskost ne-belaca, već njihova infantilnost, koja je zahtevala da „rastu“ u okrilju Zapada do (dalekog) trenutka u kome će postati dovoljno zreli da vladaju sobom – kako je pokazao Radjard Kipling u zloglasnoj pesmi „Teret belog čoveka“ iz 1898. godine.

Sa postepenim odumiranjem formalne imperije i počecima velikih migracija iz takozvanog Trećeg sveta – u slučaju Britanije, najviše iz Južne Azije i sa Kariba tokom 1950-ih i 1960-ih – karakter rasizma ponovo se promenio, stavivši naglasak na navodne „kulturne razlike“ i opasnost „preplavljivanja“ ili „zatrpavanja“ „stranom invazijom“, kao što je u svojim govorima 1968. istakao Enoh Pauel, ili u sramnoj izjavi Margaret Tačer:

„Kada bismo nastavili ovim tempom, do kraja veka bi ovde bilo četiri miliona ljudi iz novog Komonvelta ili Pakistana. To je užasno mnogo i mislim da to znači da su ljudi prilično uplašeni da bi ova zemlja mogla postati prilično preplavljena ljudima druge kulture; i, znate, britanski karakter je učinio toliko toga za demokratiju, za zakone, i toliko toga širom sveta da će, ukoliko postoji bilo kakav strah da bi mogao biti preplavljen, ljudi reagovati i biti prilično neprijateljski nastrojeni prema onima koji dolaze.“^[16]

Kako je Marks i predvideo, komentarišući antiirski rasizam, vladajuća klasa i mediji promovisali su ovaj antiimigrantski rasizam kao sredstvo stvaranja podela i uspostavljanja vladavine nad radničkom klasom, te zarad osiguravanja žrtvenih jaraca društvenog nezadovoljstva.

Trima fazama rasizma koje je prepoznao Aleksander može se dodati i četvrta: rasizam islamofobije, koji se prvobitno razvijao kao odgovor na Iransku revoluciju 1979. godine, zatim kao deo procesa identifikacije novog neprijatelja Zapada nakon „sloma komunizma“, da bi, najzad, znatno ojačao kao ideološko opravdanje takozvanog „Rata protiv terora“, koji je uključio invazije na Avganistan i Irak. (Ponovo su marksisti^/kinje i autori^/ke pod uticajem marksizma bili^/e na čelu borbe protiv ovog fenomena i njegove analize.^[17])

Po konkretnom pitanju antisemitizma, koji predstavlja oblik rasizma sa zasebnom istorijom, marksizam se ponovo pokazao sposobnim za razumevanje njegovog istorijskog razvoja i dinamike, najprimetnije u pionirskoj delatnosti Abrama Leona.^[18]

Finalno, kada je posredi blisko povezano pitanje nacionalizma, za koje se ponekad tvrdi da ga marksizam zanemaruje, ili da ne može s njime da se uhvati ukoštac, postoji niz vrednih marksističkih studija, među kojima su one Lenjina, Benedikta Andersona, Erika Hobsbauma i Krisa Harmana.^[19]

Glede ženskog pitanja, Engelsovo Poreklo porodice, privatne svojine i države probilo je led ne samo kao autentično marksistička analiza opresije nad ženama, već i u smislu u kom je to prvo ozbiljno istorijsko istraživanje teme. Ukratko, Engels je zastupao stav da antropološki dokazi (izvučeni pretežno iz Drevnog društva Luisa Henrija Morgana) pokazuju da podređen položaj žena nije inherentan ljudskoj prirodi, niti da je postojao kroz ljudsku istoriju, već se razvio relativno skoro, sa nastankom privatne svojine i podelom društva na klase, tj. pre oko 5000 godina. Veza između klasne podele i opresije nad ženama ustanovljena je kroz instituciju monogamne porodice, nastale zarad obezbeđivanja nasledstva, a kojom dominiraju muškarci, dok su žene pretvorene u vlasništvo svojih muževa.

Kasnija istraživanja marksističkih antropologa^/škinja, poput Elenor Berk Likok i Ernestine Fridl, potvrdila su ovaj Engelsov zaključak i doprinela jasnijem razumevanju toga kako je uspostavljena muška dominacija. Kris Harman nudi sledeće objašnjenje toga kako je bazična rodna jednakost, koja je postojala u lovačko-sakupljačkim društvima, ustupila mesto kontroli muškaraca nad viškom (koji je stvorilo klasno društvo), te samim tim i dominaciji muškaraca:

