Surplus, terrorized into being consumers (na srpskom: „Višak, terorisani da konzumiramo“) je švedski dokumentarni film koji je režirao Erik Gandini. Film se bavi kritikom konzumerizma i u tom smislu je dugo najavljivan kao revolucionarno čudo. Sniman je više godina u nekoliko zemalja.
Ono što je karakteristično za ovo ostvarenje je da po svojoj formi, iako se svrstava u dokumentarni film, ne podseća nimalo na sterilna ostvarenja prepuna podataka, brojki i ozbiljnih intervjua sa ozbiljnim ličnostima, na kakva bi naziv „dokumentarni film“ mogao da asocira.
Film je montiran tako da više podseća na muzički spot, kako bi vizuelno dočarao osobine konzumerizma i razmotrio prokapitalističke argumente poput povećane efikasnosti i raznovrsnosti. U svrhu postizanja svog cilja, nije nimalo suptilan: montirani snimci političara koji govore iste stvari „na plejbek“, slike masovne proizvodnje nepotrebnih stvari, radnika koji izgaraju na poslu za koji nije baš najjasnije da ima svrhu, užurbanih ljudi koji umesto da su oslobođeni i rasterećeni od posla zbog tehnološkog napretka, u isti bivaju samo još više gurnuti da bi mogli da kupuju i troše, na šta ih sistem tera.
Film počinje snimkom protesta tokom 27. samita G8 u Đenovi, i govorom Fidela Kastra. Kao ilustracija konzumerizma, njegovih nosilaca i žrtava, pojavljuju se intervjui sa ljudima koji poseduju fabriku za pravljenje preskupih lutaka za seks, kao i Bil Gejts, Žak Širak i Džordž Buš i razni američki korporativni magnati. Dok oni hvale kapitalizam i konzumerizam, vidimo snimke sveta koji oni opisuju, realizaciju njihovih ideja i reči kakva zapravo jeste: svet otupeo, otuđen od autentičnih ljudskih potreba i ispunjavanja istih, prazan, sa ljudima koji su sami iako se kreću u gomilama.
Međutim, film nudi samo dva primera koji bi predstavljali alternativu postojećem stanju stvari: Kubu pod režimom Fidela Kastra i intervju sa Džordžom Zerzanom, poznatim anarho-primitivistom koji, kao primer kako bi slobodno društvo trebalo da izgleda, predlaže povratak u preistorijski način života. On tokom filma daje odličnu kritiku konzumerizma, ali njegovi predlozi povodom toga šta bi trebalo činiti svode se na to da treba uništiti civilizaciju i da je nasilan protest svakako bolji od nenasilnog.
Kuba, kao mesto gde „konzumerizam ne postoji“, prikazana je kroz intervjue sa stanovnicima Kube, bilborde koji kažu „Štedi, konzumiraj samo ono što je neophodno“, prikaz kako funkcioniše tamošnji sistem racionalizacije, bonovi za potrepštine, radost zbog „divnog sistema u kome svaki dan možeš da dobiješ jedan hleb“ i kako se do bilo čega na Kubi zapravo dolazi.
Kao kruna svega, tu je intervju sa mladom Kubankom koja je putovala po inostranstvu i čiji su jedini utisci oduševljenje „Mekdonaldsom“, dobro snabdevenim supermarketima i time kako se tokom svog boravka van Kube stravično ugojila. Dakle, intervju sa nekim ko je odgajan u antikonzumerističkom svetu i ko je prvom prilikom postao oduševljeni konzument.
Šta se, dakle, na osnovu predstava prikazanih u filmu da zaključiti? Film svakako sadrži poruku da konzumerizam ne valja, ali i poruku da su sve postojeće alternative zapravo – čisto ludilo. To vodi do zaključka da je sadašnja situacija takva da protiv konzumerizma, te u krajnjoj instanci kapitalizma, nema smisla boriti se i da je situacija beznadežna – što je divan uvod u podršku otvorenom reakcionarstvu.
No, ako ništa niste znali o konzumerizmu ili niste bili svesni šta on zapravo predstavlja, ovaj film će to defi nitivno promeniti, iako, nažalost, borbu protiv njega vidi kao uzaludnu. Nedostatak razumevanja procesa u kom klasna borba vodi korenitom menjanju društava za sada očigledno ostaje suštinski nedostatak inače kvalitetnih kinematografskih pokušaja društvene kritike.
Film možete besplatno pogledati na linku:
http://video.google.com/videoplay?docid=4856763786835224626