Da li je izlaganje osiromašenom uranijumu štetno po ljudsko zdravlje? Do nedavno ovo pitanje je bilo ograničeno samo na radnike i radnice u nuklearnoj industriji. Danas je korišćenje oružja s osiromašenim uranijumom dovelo do izlaganja uranijumu vojnog osoblja i brojne populacije. Sve više se u javnosti postavlja pitanje o upotrebi osiromašenog uranijuma (OU) u oružju i mogućim negativnim efektima na živi svet oblasti u kojima je korišćeno.
Postoje dva tabora, podjednako glasna o ovoj problematici. Jedan govori da su ove „prljave bombe” stvarna opasnost po ljude, dok drugi odbijaju ovakva razmišljanja, svrstavajući ih u zablude i budalaštine. Pokušaćemo da u ovom tekstu ponudimo neke odgovore i kroz prikaz rezultata nekih naučnih istraživanja doprinesemo razumevanju ovog problema ili pokažemo da problem ne postoji.
Dodatno, uzećemo u obzir ne samo opasnost od radijacije o kojoj se uglavnom govori kada se priča o uranijumu (prirodnom ili osiromašenom), već i hemijsku toksičnost koja je podjednako bitna, ako ne i važnija kod štetnog uticaja uranijuma.
Kako smo došli do OU oružja?
Uranijum je prvi put hemijski opisao nemački farmaceut Klarot koji ga je izolovao iz uranijum-oksida, otpada koji nastaje prilikom iskopavanja zlata. Zbog lepe narandžaste boje uranijum je od tada počeo da se koristi u proizvodnji keramike i stakla, kao i boja. Interesovanje za primenu radioaktivnosti uranijuma i njegovog oksida javilo se nakon što je Marija Kiri izolovala radijum i taj interes je rastao s razvojem radiohemije i atomske fizike. Prvi zapisi o vezi uranijuma i oboljenja datiraju iz šesnaestog veka, kada je smatrano da ovi pratioci eksploatacije ruda zlata, srebra, bizmuta i kobalta izazivaju bolesti pluća kod rudara.
Tokom i posle Drugog svetskog rata iskopavanje uranijuma postalo je svrsishodno za vojnu industriju i proizvelo zabrinutost javnosti. Tokom ovog perioda proučavanje uranijuma bilo je deo celokupnog napora da se stekne neko znanje o nuklearnom ratu koji se fokusirao na izlaganje radijaciji od strane različitih izotopa elemenata. Hemijska toksičnost uranijuma nije bila tema proučavanja.
Nuklearna industrija počinje da se razvija, pre svega nuklearne elektrane koje kao gorivo koriste šipke uranijuma. Postalo je jasno da maksimalna produktivnost ovih pogona ne može da se postigne prirodnim uranijumom koji se iskopava u prirodi, već ga treba obogatiti1. Kao nusprodukt ovog procesa stvara se osiromašeni uranijum, čija je radioaktivnost značajno manja od radioaktivnosti prirodnog uranijuma.
Nakon završetka Hladnog rata pretnja od nuklearnog rata se utišala, pa se smanjila i pretnja od izlaganja uranijumu i drugim sličnim metalima. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka počinje se s testovima ugradnje osiromašenog uranijuma u zrna konvencionalnih, nenuklearnih projektila.
U prvom Zalivskom ratu u Iraku 1990-1991, uvedena je municija s osiromašenim uranijumom (OU) koja je značajno korišćena na bojnim poljima. Pentagon je procenio da je tada ispaljeno između 315 i 350 tona osiromašenog uranijuma.
Sindrom Zalivskog rata (visoka stopa oboljenja kod učesnika i učestalo javljanje urođenih problema kod novorođenčadi) javio se nakon rata, a OU je prepoznat kao mogući uzročnik. Zbog mnogo manje radioaktivnosti OU od prirodnog uranijuma, ali ujedno i identičnog hemijskog ponašanja, istraživači su počeli da uzimaju u obzir OU kao hemijski toksin. Nastavak korišćenja OU oružja u konfliktima na Balkanu, u afganistanskom ratu i drugom Zalivskom ratu nastavio je da stimuliše istraživanja o toksičnosti uranijuma.
