Trgove širom Grčke su pre deset godina zahvatile demonstracije, kao izraz masovnog protivljenja merama „štednje“ nametnutim od strane Evropske unije. Snaga ovog „pokreta okupiranja trgova“ ležala je u njegovoj sposobnosti da privuče Grkinje i Grke koji nisu bili na organizovanoj levici. Ipak, pokret je u konačnici poražen usled nemogućnosti da ponudi jasnu političku alternativu. Statis Kuvelakis, u tekstu napisanom za Jacobin, izvlači lekcije za levicu i slične pokrete danas.
Grčko „vatreno proleće“ 2011. godine predstavljalo je vrhunac talasa narodnog bunta koji se te godine proširio većim delom sveta. Talas se najpre podigao na južnoj obali Mediterana, sa revolucijom u Tunisu i ustankom na egipatskom trgu Tahrir; potom se proširio na Španiju, sa pokretom „Indignadosa“; preko Grčke je otputovao u Sjedinjene Američke Države, sa pokretom „Okjupaj“ (Occupy), na kraju se vrativši na Mediteran zauzimanjem parka Gezi u Istanbulu.
Deo ovog talasa međunarodnih pobuna bio je i pokret zauzimanja trgova u Grčkoj. „Pokret okupiranja trgova“, u kome su učestvovale stotine hiljada Grkinja i Grka, može se smestiti i u uži, domaći kontekst – kao jedna u ciklusu narodnih mobilizacija koje su potresle zemlju već u maju 2010. godine, kada je parlament usvojio prvi memorandum o razumevanju sa evropskim finansijerima. Ovaj talas nemira je, u različitim oblicima, potrajao sve do leta 2015. godine – dakle, i nakon što se „pokret okupiranja trgova“ ugasio.
Iako su postojale brojne razlike između narodnih ustanaka u različitim zemljama, grčki pokret je ipak imao i mnoge zajedničke odlike sa pokretima vani, naročito onima na Mediteranu. Svi pokreti su bili impresivnih masovnih razmera; po društvenom sastavu, bili su međuklasni pokreti, pri čemu su mladi svršeni studenti igrali značajnu ulogu; uživali su gotovo sveopštu narodnu podršku; povrh svega, podrazumevali su širok dijapazon akcija, a u prvom redu – zauzimanje javnih prostora.
Ništa manje značajne nisu bile ni subjektivne sličnosti ovih pokreta. Izgrađujući se van već ustanovljenih organizacionih okvira i preko postojećih linija političkih podela, pokreti su stavili snažan naglasak na samoorganizovanje, spajajući socioekonomske zahteve sa užim političkim oblicima poput direktne ili participativne demokratije. Držeći se podalje od levičarske ikonografije i istorijskih referenci, te sa snažnim prisustvom nacionalnih zastava na protestima, ovi pokreti su ispoljavali jasan „nacionalni“ karakter. Međutim, pokreti su takođe oživeli i jedan oblik internacionalizma, ukazivanjem na zajedničko iskustvo solidarnih praksi, kao i transnacionalni protok simbola, slogana i oblika akcije.
Zato nam razumevanje grčkog iskustva može pomoći da izvučemo neke opštije zaključke o paradoksu svojstvenom svim ovim pokretima – naime, o neskladu između njihove masovne, ustaničke dimenzije i njihovog ograničenog političkog uticaja. Jednostavno rečeno, ovi pokreti nisu bili kadri da dovedu do trajnijih promena u skladu sa ciljevima koje su postavili pred sebe.
Organska kriza
Da bismo shvatili dublje uzroke ovakvog razvoja, korisno je da se najpre upoznamo sa pojmom „organske krize“, koji je razvio Antonio Gramši u svojim Zatvorskim beleškama.
Organska kriza se odnosi na iznenadan i radikalan prekid odnosa između društvenih klasa i političkih snaga koje su do tada obavljale predstavničku funkciju. Ovo je poseban oblik političke krize, svojstven parlamentarnim režimima, u kojima uvećan i pluralistički institucionalni sistem organizuje uslove pod kojima podređene klase pristaju na buržoasku dominaciju.