„Uzroci promena leže u novim odnosima koji su nastali među ljudima sa stvaranjem viška. Nove, intenzivne proizvodne tehnike težile su da, po prvi put, muški rad nadrede ženskom. Sakupljanje, glavni izvor prehrane u lovačko-sakupljačkim društvima, bilo je potpuno kompatibilno sa rađanjem i dojenjem, kao što su to bili i rani oblici zemljoradnje zasnovani na okopavanju motikom. Međutim, obrađivanje zemlje plugom i uzgoj stoke i konja to nisu bili. Društva u kojima su žene obavljale ove poslove imala su niske stope rađanja i stagnirajuće populacije, te su zaostajala u odnosu na ona društva u kojima su žene najvećim delom bile isključene iz ovih uloga. […] Plug je […] oslobodio žene najzahtevnijeg napornog rada, ali ih je i lišio monopola nad usevima žitarica, kao i društvenog statusa koji je na osnovu tog monopola dodeljivan. Ključne odluke o budućnosti domaćinstva ili loze postale su muške odluke, s obzirom na to da su ih muškarci sprovodili. Druge promene koje su pratile porast viška imale su sličan uticaj. Žene su se mogle angažovati u lokalnoj razmeni, a bilo je i primera žena koje su igrale nekakvu ulogu u ratovima. Međutim, nad trgovinom na daljinu i ‘ozbiljnim’ vojevanjem uspostavljen je muški monopol. Ratnici i trgovci su ogromnom većinom bili muškarci – a kako su sve više obnašali kontrolu nad viškom, vlasništvo i moć težili su da postanu muške povlastice.“^[20]

Međutim, ovakvo identifikovanje korena opresije nad ženama ne objašnjava zašto se ona nastavlja čak i u modernom društvu, kada je jasno da ne postoji nikakva biološka osnova za bilo kakvu značajnu podelu rada između muškaraca i žena, a pogotovo ne za podelu koja sistematski favorizuje muškarce. Marksistički odgovor na ovo pitanje bio je da se opresija nad ženama nastavlja zbog suštinskih prednosti koje kapitalistička klasa i sistem u celosti izvlače iz institucije porodice i iz sledujućih podela među radničkom klasom.

Kapitalizam, kao i svaki drugi društveni sistem, mora da osigura osveženje, reprodukciju i negu radne snage kako na dnevnoj, tako i na generacijskoj bazi. Institucija porodice privatizuje ovaj društveno neophodan zadatak i stavlja ga u nadležnost žena, za koje bi to trebalo da je „prirodna“ obaveza, koja ne potrebuje plaćanje. Ovo atomizuje radničku klasu, deleći je na mnoštvo odvojenih i relativno izolovanih jedinica, što, s ideološke strane, ima konzervativne posledice, a kapitalističku klasu oslobađa potrebe da plaća za usluge koje su joj neizostavno potrebne. Istovremeno je očito da kapitalistička klasa izvlači i ekonomske i političke koristi na osnovu toga što je znatan deo radničke klase pod pritiskom da radi za niže nadnice i što se socijalizuje da bude pasivan i društveno podređen.^[21]

Ovo razumevanje krucijalne ekonomske i ideološke uloge porodice u kapitalizmu ujedno tvori temelj za marksističku analizu homofobije. Osuda homoseksualnosti zasniva se na dvama ključnim argumentima: a) da je „neprirodna“ i b) da „podriva porodicu“. Prvi argument je izrazito slab – s jedne strane, homoseksualne želje i iskustva isuviše su rašireni da bi se mogli smatrati protivprirodnim, a s druge – niko se ne protivi milion i jednoj „neprirodnoj“ aktivnosti, poput nošenja odeće ili leta avionom. Na ove poente već je 1895. godine ukazao nemački socijaldemokrata Eduard Bernštajn, stajući u odbranu Oskara Vajlda.

Služeći se metodom istorijskog materijalizma, objasnio je na koji način su pogledi na moral i seksualnost proizvod konkretnih istorijskih i društvenih okolnosti. Buržoaski seksualni moral bio je daleko od večnog i prirodnog zakona koji su moralni plaćenici kapitalizma proklamovali. Zapravo, reč je o skorijoj pojavi koja je u to vreme bila daleko od univerzalne. Upravo stoga što su stavovi o seksualnosti istorijski uslovljeni, merilo „neprirodnosti“ nije validno. Bernštajn je tvrdio da preovlađujući oblik morala određuje šta je „normalno“, te da su odstupanja od tog morala pre abnormalnosti negoli neprirodnosti – priroda i norma su različite stvari, a većina normi je, u svakom slučaju, neprirodna.

Iako se argument „neprirodnosti“ ideološki upreže kako bi se stigmatizovala homoseksualnost, ono što zaista „vozi“ buržoasku homofobiju jeste, pak, drugi argument: pretnja koju homoseksualnost predstavlja za porodicu – ili, preciznije, za ideologiju porodice i za u nju ugrađene nejednake rodne uloge. Drugim rečima, jednakost pripadnika^/ca LGBT zajednice neće uništiti porodicu „mameći“ svakoga da postane gej, već će podriti tvrdnju da je nukleusna porodica kojom dominira muškarac idealan način života.

