7) U razrešavanju ovih poteškoća, interesi naroda Balkana, najvećeg dela stanovništva Srbije i najvećeg dela stanovništva Kosova biće podređeni nagađanju sa srpskim rukovodstvom.
Zapad tvrdi da se radi o humanitarnoj akciji dovođenja neposlušne lokalne vlasti u red, s ciljem stabilizacije Kosova, Srbije i šireg regiona Balkana u interesu tamošnjih naroda. Ali proces koji je do rata doveo, način na koji se on sprovodi i način na koji će se okončati svi protivreče tom stavu.
Što se tiče uzroka rata, raspad Jugoslavije u tesnoj je vezi sa pogoršavanjem ekonomske krize i njenog međunarodnog duga, na šta je Zapad reagovao tako što je najpre vršio pritisak na jugoslovensku vladu, a potom na njene naslednice, da sprovode politiku „strukturnih promena“ – preciznije rečeno, proces prilagođavanja koji je doveo do osiromašenja i do ogromnog rasta bede i ogorčenosti, omogućivši pritom otplatu zapadnih zajmova.
Što se konkretno Kosovara i Kosovarki tiče, neosetljivost zapadne politike očigledna je u njenoj nezainteresovanosti za pitanje izbeglica. Iako možda možemo da prihvatimo da je bilo nemoguće predvideti ogromne razmere problema, činjenica je da ne samo što nije bilo planova za bilo kakvo značajno premeštanje ljudi, već je problem izbeglica postojao i pre početka sukoba i još tada je ignorisan. U septembru 1998. godine – osam meseci pre početka vazdušne kampanje – Kofi Anan podneo je zvaničan izveštaj Ujedinjenim nacijama o ranijim sukobima, u kom je rekao:
„Sukobi su doveli do dramatičnog izgona civilnog stanovništva sa Kosova. Prema podacima Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), broj izbeglica i raseljenih lica u provinciji iznosi 230.000, među kojima je 60.000 odlučilo da napusti Kosovo. Pod značajnim pritiskom međunarodne zajednice, srpske vlasti su pokrenule aktivnosti u cilju motivisanja izbeglica da se vrate na svoja stalna mesta stanovanja, ponudivši im materijalnu pomoć. Međutim, odgovor albanskog stanovništva koje sumnjičavo posmatra srpske ponude bio je mlak. Dostava humanitarne pomoći na Kosovo dosada je bila neadekvatna za situaciju na terenu.“[1]
Kada je rat počeo, njegova glavna briga nije bilo, kako je NATO tvrdio, ni stanovništvo Kosova ni stanovništvo Srbije, već uništenje infrastrukture Srbije – ukoliko je potrebno, na štetu i kosovskog i srbijanskog stanovništva. Ovo nije prosta posledica grešaka koje su u svakom sukobu neizbežne. Čak i da su NATO-ove greške vezane za bezbednost civila ostale u okviru njegovih borbenih propisa, po kojima je briga za civile marginalna, to bi bilo korisno za njegovu propagandu i ni za šta više. Karl Bilt (bivši premijer Švedske koji je igrao vodeću ulogu u bosanskim „pregovorima“) dobro je okarakterisao NATO-ovu stvarnu vojnu politiku koja je po njemu „minimum rizika po sebe i maksimum rizika po one koje tvrdi da štiti.“[2]
Ovo se ogleda i u oklevanju da se pošalju kopnene trupe, iz straha od žrtava; potom, u obliku vazdušnog rata koji podrazumeva bombardovanje sa velikih visina, iz straha da se ne ugroze avionske posade, usled čega uvek dolazi do „grešaka“ i visokog nivoa „kolateralne štete“ (odnosno masovnog uništavanja civilnih zgrada i pratećih smrti); i, na kraju, u sve široj definiciji onoga šta potpada pod vojne mete.[3]
Što se tiče samog bombardovanja, moramo da razbijemo mit „pametnih bombi“. Pre svega, kao i tokom Zalivskog rata, većina bombi koje su bačene nisu prosto stare bombe, već često njihove smrtonosnije vezije, poput onih čije su bojeve glave ojačane osiromašenim uranijumom ili kasetne bombe koje za sobom ostavljaju, suštinski, nagazne mine pod drugim imenom.[4] Drugo, „pametne bombe“ su onoliko „pametne“ koliko su pouzdani obaveštajni podaci na osnovu kojih se određuju njihove mete, a ti podaci su često pogrešni.[5] Uz to, prema često citiranom podatku Pentagona iz Zalivskog rata, „pametno oružje“ ima veoma visok stepen neuspeha – samo 60% laserski navođenih bombi i samo 53% krstarećih raketa uspeva da pogodi svoje ciljeve.