Stabilnost ovog sistema hegemonije ruši se (otuda je karakter krize „organski“) pod združenim uticajem dva faktora. Prvi je neuspeh vladajuće klase u nekom poduhvatu od strateške važnosti, kao što je rat ili neko pitanje od nacionalnog značaja. Drugi faktor je nagli prelaz velikih masa ljudi iz pasivnog u aktivno stanje. Ova promena, kako Gramši naglašava, dovodi do eksplozije zahteva od strane mobilisanih masa; međutim, u postojećim okolnostima, ovi zahtevi čine „neorgansku“ – nekoherentnu – celinu.
Za Gramšija ti zahtevi svejedno čine revoluciju – pokret koji zahteva radikalan prekid s postojećim, ne bi li se izašlo iz krize koja sada postaje kriza hegemonije, odnosno kriza čitave države. Organska kriza nije isto što i revolucionarna kriza, ali ona sadrži neke elemente potonje. Krajnji ishod organske krize pre svega zavisi od „subjektivne“ intervencije političkih snaga koje se bore za vođstvo nad tekućim procesom i za njegovo usmeravanje u određenom pravcu.
Ova gramšijevska analiza nam nudi ključ za razumevanje specifičnih odlika grčke krize u proleće 2011. godine i u mesecima koji su usledili. Šok-terapija koju su nametnuli evropski memorandumi predstavljala je jasan odgovor na strateški poraz grčke buržoazije. Ona je rastvorila temelje društvenog ugovora koji je sklopljen nakon pada vojnog režima 1974. godine; preobratila je grčku viziju „evropskih integracija“ u noćnu moru; za sam kraj, uvela je trajan režim evropskog tutorstva i dovela do značajnog gubitka nacionalnog suvereniteta. Da bi zadržala državne uzde u svojim rukama, grčka vladajuća klasa je morala da prihvati podređenu poziciju i dramatično narušavanje svog međunarodnog položaja.
Spoj ove tri dimenzije – društvene, ideološke i nacionalne – doveo je do delegitimizacije ne samo vladajuće političke klase, već i čitavog sistema hegemonije. Time se srozao kredibilitet medija, režimskih „organskih“ intelektualaca i predstavničkih institucija kao takvih – uključujući one snage unutar institucija koje su igrale ulogu lojalne opozicije. Sve je ovo radikalno dovelo u pitanje kako sposobnost vladajućih elita da vode zemlju, tako i kapacitet do tada već duboko ukorenjenog dvopartijskog sistema da iznedri održiva politička rešenja.
Vredi posebno naglasiti nacionalnu dimenziju krize. Naime, tutorski odnos koji je nametnula trojka evropskih finansijera (Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) lišila je grčku vladajuću klasu i njene funkcionere njihove nacionalne funkcije. Gubitak ove funkcije propraćen je napadom na radničku klasu kakav nije viđen u posleratnoj Zapadnoj Evropi, ali koji je i te kako uporediv sa programima strukturnog prilagođavanja koje su MMF i Svetska banka promovisali u mnogim zemljama globalnog Juga i Istočne Evrope još od osamdesetih godina.
Ovaj spoj gubitka nacionalnog suvereniteta i oštrine antisocijalne ofanzive objašnjava i dubinu i sveopšti karakter grčke krize u poređenju sa, na primer, situacijom u Španiji ili Portugalu istih godina. On takođe objašnjava zašto se na okupiranim trgovima najčešće mahalo grčkom zastavom (što je, međutim, i dalje neshvatljivo onim levičarskim aktivistima koji su odbijali da shvate značenje ovog gesta u tadašnjem kontekstu).
Tako masovno prisvajanje grčke zastave kao simbola nije bilo viđeno još od dana vojne diktature (1967–74) i vremena neposredno nakon njenog rušenja. Ovo je bila reakcija na nametnutu vlast Trojke – narodna deklaracija „prave“ Grčke, koja se tako odvojila od državnih funkcionera koji navodno zastupaju narod. U korenu pada sistema hegemonije rodila se i istorijska prilika za radikalnu levicu. Levica se, po prvi put nakon više decenija, odjednom našla u poziciji da se bori za hegemoniju, što je mogućnost koja joj se retko pruža u zrelim parlamentarnim režimima.