Izloženost
OU municija koristi se za razaranje neprijateljskih štitova. U zrna projektila ugrađuje se oko 40% manje radioaktivni izotop uranijuma – izotop 238 koji se dobija preradom radioaktivnih ruda, naročito pogodan zbog visoke specifične težine koja je oko dva puta veća u odnosu na olovo. Iako su politički i vojni zvaničnici zemalja koje upotrebljavaju ovo oružje insistirali na njegovoj većoj stabilnosti (manjoj radioaktivnosti), ključna stvar je ponašanje OU kada se koristi u ove svrhe. Kao argument oni koriste ratne veterane kojima je ostalo parče ovog oružja u telu u vidu gelera, a koji nisu osećali nikakvu posledicu evidentno prisutnog osiromašenog uranijuma u organizmu. Tu pojavu je međutim lako objasniti. Kada je OU prisutan kao veliki fragment on je postojan, ne raspada se, ne rastvara se. Pri utvrđivanju količine prisutnog uranijuma u geleru odmah nakon povrede i nakon nekoliko godina, rezultati su identični. Ali pored ovog postoji i drugačiji put unosa OU.
Jednom kada se ispali i pogodi metu, OU municija formira oblak zapaljive prašine sačinjen od čestica različitih oksida veličine 0.2 do 15 mikrona i velike fragmente. Ovako male čestice, golim okom nevidljive, mnogo manje i od bakterija i od virusa, mogu da prodru duboko u organizam, a mogu i da uđu u ćelije. Potencijalno izlaganje OU dolazi preko rana, udisanjem prašine, kontaktom s kožom i preko zagađene hrane i vode. Udisanje prašine je najznačajniji put izlaganja. Kada se udahnu, ove čestice mogu ili da se zarobe u ždrelu, a kasnije i progutaju, ili da dođe do alveolarne apsorpcije. Plućni poluživot OU je oko četiri godine.
Prava količina prašine koja se stvara prilikom eksplozije OU izmerena je nakon pada aviona. Pošto se zbog svoje težine OU koristi i kao protivteža u velikim letelicama, Boing 747 koji se 1992. godine slupao u blok stanova u Amsterdamu nosio je 282kg OU, ali je nađeno samo 130kg. Holandska istražna komisija mogla je da zaključi da je ostatak oslobođen u vidu čestica koje su spasioci i lokalno stanovništvo potencijalno udahnuli.2
Hemijska toksičnost
Jednom kada se unese, uranijum se rasprostranjuje po celom telu. Iz pluća prelazi u krvotok, a putem krvotoka do svih delova tela. Kosti se ponašaju kao rezervoari ovog metala i jednom kada izloženost uranijumu prestane on će se mesecima i godinama nakon toga oslobađati iz kostiju. Eliminiše se iz organizma prvenstveno putem mokraće, što bubrege čini posebno podložnim oštećenjima, a visoke količine uranijuma skladište se u bubrežnom tkivu. Kod većih doza uranijuma oštećenje bubrega je najveća pretnja za pacijentovo zdravlje i opstanak. Međutim, skorašnja istraživanja pokazala su da i manje doze OU mogu da proizvedu patološke promene u bubregu zajedno s promenama u krvi koje su posledica bubrežne disfunkcije, uz prateću anemiju.
OU prelazi krvno-moždanu barijeru i akumulira se u mozgu. U hipokampusu i međumozgu akumulira se više OU nakon unosa putem gutanja nego u malom mozgu i moždanoj kori. Suprotno tome, kada se unosi disajnim putem OU se pretežno akumulira u centru za miris, hipokampusu, moždanoj kori i u malom mozgu.
