Kada je pre dve i po godine sa okupirane zgrade rektorata Beogradskog Univerziteta razvijen transparent „Znanje nije roba“ mnogi su se našli u čudu. Iako su se mnogi solidarisali sa studentima u protestu, malo ko se zapravo angažovao tokom šetnji i blokada nastave.
Tada je bilo mnogo lakše stisnuti zube, osloniti se na finansijsku pomoć roditelja, pregurati četiri-pet godina nastave i sa diplomom pod miškom krenuti u potragu za zaposlenjem. Izgledi možda nisu bili veliki, ipak, u to vreme još su se mogli čuti poslednji odjeci nade prouzrokovane petooktobarskim promenama.
Stvari su se u protekle dve godine značajno pogoršale. Srbija se krajem 2008. pomirila sa tim da je svetska ekonomska kriza neće zaobići, te je blagovremeno počela sa otpuštanjima i rezanjima budžeta. Kolektivni ugovor je zamrznut, kao i plate i penzije u javnom sektoru. Postalo je jasno da do otvaranja značajnog broja novih radnih mesta neće doći.
Sa druge strane, visoko školstvo je iz godine u godinu padalo sve niže na listi prioriteta sukcesivnih Vlada Srbije. Izdaci koje država, kao osnivač, izdvaja za finansiranje univerziteta padaju iz godine u godinu. Trenutni dug države prema Beogradskom Univerzitetu iznosi 10 miliona evra, što je cifra koja fakultetske uprave primorava na traganje za novcem na drugim mestima. Međutim, jedino mesto koje se do sada pokazalo kao efikasan i pouzdan izvor prihoda dovoljnih da velikim delom zakrpe rupu koju je država otvorila bili su džepovi studentkinja i studenata – i njihovih roditelja.
Deo studentske populacije je godinama unazad upozoravao da će izlazak fakulteta na tržište uticati na rast jaza između onih koji za svoje obrazovanje mogu da plate i onih koji o tome ne mogu ni da razmišljaju. Školarine su iz godine u godinu progresivno rasle i to je u jednom trenutku dovelo do prve veće mobilizacije na Beogradskom Univerzitetu, školske 2006/07.
Nakon godine ispunjene protestima i blokadama fakulteta, koje Beograd nije video još od 1968. godine, pokret koji se borio protiv visokih školarina i pokušaja državnih i univerzitetskih vlasti da prelaskom na bolonjsku reformu snize vrednost starih diploma, ugasio se neuspevši da mobiliše veći deo studentske populacije koja je uglavnom ostala po strani.
Ipak, daleko od toga da protesti nisu doveli do konkretnih postignuća – progresivan rast školarina je naredne godine prekinut, a debata o starim i novim zvanjima i diplomama okončana je u studentsku korist.
Međutim, nekih godinu dana kasnije, videvši da su se studenti primirili, vraćena je stara ploča. Školarine su ponovo počele da rastu za iznos veći od stope inflacije, a na pojedinim fakultetima je došlo i do poskupljenja drugih taksi, poput prijava ispita. Ipak, ovde se priča ne zaustavlja.
Svakako najmasovniji deo pokreta 2007. godine bio je smešten na Arhitektonskom fakultetu. Tadašnji i sadašnji dekan Vladimir Mako došao je na ideju da neke buduće eskalacije nezadovoljstva predupredi tako što će nove brucoše primorati da potpišu ugovor kojim se, između ostalog, zavetuju da neće ometati ili prekidati nastavu. Bez ovog ugovora studenti nisu mogli da upišu godinu, bez obzira na uspeh postignut na prijemnom ispitu. Toliko o smislu koji je autonomija univerziteta poprimila.
Ipak, studenti i studentkinje arhitekture su koliko narednog proleća ušli u novi protest protiv samovoljne odluke uprave fakulteta da uvede rangiranje studenata. Ovaj protest je nastavljen nekoliko meseci kasnije širom studentskom borbom za smanjenje bodovne kvote potrebne za upis naredne godine. Ono što je sve ovo vreme evidentno jeste to da država, univerzitetska uprava, kao i zasebne fakultetske uprave iznova postavljaju nova pravila studentima, dok sa druge strane, sopstvene obaveze ne izvršavaju.