Ka revolucionarnoj krizi?
„Pokret okupiranja trgova“ označio je početak drugog dela organske krize: onaj trenutak kada se šire mase, koje daleko prevazilaze iskusne borce i borkinje koji su do tada bili glavna snaga u mobilizacijama protiv Trojke, penju na istorijsku pozornicu. Teško bi se moglo reći da je do ovog povezivanja snaga došlo spontano. Prvih nekoliko nedelja vladala je atmosfera uzajamnog nepoverenja, dodatno podgrejana prisustvom diskreditovanih aparatčika jedne od vodećih sindikalnih konfederacija. Međutim, ovo nepoverenje je postepeno opadalo, pre svega zahvaljujući intervencijama borbenijih sindikata i radikalne levice na narodnim skupštinama koje su održavane u okupiranim prostorima. Tako se „narod s trgova“, iako ne na organski način, spojio sa radničkim pokretom.
Narodne mobilizacije su dosegle vrhunac tokom trodnevnog generalnog štrajka – 15, 28. i 29. juna – kada je broj učesnika/ca dosegao nivoe poslednji put viđene tokom sedamdesetih godina. Grčki pokret se u tom pogledu razlikovao u odnosu na španske „Indignadose“, koji nisu ostvarili nikakvu značajniju saradnju sa sindikalnim pokretom, a više je podsećao na pokrete u Egiptu i Tunisu.
To nam govori i o neverovatnoj opsežnosti grčkog pokreta. Nema sumnje da je mnogo veći procenat stanovništva učestvovao u „pokretu okupiranja trgova“ u Grčkoj negoli u „Indignadosima“ u Španiji. Grčki pokret je stoga lako uporediv sa arapskim ustancima. Prema pouzdanim istraživanjima, oko 2,8 miliona ljudi – čak 30% odraslog stanovništva! – reklo je da će „sigurno“ učestvovati u protestima početkom juna 2011. godine, čemu treba dodati i visokih 21% ljudi koji su rekli da će se „vrlo verovatno“ pridružiti protestima.
Istovremeno, 35% anketiranih ljudi reklo je da su već učestvovali u ranije organizovanim demonstracijama i drugim narodnim inicijativama. S obzirom na činjenicu da je pokret dostigao svoj vrhunac tokom generalnog štrajka 28. i 29. juna, realistično je reći da je barem trećina stanovnika/ca Grčke aktivno učestvovala u ovim mobilizacijama. Štaviše, istraživanja sprovedena tokom ovog perioda pokazuju da se barem dve trećine Grkinja i Grka protivilo memorandumima i Trojkinom režimu.
Ovako visok stepen učešća u mobilizacijama objašnjava i zašto su one toliko dugo trajale i bile tako intenzivne. Iako je sam „pokret okupiranja trgova“ opao nakon što je 29. juna u parlamentu izglasan „posrednički“ memorandum, mobilizacije su nekoliko meseci kasnije dosegle novi vrhunac. Tokom 19. i 20. oktobra, čitavu Grčku je paralisao najmasovniji generalni štrajk još od pada diktature. Nedelju dana kasnije, na državni praznik 28. oktobra – kada je Grčka 1940. godine rekla „ne“ Musoliniju – ljudi su izašli na ulice u desetinama gradova i prekinuli vojne parade, nateravši državne funkcionere (uključujući predsednika) da siđu sa bine.
U isto vreme, ostavku je podneo tadašnji grčki premijer Jorgos Papandreu. Papandreu je prethodno doživeo sraman poraz na Samitu G20 u Kanu, gde je predložio referendum o tek usvojenom memorandumu. Vladu je potom formirala „široka koalicija“ favorizovana od strane EU i predvođena bankarom Lukasom Papadimosom. No, naglo opadanje podrške Papadimosovoj vladi, kako izvan tako i unutar parlamenta, navelo ga je da sazove prevremene izbore u maju, a potom i u junu 2012. godine, nakon što na majskim izborima niko nije uspeo da obezbedi parlamentarnu većinu. Na ovim duplim izborima došlo je do urušavanja dvopartijskog sistema u Grčkoj. Njegovi noseći stubovi – socijaldemokratski PASOK i desničarska Nova demokratija – spali su sa zajedničkih 77,4% glasova u novembru 2009. na samo 42% glasova 2012. godine.