OU utiče na rad mozga tako što inhibira stvaranje maksimuma nadražaja u hipokampusu (tako se smanjuje osetljivost čoveka na različite mirise, ukuse i slične nadražaje iz spoljne sredine), utiče na ciklus spavanja i REM fazu sna, kao i na ponašanje. Snimci EEG-a su drugačiji.
Sva dosadašnje saznanja o potencijalnom uticaju uranijuma na nervni razvoj dolaze od eksperimanata na životinjama. Davane su male doze uranijuma nosećim životinjama, što je dovelo do manjeg okota, manje veličine potomaka, povećane smrtnosti mladih i skeletne abnormalnosti. Naravno, ovakva ispitivanja ne mogu se raditi na ljudima.
Kancerogenost
Da li je OU kancerogen ili ne popularno je pitanje u javnosti i kontroverzno u naučnoj literaturi. Iako je radioaktivnost OU mala, ona ipak postoji. Istaknuto je da se čak i 1-2% od 300 tona OU korišćenog u Zalivskom ratu pretvara u 3-6 miliona grama prašine. Koristeći ove brojke to bi oslobodilo 1.16-2.32 miliona Ci radijacije3, što je veličina koja bi daleko prevazišla dozvoljene bezbednosne okvire Njujorka za mesečno radioaktivno oslobađanje. Radioaktivnost ipak nije jedina odgovorna za kancerogenost uranijuma. On je kancerogen i zbog svoje hemijske strukture.
Istraživanja koja se bave potencijalnom kancerogenošću OU su, i pored velikog interesovanja, ograničena. Dokazi potencijalnog karcinogenog efekta uključuju povećan broj obolelih od raka creva u Jugoslaviji nakon ratova devedesetih, kao i povećanom pojavom tumorskih markera kod stanovništva u regionu Bosne i Hercegovine, kod veterana Zalivskog rata, kao i neke promene na hromozomima kod radnica i radnika izloženih OU.
Najskoriji podaci Nacionalnog instituta za javno zdravlje pokazuju da je učestalost oboljevanja od raznih vrsta malignih bolesti na teritoriji Srbije poslednjih godina porasala za 15-60%, zavisno od tipa maligniteta. Predviđanja su takođe prilično mračna, s produženom izloženošću radioaktivnim materijama očekuje se da u narednih 20 godina stopa oboljevanja od malignih bolesti poraste za 130%. Bombe koje sadrže OU ispaljene su s američkih A-10 letelica tokom bombardovanja 1999. godine. Prvobitno se govorilo da oružje nije saržalo OU, međutim kasnije informacije potvrdile su da je iskorišćena municija sadržala 8401kg OU, ali da se ne mogu utvrditi tačne lokacije gde je municija korišćena. Prašina OU verovatno se raširila vazdušnim strujama tako da osim u Srbiji, oblaci ove prašine raširili su se i na zemlje u regionu.
Istraživanja na životinjama pokazala su direktnu vezu između izloženosti OU i pojave malignih bolesti. Ova izloženost uzrokuje pojavu sarkoma i leukemije kod pacova. Istraživanja na kulturama humanih ćelija pokazala su da OU utiče na pojavu maligniteta u bronhijalnom tkivu, kao i nestabilnost koštanih ćelija i makrofaga.
Istraživanja na životinjama pokazala su negativan uticaj OU na mozak, bubrege i kosti odraslih životinja. Podaci takođe pokazuju da postoji rizik za životinje u razvoju, posebno za razvoj kancera koji je mnogo veći nego što se ranije smatralo. Ali to je samo sugestivno dok se ne poveže sa značajnim istraživanjima među ljudima, što je još jedan argument koji zvaničnici vole da koriste kada žele da odbrane upotrebu OU. Nema validnih podataka o uticaju na ljude, rezultati ispitivanja na životinjama ne mogu se koristiti.
Ono što je jako poražavajuće je da ne postoji čak ni najmanja ideja o prosečnom unosu OU ljudi koji žive u regionima gde se koristila OU municija. Jedina istraživanja na ljudima ograničena su na vojno osoblje koje ima različte profile izloženosti nego što bi se to očekivalo kod cilvila.