Studentsko telo sada pokušava da se kontroliše putem institucije Studentskog parlamenta Univerziteta, na čijem čelu se smenjuju omladinski kadrovi vladajućih partija.
Protesti, na prvom mestu, Fakulteta političkih nauka i Fakulteta organizacionih nauka, kojima je okončan jesenji semestar 2008. godine, ostali su u senci nesposobnosti i izdaja studentskih birokrata koji su činili sve da sputaju demokratičnost vođenja protesta, kakva je postojala 2006. i 2007. godine.
Ustupci koje je vlast potom napravila bili su u službi kupovine vremena pred početak rada na novim izmenama Zakona o visokom obrazovanju.
Rang-liste
No, šta nam donose nove izmene zakona? Predlog na kom insistiraju predstavnici vlasti ozvaničio bi uvođenje sistema rangiranja. To bi u praksi značilo da će fakulteti na početku svake godine praviti rang-liste studenata prema ostvarenom broju bodova.
Unapred zacrtana kvota za budžetske studente biće potom popunjena onima koji se nalaze na vrhu liste, nezavisno od toga da li su prethodnu godinu slušali kao budžetski ili kao samofinansirajući studenti.
Ovo je još jedan od ogromnih problema na koje se ukazivalo još 2006. godine. Uvođenje rangiranja stavilo bi poslednju reč na ukidanje svakog oblika studentske kolegijalnosti. Kolektivan rad, bilo da je u pitanju spremanje ispita ili pisanje seminarskih radova, bio bi u potpunosti obesmišljen.
Na koncu, to i jeste ono što je kapitalizmu potrebno – usko obrazovani i atomizirani radnici sa precizno određenim sposobnostima i mogućnostima, ali i na vreme naučenim modelima poslovanja; bez svesti o zajedničkim interesima koje dele sa koleginicama i kolegama, usmereni isključivo na sticanje ličnih dobiti.
U situaciji u kojoj školarine i ostali troškovi nastavljaju da vrtoglavo rastu i u kojoj je svakodnevni život prosečnog građanina Srbije iz dana u dan sve teži, dok Vlada nonšalantno najavljuje masovna otpuštanja „tek“ od polovine godine (!), studentima ostaju samo dve mogućnosti.
Jedna mogućnost znači povinovanje novom setu pravila, uvedenih samo kako bi država napravila korak dalje u procesu skidanja univerziteta sa svoje grbače (Ministarstvo prosvete je najavilo smanjenje budžetskih kvota u predstojećem periodu).
Druga mogućnost bila bi preokretanje novonastale situacije u korist studenata. Naime, pokazalo se da je jedna od najvećih prepreka ujedinjenju studentskog tela do sada bila nezainteresovanost budžetskih studenata za probleme svojih koleginica i kolega koji sami plaćaju za svoje studije. Rangiranje bi sve studente stavilo u istu ravan i pomoglo im da spoznaju zajednički interes.
U narednom periodu biće neuporedivo lakše izgubiti posao nego ga naći. Ovo je stanje u kom se nalaze i studenti i njihovi roditelji. Iako rangiranje još uvek čeka na odluke drugih univerzitetskih tela, Vlade i skupštine, male su šanse da neće biti uvedeno. Država odavno pokušava da eskivira svoju civilizacijsku obavezu pružanja dostupnog obrazovanja građanima.
U situaciji ekonomske krize razumljivo je zbog čega joj je onda lakše da se reši svojih obaveza i čak zapreti fakultetima da će ubuduće 40% od sopstvenih primanja morati da uplaćuju u državnu kasu.
Studenti su 2006. i 2007. godine, po svemu sudeći, itekako bili u pravu.
Moramo pod hitno organizovati masovnu kampanju koju ćemo iskoristiti da obavestimo svoje koleginice i kolege o planovima koje država i univerziteti imaju za nas. Ovo je bitka koju ćemo morati da vodimo rame uz rame sa svojim roditeljima, roditeljima naših kolega, kao i roditeljima svih onih koji svojoj deci ne mogu da priušte visoko obrazovanje. Naše oružje su protesti i blokade, naša snaga je solidarnost!