Stanari novobeogradskog bloka 63 i okoline svojom borbom pokazuju šta sve možemo kada se udružimo i počnemo da sprovodimo odluke u javnom interesu, ne prepuštajući svoju sudbinu na milost i nemilost vladajućoj klasi. Članak je objavljen u jubilarnom, desetom broju drugog izdanja Kontranapada, uoči velikog blokovskog protesta 30. marta.
Navika je čudo! Ako uradite neku stvar hiljadu puta, sa sigurnošću možete da pretpostavite da će i svaki naredni pokušaj biti jednako efikasan, a možda i efikasniji nego prethodni. Tako je i režim Aleksandra Vučića, nakon deset godina i bezbroj privatizovanih fabrika i poklonjenih javnih parcela, već računao na dodatnih stotinak hiljada evra u gradskom budžetu (i još ne zna se koliko u privatnim džepovima) kada je izvršio prenamenu i prodaju dveju površina na Novom Beogradu. Prethodno im je skoro svaki put pošlo za rukom da zidaju gde su namerili – pa zašto bi sada bilo drugačije?
Gradske oce je, međutim, dočekalo neprijatno iznenađenje. Stanovnici novobeogradskih blokova nisu sedeli skrštenih ruku, već su pokrenuli jedan od najvećih „kvartovskih“ protesta u našoj istoriji. Svojom borbom su uperili reflektor u brojne malverzacije koje režim sprovodi.
Iako je februar bio neobično topao u celoj zemlji, u bloku 63 i njegovoj okolini razgorela se prava vatra bunta. Sve je počelo odlukom Gradske uprave da se pojas zelene površine dug više od kilometar, koji prolazi kroz tri novobeogradska bloka (61, 62 i 63), prenameni u poslovno-stambeni prostor. Stanari su, u reakciji na odluku, organizovali prvi skup i razgovor 10. februara. Samo tri dana kasnije, oko zapuštene parcele bivšeg (čitaj: proteranog) šahovskog kluba u bloku 63 postavljena je limena ograda, koju su čuvali batinaši. Nakon spontanog i brzog okupljanja ljudi iz komšiluka, pre svih mladića koji su igrali košarku na terenu pedesetak metara od parcele, stanari su srušili ogradu i, posle kratkog sukoba, oterali batinaše.
Sutradan su žitelji bloka organizovali veće protestno okupljanje, na kojem je bilo oko 500 stanara svih blokova u neposrednoj okolini. Narod je blokirao veoma prometnu Ulicu Jurija Gagarina. Idućeg vikenda, pobunjeni komšiluk je pokrenuo akciju zajedničkog uređivanja parcele i sadnje drveća. U utorak, 20. februara, organizovan je protest u kome je učestvovalo oko 2000 ljudi. Stanovnici blokova, komšije, održali su govore i preuzeli zadatak da koordinišu naredne akcije. Od tada stanari redovno dežuraju da bi predupredili povratak investitorovih batinaša, organizuju sakupljanje potpisa za peticiju protiv betonizacije zelene površine, i na njoj svakog vikenda prave simbolične manifestacije. Do sada su inicirali izgradnju terena za mini-fudbal, turnir u košarci, preuređivanje amfiteatra u platformu za školu plesa, a u planu su i koncert koji bi održali đaci obližnje muzičke škole, kao i projekcija studentskih filmova. Naredni veliki protest zakazan je za subotu, 30. mart, sa idejom da se pokret blokova 61, 62 i 63 spoji sa sličnom borbom na Bežanijskoj kosi i u drugim delovima Beograda.
Time je u poslednjih mesec dana otvoreno novo polje borbe, a sukobi koji tinjaju ispod površine društva ponovo su izbili na videlo. Sa svakim pogrešnim potezom vlasti, otvara se nova prilika da nakupljeni bes mnoštva ljudi dobije politički oblik. Upravo to se desilo na Novom Beogradu: pohlepa investitora i režima ujedinila je do tada izolovane stanare blokova oko zajedničkog interesa i dala im neposredan povod da se organizovano suprotstave planovima vlastodržaca. Ujedinjavanje stanara ne samo da je u prvi plan stavilo (već dobro poznatu) spregu vladajuće partije i krupnog kapitala, nego je omogućilo i stvaranje barem privremenih institucija lokalne samouprave.
Takav šamar profiterskim planovima vladajuće klase naterao ju je na povlačenje i „kontrolu štete“. Na dan velikog protesta 20. februara, SNS je po prvi put postavio desetak stranačkih štandova u blokovima i otvorio naloge na društvenim mrežama posebno posvećene bloku 63. Režimski tabloidi prave mentalne vratolomije ne bi li ubedili javnost da su oni na pravoj, a stanari blokova na krivoj strani istorije. Investitor je sklonio svoje batinaše, dao sramnu izjavu o navodnoj legalnosti i „zelenosti“ projekta, i privremeno se povukao.