Postoji fundamentalna potreba za dobro osmišljenim istraživanjima koja uključuju izloženost meštana OU i potencijalne posledice tog izlaganja, korišćenjem odgovarajuće kontrolne grupe (meštani u područijima koja su demografski slična, a nisu izložena OU). U ratnim područijima drugi hemijski zagađivači mogu da zakomplikuju takva istraživanja. Ipak, adekvatnu grupu moguće je naći. To može da bude populacija koja živi blizu fabrika municije sa OU i njeni zaposleni.
Ali i bez tog istraživanja možemo da vidimo da problem i te kako postoji. Ispitivanja na životinjama oduvek su predstavljala validan izvor informacija, a stravične slike novorođenčadi, dece i odraslih s teritorija na koje je u poslednje dve decenije bačeno više od hiljadu tona osiromašenog uranijuma obilaze svet.
Zvanični stavovi
Irak je Ujedinjenim nacijama uputio molbu da se zaustavi upotreba osiromašenog uranijuma na njihovoj teritoriji, ali je ta molba odbijena. Predložena je i rezolucija UN-u protiv korišćenja OU u izradi oružja koja je data na glasanje, ali su Francuska, Izrael, SAD i Velika Britanija glasale protiv. Pored gore pomenutih država značajne količine OU poseduju još i Rusija, Kina i Pakistan.
U svojim izjavama posebno se ističu britanski zvaničnici koji „odgovorno tvrde” da nema govora o štetnosti OU, ali i da javnost ne treba da se brine jer se to oružje ne testira u blizini Britanije.
Problem osiromašenog uranijuma ostaće prisutan neko vreme. Uranijum opstaje u prirodi duži vremenski period, a vojno korišćenje ovog materijala će se, nažalost, nastaviti. Ovo nas dovodi do tačke u kojoj se trenutno nalazimo, gde se verovatnoća izlaganju OU povećava, a znanje o njegovom negativnom uticaju na zdravlje ostaje nedovoljno. Kada je pre dve decenije OU počeo da se koristi kao oružje, do tada je bilo objavljeno samo devet naučnih istraživanja. Danas ih na tu temu ima oko 400.
Kroz istoriju se puno puta događalo da su inovacije dospevale u komercijalnu upotrebu, upotrebu na ratištima i u medicinske svrhe mnogo pre nego što su sva njihova svojstva u potpunosti ispitana. To se često dešavalo i uprkos činjenici da su sami naučnici i naučnice takva istraživanja plaćali sopstvenim zdravljem i životom. Postoje i brojne konvencije o ratu koje mogu poslužiti kao osnov za prestanak korišćenja ovakvog oružja, makar dok se ne obave sva nužna ispitivanja. Kako je ovo dugotrajan proces, možemo da zaključimo da je ono što nedostaje „politička volja”, ili praktično prevedeno – interes.
Bezobzirnost kapitala i njegovih zagovornika, koji ne biraju sredstva u pohodu na profit i samoodržanje, pred ovakvim temama sasvim je očigledna. Imperijalistički ratovi uvek su donosili masovno uništenje zarad održanja pozicija. Ispitivanje svih nuspojava je zadatak za budućnost, posao čiji se kraj ne vidi dok god je moderna nauka pod pritiskom zahteva tržišta i vojne industrije.
Neda Đorđević i Jovana Urošević
Fusnote:
1. Reaktorne gorivne šipke sastavljene su od prečišćenog 235U (poluživot 704×106 godina) i nusprodukt ovog prečišćavanja je OU, koji je predominantno 238U (poluživot 4470×106 godina). Još jedan radionuklid je 234U (poluživot 245,000 godina). Relativno prisustvo 238U, 235U i 234U su 99.2745%, 0.7200% i 0.0055%. Obično, OU sadrži oko 0.2% fisionog 235U.
2. Dostupno na: http://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0304389400001837
3. Kiri (Ci) je jedinica za radioaktivnost koja je definisana kao aktivnost jednog grama radijumovog izotopa 226Ra, tj. 3.7 x 1010 broja raspada u sekundi.