Zbog ograničenog prostora, očigledno nije moguće dati potpun pregled marksističke teorije koja se bavi pitanjima rase, roda i seksualnosti, ali mislim da sam rekao i više nego dovoljno da pokažem da optužba o zanemarivanju ovih pitanja ili njihovom prostom „svođenju“ na pitanje klase ne pije vodu. Pre bi se moglo reći da je marksizam iskoristio vlastite teorije otuđenja, eksploatacije, klasne borbe i materijalne baze ideologije da bi objasnio zašto i kako su se rasizam, seksizam, homofobija i drugi sistemi predrasuda konkretno pojavili i održavaju se, te zašto je za socijalizam i čovekovo oslobođenje nužno, a ne opcionalno, da se radnički pokret bori i izbori protiv ovih sistema predrasuda.

No, iako se marksizam svakako bavi ovim pitanjima, možda postoje i neka druga teorijska stanovišta i pogledi na svet koji su se njima pozabavili uspešnije? Poslednjih godina, glavni izazov marksizmu na ovom polju dolazi u vidu tzv. „politika identiteta“. Politike identiteta za svoju početnu tačku ne uzimaju radničku klasu u celosti, niti radničku klasu kao osloboditeljku ljudskog roda, već doživljaj vlastitog društvenog identiteta svakog^/e pojedinca^/ke i društvene grupe, koji se uglavnom zasniva na rasi, etnicitetu, rodu ili seksualnosti. Centralna tvrdnja politika identiteta jeste da ljudi mogu progovarati samo u svoje ime, da je nemoguće zaista razumeti rasizam, seksizam, homofobiju itd. ukoliko ih nismo lično iskusili^/e, te da stoga svaka od ovih grupacija (crnci i crnkinje, žene, LGBT osobe itd.) mora da vodi zasebnu borbu za oslobođenje.

Ovaj pristup može ostaviti snažan emotivni utisak, ali je duboko faličan. Najpre, „razumevanje“ rasizma itd. nije samo pitanje razumevanja njegovog emotivnog uticaja, već uključuje bavljenje istorijom rasizma i njegovom ulogom u društvu u celosti. Primera radi, nije moguće reći da li je rasizam prirodan ili ne samo na osnovu osećanja, a istorijsko znanje o crnačkom ili jevrejskom narodu nije posebno dato niti ograničeno samo na crnce i crnkinje, odnosno Jevreje i Jevrejke – kao što knjiga (belca) Pitera Frajera, Izdržljivost: Istorija crnačkog naroda u Britaniji, i pokazuje.^[22]

Drugo, politike identiteta teže stvaranju jedinstva tamo gde je ono najštetnije i podrivanju solidarnosti tamo gde je ona najpotrebnija. Time što ignorišu ili umanjuju značaj klase, politike identiteta ohrabruju, recimo, međuklasno (ili ne-klasno) jedinstvo svih crnaca i crnkinja sa Barakom Obamom, ili svih žena sa Margaret Tačer – dakle, jedinstvo eksploatatora i eksploatisanih, koje zasigurno neće biti uzajamno, dok, zauzvrat, ujedinjenost i solidarnost potlačenih bivaju zaprečene. Politikama identiteta inherentna je logika podele i fragmentacije, koja se ne zaustavlja na odvajanju crnih od belih ljudi, ili žena od muškaraca: ako crni ljudi moraju da se bore nezavisno od belih, a žene nezavisno od muškaraca, šta ćemo sa crnkinjama? šta sa lezbejkama koje bivaju suprotstavljene strejt ženama, ili gej crncima, ili lezbejkama crnkinjama, ili irskim lezbejkama itd. itd., do u nedogled. U svrhu izgrađivanja akademske karijere ili medijskog publiciteta, ovakve kategorizacije i simbolični ustupci mogu biti od koristi pojedinim ljudima – treba da se vidi da Bi-Bi-Si ima određen broj crnih, ili azijskih, ili ženskih voditelja i t. sl. – no, u svrhu društvene i političke borbe, oni su katastrofalni.

Logika brojeva i društvene moći takva je da se odsudna borba za oslobođenje crnaca i crnkinja, žena i LGBT osoba ne može izvojevati ukoliko svaka grupa bije svoju bitku. Presudna prednost marksizma je da, i u teoriji i u praksi, pruža okvir za artikulaciju borbe protiv rasizma, seksizma i homofobije unutar sveopšte borbe radničke klase za socijalizam – za društvo u kome će koreni ovih oblika ugnjetavanja biti jednom za svagda iščupani.