Istovremeno, samoorganizacija stanara otvorila je šira pitanja njihovih stambenih potreba i načina na koje mogu da ih ostvare. Pored onlajn prostora, trenutno postoji „platforma“ gde se stanari uživo sastaju i diskutuju šta im je potrebno za normalniji život. U moru različitih ideja kako bi parcela mogla da se iskoristi na korist svih, dve stvari su ključne: komšije su saglasne da ne žele još jednu stambeno-poslovnu zgradu od koje nemaju ama baš ništa, i po prvi put zajednički pričaju o svojoj zajedničkoj sudbini.
Takav razvoj događaja značajan je na više nivoa. Na onom najneposrednijem, stanari počinju sami da osmišljavaju svoj životni prostor. Decenijama su se odluke o uređivanju javnih površina prepuštale gradskim vlastima, a one su ih sistematski zapuštale kako bi ih posle što jeftinije prodale. Zauzimanje tih površina od strane ljudi koji ih zapravo svakodnevno koriste i zajedničko donošenje odluka o njihovoj upotrebi može da unapredi kvalitet života za sve – a u poslednjih mesec dana već i jeste.
Na dubljem nivou, ovakvi pokreti, kroz koje obični ljudi jačaju solidarnost i zajedništvo, omogućuju im da zbace breme straha i nepoverenja koje režim stalno podstiče među ljudima. Kroz njih postaju svesni svoje kolektivne snage i potencijala da vlast potčine svojim potrebama. Čak i više od toga, kroz zajedničku borbu postepeno mogu da spoznaju da im za sprovođenje odluka u javnom interesu i upravljanje društvom na radikalno drugačiji način nije potreban niko drugi do njih samih.
No, kako ova svetla epizoda borbe „odozdo“ ne bi bila „finale sezone“ narodnog otpora, već jedan od okidača za radikalno-demokratsku transformaciju društva, ona mora da nastavi da se širi i raste. Za početak, jasno je da blokovi 44–45, 60–64 i 70–72, zajedno sa Starom Bežanijom, čine jednu celinu, te da centralna pozicija bloka 63 (koji je uz to među najgušće naseljenim stambenim blokovima u Beogradu) pruža izvanrednu mogućnost da borba koja se u njemu vodi bude jezgro daleko šireg pokreta. Dosadašnje proteste i okupljanja već su neformalno podržali aktivisti i komšije, žitelji okolnih blokova, koji se i sami godinama unazad suočavaju sa sličnim problemima.
Sledeći korak u umrežavanju i formulisanju zajedničkog cilja različitih borbi je naročito značajan. Iako u pokretu očekivano preovladava stav da bi trebalo izbegavati mešanje političkih stranaka, to ne znači da se bavljenje politikom u opštijem smislu sme zanemariti. Pre ili kasnije biće potrebno da stanari imenuju šta je to za šta se svi borimo. Ili ćemo ostati rascepkani i izolovani na nivou pojedinačnih borbi za parkiće, ili ćemo se suočiti sa stvarnošću da iza svakog od naših „kvartovskih“ problema stoji isti vladajući režim koji prioretizuje interese krupnog kapitala nauštrb potreba radnog naroda koji tu živi.
Ono što je nateralo investitora u bloku 63 na povlačenje nije šačica heroja, već masa običnih ljudi spremna da brani svoje. Tog recepta treba da se držimo! Kontekst novih beogradskih izbora ide nam u prilog, jer ne samo da gradska vlast neće smeti da krene ni u kakvu ofanzivu u ovom periodu, već ćemo vrlo verovatno lakše moći da je primoramo na veće ustupke. Bavljenje politikom trenutno znači dalju izgradnju komšijske solidarnosti, umrežavanje pojedinačnih borbi u jednu jedinstvenu, i uključivanje sve većeg broja novih ljudi u nju.
Neposredan zadatak pred nama koji smo već aktivni u borbi bloka 63 je da osiguramo izlazak što većeg broja ljudi na protest 30. marta, te da na njemu postavimo osnovu za još širi, masovniji i koordinisaniji sledeći protest. On bi trebalo da obuhvati i žitelje ostalih blokova u okolini, pre svega 44–45 i 70, ali i drugih „žarišta“ na Novom Beogradu, poput bloka 37 i Hotela „Jugoslavija“ u bloku 11c. A, zašto da ne, i kvartova preko mosta – od Beogradskog sajma i naselja Stjepan Filipović do Košutnjaka i Zvezdare. Tako se gradi alternativa!