Osuda NATO-ove politike može biti vođena i odnosom prema izbeglicama nakon izbijanja rata. Iako su zapadni političari rado išli na foto-izlete po izbegličkim kampovima, stvarni nivoi pomoći koja je obezbeđena bili su bedni i nedovoljni ne samo u odnosu na realne potrebe, već i u odnosu na vojne izdatke. Kao što je Pavle Trajinov, makedonski ministar unutrašnjih poslova, ogorčeno izjavio: „Oni tvrde da žele da pomognu izbeglicama, ali da li je dovoljno da se samo pojave u kampovima, slikaju sa izbeglicama i onda celom svetu kažu: ’Vidite! Toliko toga smo učinili za izbeglice’?“ Ovu politiku u istoj meri treba osuditi i zbog neprimerenog natezanja oko kretanja izbeglica, u čemu je Britanija odigrala najsramniju ulogu. Prema Trajinovljevim rečima, „Već smo ovo videli na drugim mestima, a sada se dešava i ovde. Oni osuđuju to kako se staramo o izbeglicama. Istovremeno, smislili su trista izgovora zašto oni ne bi trebalo [da prihvate izbeglice]“.[6]
U trenutku pisanja, nije jasno da li će doći do upotrebe kopnenih snaga pre prekida vatre, ali je već jasno da je intenzitet bombardovanja pojačan i da je ono prošireno u meri u kojoj će unazaditi ekonomije i Kosova i Srbije za čitavu generaciju. Sada se javljaju dva scenarija. Jedan je skorašnji prekid vatre uz mirovni sporazum sa srpskim rukovodstvom, uz garancije ostvarenja glavnih NATO-ovih vojnih ciljeva. Drugi je proširenje rata na kopnene akcije do ostvarenja tih ciljeva. Zajednička premisa oba ova scenarija je snažno povećanje intenziteta vazdušnih napada kako bi se vlast u Srbiji pokajala i predala ili kako bi se pripremio teren za kopnenu invaziju.
Međutim, ne postoje naznake da je NATO spreman da izvrši invaziju na Srbiju i da instalira novu vlast. To znači da bilo kakav dogovor mora da ide preko Miloševića ili preko vođe čija moć se svejedno zasniva na prihvatanju ciljeva srpskog nacionalizma, u slučaju da Milošević pogine ili bude smenjen. Stoga, čak i ako se javi poslušniji vođa ili ako se Milošević povuče i prihvati stvaranje (u manjoj ili većoj meri) nezavisnog Kosova, glavni ciljevi nijedne od strana neće biti ni u potpunosti ispunjeni niti eksplicitno poraženi, već samo podržani ili potisnuti od strane sile NATO-a. Bez obzira na priču o „velikodušnom miru“ koji nastaje kao rezultat rata, nema nikakvih nagoveštaja da su članice NATO-a spremne da ulažu dugoročnu i glomaznu pomoć koja bi bila potrebna za oporavak i poboljšanje situacije, niti da Balkanu posvete vojne resurse koji bi osigurali mir.
[1] Ujedinjene nacije, Izveštaj Generalnog sekretara o Rezoluciji 1160 (1998) Saveta bezbednosti, 21. septembar 1998. godine. Moj kurziv.
[2] Citirano u Gardijanu, 13. april 1999. godine.
[3] Bez obzira na njihovu tehnološku naprednost, niskotehnološka vatra PVO baterija predstavlja pretnju po niskoleteće avione. Britanija je tako izgubila četiri aviona tipa Tornado tokom Zalivskog rata.
[4] Osiromašeni uranijum ugrađuje se u vrhove bojevih glava bombi zbog toga što je teži od olova ili čelika i može da izdrži velike brzine, ali postoji osnovana sumnja da radioaktivna prašina koja za njim ostaje utiče na zdravstvene probleme civilnog stanovništva nakon rata.
[5] Ovo je postalo očigledno nakon bombardovanja kineske ambasade u Beogradu, ali vredi podsetiti se da su pređašnji neuspesi američke obaveštajne službe uključivali i bombardovanje sudanske fabrike lekova koja je pogrešno identifikovana kao fabrika hemijskog oružja. Tokom Zalivskog rata 1991. godine, civilno sklonište Al-Amirija pogrešno je procenjeno kao vojni komandni centar i stoga razneto, odnoseći stotine života. Ranije, 1988. godine, američki brod USS Vinsen je iranski civilni avion procenio kao neprijateljski i vatrom ga oborio, što je dovelo do smrti svih 290 putnika i posade.
[6] Prema navodu iz Indipendenta, 16. april 1999. godine. Ako to nešto znači, podećamo čitaoce i čitateljke da izbeglice koje mogu da dokažu ozbiljnu pretnju od represije imaju pravo definisano konvencijom UN-a da traže skrovište u bilo kojoj drugoj državi. Razgovor o kvotama, koliko god one bile visoke, stoga nije „velikodušan“ čin, već kršenje međunarodnog zakona o izbeglicama.