Oktobarska revolucija u Rusiji je započela val antikolonijalnih borbi u dvadesetom veku koje su se naročito umnožile u njegovoj drugoj polovini. Prvi put u istoriji, većina čovečanstva je krenula da se budi i svesno bori za svet drugačiji od onog kojim dominiraju velike imperije. Šta god mislili o kubanskom „socijalizmu“, ne možemo negirati herojsku ulogu Kube i Fidela Kastra u toj borbi. Danas, dan nakon njegove smrti, Vladimir Unkovski-Korica piše kratku retrospektivu uloge ovog revolucionara i njegovog revolucionarnog režima u ovim borbama.
Antikolonijalna borba
Većina sveta je nakon Drugog svetskog rata još uvek bila podeljena na kolonije velikih imperija. Oni njegovi delovi koji nisu bili u kolonijalnom bili su u polukolonijalnom položaju. Ekonomije kolonija su se mahom zasnivale na izvozu sirovina, što je lokalnim elitama omogućilo da grade fabrike i žive u luksuzu. Da bi opstajale na vlasti, te elite su često bile pod vođstvom diktatora, uz podršku svetske supersile Amerike, koja je od starih imperija, Britanije i Francuske, preuzela na sebe ulogu predvodnika kapitalističkog sveta.
Glavni takmac ove sile je bio Sovjetski savez, koji je i nakon staljinističke kontrarevolucije pomagao antikolonijalne pokrete, sa ciljem da destabilizuje svoje glavne rivale na svetskoj sceni. Njegov sjaj nakon Drugog svetskog rata je u očima revolucionarnih elita trećeg sveta bio utoliko svetliji jer su u njemu videli zemlju koja je, pošavši sa pozicije polukolonijalne zaostalosti, svojim munjevitim razvojem tridesetih godina „prestigla“ velike industrijske sile poput Nemačke i izgradila se u supersilu.
Te revolucionarne elite, većinom intelektualci/ke, širom sveta su vodile mahom seljačke pokrete masa protiv kolonijalizma. Taj proces dakle nije vodila radnička klasa, kao u Oktobarskoj revoluciji, što je osiguralo da će države koje su uspostavljene nakon revolucija uvek bile varijante etatističkog sovjetskog modela. Kratak ali značajan članak o tome je napisao marksista Toni Klif.
Dva najpoznatija pokreta ovog tipa su bili Mao Cedungova partizanska vojska koja je 1949. oslobodila Kinu od imperijalističkih lakeja „nacionalista“ koje je predvodio kineski „Draža“ Čang Kai Šek; i Kastrova gerilska borba protiv diktature Fulgensia Batiste, kog je Kastro prvi put pokušao da sruši 1953, da bi u tome uspeo 1959. Poznati su, naravno, i herojski Vijetnam i Ho Ši Min, koji su pobedili ne samo Francusku četrdesetih i pedesetih godina, već kasnije i Ameriku.
Kastrova Kuba i borba protiv kolonijalizma
Za razliku od Mao Cedunga, Kastro se, po svemu sudeći, na početku vladavine nije ugledao na Sovjetski savez. Međutim, budući da je u redovima svog pokreta imao istaknute komuniste – svog brata Raula i slavnog Ernesta Če Gevaru – Amerika ga je odbacila. SAD su započele ekonomski embargo protiv Kube koji je decenijama sprečavao ovo ostrvo da se pridruži ostatku sveta u korišćenju ekonomskog prava da trguje sa kime želi.
Da bi njegov režim opstao, Kastro je bio primoran da se okrene Moskvi. U tom procesu je transformisao Kubu u ekonomiju u kojoj je država (a ne radnička klasa) vodila glavnu reč. Kuba je dobijala ekonomsku pomoć i dobre otkupne cene za šećernu repu od Sovjetskog bloka. Na duže staze je to imalo loše posledice po kubansku nezavisnost, ali je u u tom trenutku svakako bio razumljiv potez.
Program eksproprijacije privatne svojine lokalnih kapitalista i velmoža i svojine velikih američkih korporacija koje su dominirale Latinskom Amerikom bio je popularan na Kubi i u svetu. To se jasno videlo kada je stara elita uz američku pomoć pokušala da se vrati na vlast na Kubi invazijom u Zalivu svinja 1961. gde su ih revolucionarne snage dočekale i poraile, što je čitav progresivan s pravom svet proslavio kao pobedu protiv imperijalizma.
Kuba je očigledno težila i istinskoj nezavisnosti – nije htela da bude privezak Moskvi. I sam Fidel se razočarao u Moskvu samo godinu dana kasnije tokom tzv. Kubanske raketne krize, kada je sovjetski pokušaj da napravi od Kube nuklearnu bazu zaustavljen američkom blokadom. Fidel je tražio od Sovjeta da ne odustaju, ali su ga oni ignorisali plašeći se nuklearnog rata. On je tada shvatio da ne može ni na koga da se bezrezervno oslanja.
Tad je počela možda najsvetlija epoha u istoriji Kubanske revolucije: ona je pokušavala da se izbavi iz čeličnog obruča izvozom antikolonijalne borbe. Pomagala je razne gerilske pokrete širom Latinske Amerike i Afrike. Godine 1975, protiv želja Moskve, Kuba šalje vojsku u Angolu da pomogne tamošnju antikolonijalnu borbu i da spreči pobedu snaga vezanih za SAD i Južnu Afriku (u kojoj je vladala bela manjina u sistemu pod imenom „aparthejd“). Do druge kubanske intervencije je došlo 1987.
