Šta znači pobeda Donalda Trampa, pita Vladimir Unkovski-Korica.
Donald Tramp je jutros zvanično pobedio na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Američkim Državama. Ta pobeda je neočekivana, iako ne iznenađuje previše. Većina Amerikanaca i Amerikanki (ogromna većina, ako uračunamo i sve one koji nisu glasali) odbacila je kandidatkinju „liberalnog ekstremnog centra“, Hilari Klinton.
Klinton nije bila samo zvanična kandidatkinja demokrata, već i nezvanična favoritkinja mnogih republikanaca. Mnogi među njima izjavljivali su da neće glasati za Trampa, dok su neki, poput Džordža Buša starijeg, navodno podržali Hilari Klinton.
Bes običnog čoveka protiv „establišmenta“ ogroman je. Prosečna radnica ili radnik danas moraju da rade skoro duplo više nego pre četiri decenije da bi imali istu platu, dok je bogatstvo najimućnije petine Amerikanaca u istom periodu naraslo do neslućenih razmera.
Klinton nikada nije uživala entuzijastičnu podršku pripadnica i pripadnika radničke klase i omladine crnog i latino porekla koju je na prethodnim izborima imao Obama. Gubitak glasova ovih ljudi u velikoj je meri Obamina zasluga, jer su policijsko nasilje i represija nad Afroamerikancima u proteklih par godina u vrtoglavom porastu.
Štaviše, Hilari Klinton shvata se kao kandidatkinja koja bi nastavila sprovođenje politika koje su osiromašile toliko Amerikanaca i Amerikanki. Nije joj pomoglo ni to što je nemilosrdno koristila mašineriju Demokratske paritje protiv Bernija Sandersa dok se protiv njega borila za zvaničnu kandidaturu partije. Primera radi, često bi bio slučaj da vrhuške sindikata podrže Klinton, iako njihova baza glasno podržava Sandersa.
Kada se pogleda mapa država u kojima je Klinton izgubila od Trampa, vidi se da su to uglavnom i države u kojima je tokom partijskih izbora izgubila od Sandersa. To su države u centru i na severozapadu SAD, u kojima je industrija uništena i gde su glasovi očigledno odlazili onim kandidatima koji su govorili protiv establišmenta, odnosno zaštitnika finansijskog sektora koji guši industrijski.
Unižavanje Sandersa koje su sproveli Klinton i partijska vrhuška dovelo je do daljeg otuđenja dobrog dela partijske baze od njene zvanične kandidatkinje. Levica ne može da žali zbog poraza Hilari Klinton, ali je tragično to što je Sanders odlučio da se tako lako preda – iako je u prvoj polovini 2016. godine imao ubedljiviju prednost u odnosu na Trampa od Klinton. Njegova odluka da podrži Klinton samo je razočarala mnoge koji su se nadali socijalnoj alternativi.
Klinton se potom našla u bitki protiv još jednog kandidata koji nije bio po volji vrhuške partije ispred koje se kandidovao. Bogataš Tramp predstavio se kao „autsajder“ u borbi protiv „establišmenta“. Da li je on uspeo da pokupi glasačko telo koje je Klinton izgubila nije jasno, ali jeste uspeo da mobiliše razne sekcije otuđenih i smrvljenih kategorija u američkom društvenom životu oko desničarskih, rasističkih i mizoginih izjava i obećanja. Drugim rečima, on je uspeo tamo gde je radikalno desna Partija čajanke podbacila.
Amerika se sada nalazi u situaciji bez presedana. Vladajuća klasa ima neželjnog predstavnika na čelu državnog aparata. Taj predstavnik je delu radničke klase obećao nešto što ne može da ispuni, dok je mnoge sekcije radništva, na prvom mestu žene i manjine, bespovratno otuđio. Njegova nepredvidivost može da znači sve i ništa: možda će se pokazati kao avanturista u spoljnoj politici i kao šerif u domaćoj; a moguće je i da će pod pritiskom establišmenta prihvatiti pravila igre.
Velika energija koja je proteklih godina otišla na izgradnju raznih pokreta, poput „Occupy“, „Fight for 15“, „Black lives matter“ i „slutwalks“, kao i velika podrška za Sandersa, govore u prilog postojanja duboko usađene (ali konfuzne) težnje za humanijim društvom. Bila bi tragedija da se ta energija baci na apolitičnu bitku protiv „trampizma“ koja bi za cilj imala puki povratak nekog kandidata „ekstremnog centra“ za četiri godine. „Trampizam“ nije samo politika „mržnje“ ili „populizma“, već je autoritarna, rasistička, mizogina politika podređena interesima krupnog kapitala u krizi.
Liberalizam nije uspeo da zaustavi „trampizam“ jer je liberalizam ideologija kapitalističkog sistema u usponu. Njegovo licemerje pred siromaštvom koje se ogleda u podršci „individualnim“ pravima poput „prava“ na privatnu svojinu skupo ga je koštalo, ali će još skuplje koštati stotine miliona Amerikanki i Amerikanaca, kao i sve nas širom sveta. Jedino pokret koji bude u stanju da se suprotstavi autoritarizmu, rasizmu i mizogeniji, koji ta pitanja poveže s pitanjem klase, može da zaustavi „trampizam“.