Nedavna istraživanja pokazala su visok nivo nasilja nad ženama u Srbiji. U prvom delu našeg novog feljtona, Estel Kuč traga za korenima ugnjetavanja žena
Posle prilično gadnog raskida bliska prijateljica me je pozvala i razdragano zatražila da joj kupim držač za noževe sa natpisom „svi muškarci su kopilad“, koji je otkrila pošto je ovu frazu ukucala na Guglu.
Nije teško naići na grupu prijateljica koja je u nekom kafiću udubljena u ovu popularnu mantru – ovo je odgovor na činjenicu da ugnjetavanje žena još uvek postoji.
Nedavni izveštaj Gardijana pokazao je da žene u Britaniji i dalje zarađuju u proseku 22 odsto manje od muškaraca.
Istovremeno, izveštaj policije otkrio je „kulturu skepticizma“ pri istraživanju slučajeva silovanja. U Britaniji tek 5.9 procenata prijavljenih silovanja završava osuđivanjem počinioca.
Jasno je da su žene daleko od toga da „imaju sve“.
Ali, da li je tačno da muškarci imaju koristi od ovog ugnjetavanja? Treba li kriviti njih? Ili je ovo simptom istog onog sistema koji eksploatiše i radnike – kapitalizma?
Feministkinje uzrok polnoj neravnopravnosti nalaze u patrijarhatu – inherentnoj podeli na muškarce ugnjetače i ugnjetene žene.
Istina je da su muškarci ti koji kao individue čine neke od najočiglednijih formi ugnjetavanja žena – npr. silovanja, seksualne napade i nasilje u kući.
Nije društvo to koje izvršava ove napade.
Ali da li većina muškaraca ovo radi najveći deo vremena? Naravno da ne.
Feministkinje pretpostavljaju da muškarci iz radničke klase mora da uživaju u svom položaju koji je iznad žena. Oni su, međutim, daleko od toga.
Britanski Nacionalni institut za mentalno zdravlje proglasio je 2009. godine „tihu epidemiju“ samoubistava među mladim muškarcima.
Pritisak na muškarce je u porastu – ne samo da dostignu „tradicionalnu“ mušku ulogu onoga koji donosi hranu na sto, već takođe da se prilagode „idealnoj“ slici. Ovo je dovelo do situacije u kojoj je operacija smanjenja nosa kod muškaraca tip plastične hirurgije koji je u najvećem porastu.
Kapitalistička ideologija ohrabruje radnike da osećaju korist od ugnjetavanja žena, u pokušaju da se suprotstave osećaju otuđenja i frustracije.
Ali seksizam ima negativne posledice koje pogađaju i radnike.
Niska primanja npr. nisu slučaj u kom muškarci imaju koristi od toga što su žene manje plaćene.
To samo znači da će u većini radničkih porodica, gde i muškarci i žene rade, ukupni prihodi biti manji. Od toga što žene primaju niže plate koristi imaju jedino gazde koje na taj račun povećavaju sopstveni profit.
Ugnjetavnje žena nije „nad-istorijski faktor“ – što će reći, nešto što je staro kao samo vreme i što postoji nezavisno od klasnog društva. Tokom većine ljudske istorije, zapravo, klasne podele, dominacija i ugnjetavanje nisu postojali.
Antropološkinje, poput Elenor Likok, obezbedile su nam širok opseg dokaza o pred-klasnim društvima koji ne ukazuju na muški autoritet ili evropsku strukturu porodice. Ričard Li je čak 1960. našao dokaze o društvima jugo-zapadne Afrike koja su bila netaknuta polnom hijerarhijom.
Utvrđivanje korena polne neravnopravnosti u začetku klasnog društva nosi dve važne konsekvence.
Dovodi nas do zaključka da, ako seksizam nije oduvek postojao, borba za žensko oslobođenje nije prosto pitanje inherentne podele između muškaraca i žena.
Ne postoji zavera muškaraca da ugnjetavaju žene. Pravi uzrok ovog ugnjetavanja – klasna podela – usmeren je ujedno i protiv muških pripadnika radničke klase.
Drugo, posmatrajući rodno ugnjetavanje kroz prizmu klase, prinuđeni smo da se suprotstavimo uticaju koji rodne stereotipije vrše na radničku klasu.
Čak i kad bi polovina članova parlamenta i izvršnih odbora korporacija bile žene, sve dok kapitalizam opstaje većina žena će ostati sa teretom brige o detetu i borbe za prehranjivanjem porodice.
Konačno, ni muškarci ni žene koje čine radničku klasu neće moći da se oslobode unutar sistema koji ih čini pukim objekima u svrhu zgrtanja profita.
Ruska revolucionarka Aleksandra Kolontaj je 1909. napisala: „Feministkinje traže jednakost u okviru postojećeg društva; one ni na koji način ne napadaju osnove ovog društva.“
U vreme globalne recesije, kada ustupci za koje su se žene izborile dolaze pod sve učestalije napade, na nama je, više nego ikada do sada, da napadnemo same osnove ovakvog društva.
U Srbiji žene na istom radnom mestu zarađuju oko 8.5 odsto manje u odnosu na muškarce.
Istraživanje koje je obavio internet portal Infostud navodi da oko 41 odsto ispitanih smatra da žene dobijaju i manje povlastica uprkos jednakom zalaganju na poslu.
Razlika u platama je samo jedan od vidova diskriminacije nad ženama, koji je i zvanično postao zakonski kažnjiv od uvođenja Zakona o ravnopravnosti polova, krajem 2009. godine.
Profesor Ekonomskog fakulteta, Mihail Arandarenko, ističe i da međunarodne kompanije prave veće razlike u platama muškaraca i žena. Uzrok toga, prema njegovom mišljenju, leži u činjenici da je poslovna kapijera žena često isprekidana zbog porođaja, što poslodavcima nikako ne ide na ruku.
Stopa nezaposlenosti žena je znatno viša od stope nezaposlenosti muškaraca, što svedoči i tome da žene teže dolaze do posla.