Poraz Južne Afrike u tom ratu je doprinelo oslobođenju Namibije i same Južne Afrike samo par godina kasnije. Nelson Mandela se javno i u više navrata zahvalio Kubi zbog te pomoći.
Kuba je širom kontinenta slala pomoć kakvu je mogla – često vojnu, ali i u vidu pomoći uspostavljanja javnih servisa, recimo zdravstvenog ili prosvetnog. Slala je doktorke i doktore, nudila stipendije i trenirala učiteljice i učitelje širom novooslobođenog sveta.
Limitacije kubanskog modela
Tu se valja zaustaviti na tren i napraviti par parelela. Kuba je bila simbol antikolonijalne borbe, ali nije bila jedina. Kina se ponašala slično, a ona se i odlučnije otcepila od Moskve šezdesetih. Titova Jugoslavija se otcepila još ranije, 1948. Sve popularnije revolucije su tražile svoj put i nezavisnost u svetu. Svima je bila potrebna pomoć. Budući da su Jugoslavija i Kina bile geografski blizu SSSR-a, one su se na kraju okretale Zapadu. Budući da je Kuba bila blizu Amerike, ona je ostala vezanija za Moskvu. Sve tri zemlje su težile da pomažu antikolonijalne borbe i da stvaraju koalicije protiv imperijalizma na svetskom nivou.
Jugoslavija nije preživela krah Istočnog bloka 1989. godine, a Kina i Kuba jesu, doduše na drugačije načine. Kina je uspešno koristila državu da se probije na svetsko tržište, a uloga privatnog kapitala je tamo postala dominantnija. Na Kubi, iako ima glasova (bliskih Raulu Kastru i vojsci) koji su želeli takvu transformaciju, nje nije u potpunosti došlo. Kuba je bila zavisnija od Moskve i nije mogla da se osloni na Ameriku, inače bi Kastro pao. Stoga je ona više iz strukturnih nego ideoloških razloga ostala „etatističkije“ orijentisana u ekonomiji, međutim, to joj je dozvolilo da nastavi da pruža pomoć socijalnim pokretima u Latinskoj Americi, najviše Venecueli Uga Čavesa.
Kao i Jugoslavija, Kuba se vodila državnim interesom tokom Hladnog rata i posle. To se možda najviše vidi u njihovoj borbi za vođstvo u Pokretu nesvrstanih. Tito je uvek težio da Pokret bude što nezavisniji od Moskve, dok je Kastro večito zagovarao savezništvo sa SSSR-om. Tito se protivio sovjetskoj intervenciji u Avganistanu, Kastro ju je podržao. Slično tome, Jugoslavija se nije mešala u unutrašnje stvari nesvrstanih država, čak i kada su ih vodile reakcionarne snage, dok je Kuba težila da gura promene, iako su te promene uglavnom bile vezane za Moskvu. To pokazuje ograničenja i kubanskoj i jugoslovenskog „internacionalizma“.
U tom smislu, obe ove države (i razne druge) su na različite načine pokazivale protivrečnosti u svojoj težnji za slobodom u dvadesetom veku koja je bila vezana za neku vrstu „etatizma“. Dok su gurale pokrete odozdo i pomagale borbe za slobodu, te države su predstavljale težnje progresivnog čovečanstva. Onda kada su branile svoj državni interes, nisu uspevale da stvore jedinstveni pokret ekpsloatisanih i potlačenih širom sveta protiv imperijalizma.
Simbol antiimperijalizma
Nažalost, krajem dvadesetog veka, dominantni američki imperijalizam ne samo što je uspeo da pobedi u Hladnom ratu, već je prešao u vojnu ofanzivu kako bi sprečio oporavak ili probijanje potencijalnih takmaca. Videli smo sve blagodeti pobede američkog modela širom sveta: u Iraku, u Jugoslaviji, u Avganistanu, u Libiji… Videli smo i da su širom sveta sa lanca puštene snage surovog privatnog kapitala, koji uništava životni standard i životnu sredinu po celoj zemaljskoj kugli. Kastrov odlazak će mafijaši i bogataši u Majamiju – potomci izbeglica sa Kastrove Kube – simbolički protumačiti kao znak slabosti kubanskog režima i dokaz toga da Kuba treba da sledi američki put.
To bi bio pogrešan zaključak. Uprkos svim nedostacima kubanskog modela, počevši od njegovog etatizma, glavni uzrok teškoća sa kojima se Kuba suočava(la) je američki embargo koji je napokon poražen tek tokom drugog Obaminog mandata. Važno je podvući da je današnji svet svet većih nejednakosti (na međunarodnom nivou kao i na nivou zemalja razvijenog sveta) nego što je to bio slučaj pre pola veka. Današnja borba protiv imperijalizma je jednako značajna kao tada, koliko god da se njena forma promenila. U toj borbi, Kastro je bio na strani onih koji su se borili za promenu sveta u kojem velike dominiraju. Doduše, Kastro nije mogao sam da donese konačnu pobedu: socijalizam. Taj zadatak može da donese samo međunarodna radnička klasa odozdo u procesu sopstvene emancipacije. Ta borba se i danas nastavlja. Hasta la victoria siempre!