Reference:
1. Berradi, H.; Bertho, J.M.; Dudoignon, N.; Mazur, A.; Grandcolas, L.; Baudelin, C.; Grison, S.; Voisin, P.; Gourmelon, P.; Dublineau, I. „Renal anemia induced by chronic ingestion of depleted uranium in rats” Toxicol. Sci. 2008, 103, 397-408.
2. Barber, D.S.; Hancock, S.K.; McNally, A.M.; Hinckley, J.; Binder, E.; Zimmerman, K.; Ehrich, M.F.; Jortner, B.S. „Neurological effects of acute uranium exposure with and without stress” Neurotoxicology 2007, 28 , 1110-1119.
3. Monleau, M.; Bussy, C.; Lestaevel, P.; Houpert, P.; Paquet, F.; Chazel, V. „Bioaccumulation and behavioral effects of depl eted uranium in rats exposed to repeated inhalations” Neurosci. Lett . 2005, 390, 31-36.
4. Domingo, J.L.; Llobet, J.M.; Tomas, J.M.; Corbella, J. „Acute toxicity of uranium in rats and mice” Bull. Environ. Contam. Toxicol. 1987, 39, 168-174.
5. Lin, R.H.; Fu, W.M.; Lin-Shiau, S.Y. „Presynaptic action of uranyl nitrate on the phrenic nerve-diaphragm preparation of the mouse” Neuropharmacology 1988, 27, 857-863.
6. Raymond-Whish, S.; Mayer, L.P.; O’Neal, T.; Martinez, A.; Sellers, M.A.; Christian, P.J.; Marion, S.L.; Begay, C.; Propper, C.R.; Hoyer, P.B.; Dyer, C.A. „Drinking water with uranium below the U.S. EPA water standard causes estrogen receptor–dependent responses in female mice” Environ. Health Perspect. 2007, 115, 1711-1716.
7. Tissandié, E.; Guéguen, Y.; Lobaccaro, J.M.; Grandcolas, L.; Aigueperse, J.; Gourmelon, P.; Souidi, M. „Enriched uranium affects the expression of vitamin D receptor and retinoid X receptor in rat kidney” J. Steroid Biochem. Mol. Biol. 2008, 110, 263-268.
8. Bussy, C.; Lestaevel, P.; Dhieux, B.; Amourette, C.; Paquet, F.; Gourmelon, P.; Houpert, P. „Chronic ingestion of uranyl nitrate perturbs acetylcholinesterase activity and monoamine metabolism in male rat brain” Neurotoxicology 2006, 27, 245-252.
9. Briner, W. „Effects of depleted uranium on mouse midbrain catecholamines and related behavior” Int. J. Toxicol. 2009, 7.
10. Dublineau, I.; Grandcolas, L.; Grison, S.; Baudelin, C.; Paquet, F.; Voisin, P.; Aigueperse, J.; Gourmelon, P. „Modifications of inflammatory pathways in rat inte stine following chronic ingestion of depleted uranium” Toxicol. Sci. 2007, 98, 458-468.
11. Bellés, M.; Linares, V.; Luisa-Albina, M.; Sirv ent, J.; Sánchez, D.J.; Domingo, J.L. „Melatonin reduces uranium-induced nephrotoxicity in rats” J. Pineal. Res. 2007, 43, 87-95.
12. Ghosh, S.; Kumar, A.; Pandey, B. N.; Mishra, K.P. „Acute exposure of uranyl nitrate causes lipid peroxidation and histopathological damage in brain and bone of Wistar rat” J. Environ. Pathol. Toxicol. Oncol. 2007, 26, 255-261.
13. Linares, V.; Sánchez, D.J.; Bellés, M.; Albina, L.; Gómez, M.; Domingo, J.L. „Pro-oxidant effects in the brain of rats concurrently exposed to uranium and stress” Toxicology 2007, 236, 82-91.