Zato bez preterivanja možemo reći da je grčka kriza sadržala neke elemente revolucionarne situacije, onako kako je određuje Lenjin (čija definicija je jedan od glavnih izvora gramšijevskog pojma organske krize):
Pobeda revolucije moguća je samo onda kada „niže klase“ više ne žele da žive po starom, a „više klase“ ne mogu da nastave po starom. Ovu istinu možemo iskazati i drugačije: revolucija je nemoguća bez nacionalne krize, koja pogađa i eksploatisane i eksploatatore.
Lenjin pak u istom pasusu navodi još jedan, ređe spominjan uslov revolucije, koji je – iako odlučujući – nedostajao u grčkom slučaju:
da većina radnika (ili barem većina klasno osvešćenih, mislećih i politički aktivnih radnika) u potpunosti shvati da je revolucija neophodna, i da bude spremna da umre za nju.
Drugim rečima, do revolucije ne može doći ako izostaje masovna podrška za revolucionarna rešenja; a ova podrška se ne razvija kao spontana posledica masovnog pokreta. Potrebna je određena vrsta političke pripreme i intervencije. Upravo je ova vrsta kolektivne svesti nedostajala narodnom ustanku čiji je krajnji horizont bio oblikovan vatrenim protivljenjem Trojci i vodećim političarima – a ne voljom da se iz temelja promeni postojeći društveni poredak. To, međutim, ne menja činjenicu da se, po prvi put nakon velikih pobuna šezdesetih i sedamdesetih godina, pojavila mogućnost rušenja postojećih odnosa društvenih i političkih snaga, i to u evropskoj zemlji koja je još jednom postala slaba karika unutar kontinentalnog centra kapitalizma.
Značaj pokreta i njegova ograničenja
„Pokret okupiranja trgova“ iz 2011. godine izrastao je iz dugog niza protestnih događaja koji su obeležili modernu grčku istoriju. No, iako ovim možemo da objasnimo njegovu veličinu i značaj, ipak ne možemo da objasnimo naglu i eksplozivnu prirodu ovog ustanka. „Narodu s trgova“ uglavnom je manjkalo prethodnog organizacionog iskustva, pa čak i iskustva učešća u kolektivnim akcijama; stoga je i pružio ono što bi Gramši nazvao nekoherentnom skupinom zahteva i praksi.
Ko god se u ovo vreme obreo na atinskom trgu Sintagma, setiće se kombinacije besa i borbenosti; atmosfere nalik onoj na fudbalskim utakmicama i istinskog radikalizma; odbijanja svakog oblika „politizacije“ protesta i istovremenog traganja za načinima samoorganizacije i direktnog učešća u javnim poslovima. Ovaj bućkuriš najrazličitijih stavova i praksi bio je propraćen zanosom sa „magičnim rešenjima“ za krizu – bilo da je reč o pozivima na povratak antičkoj atinskoj demokratiji, ili o različitim teorijama zavere po pitanju porekla javnog duga.
Možda i najvažnija protivrečnost bila je sadržana u zahtevu koji je postao svojevrsno opšte mesto „pokreta trgova“; u pitanju je zahtev za άμεση δημοκρατία, što se najčešće prevodi kao „direktna demokratija“. Grčku reč άμεση najbolje je pak prevesti rečju „neposredno“ da bi se shvatilo njeno dvostruko značenje: „neposredno“ znači i „bez posrednika“ (dakle direktno) i „istog trenutka“. Jedno od glavnih ograničenja „pokreta trgova“ utoliko leži u činjenici da nije dao nikakav konkretan sadržaj ovom zahtevu za neposrednom demokratijom.
Za mnoge je taj zahtev značio spontani – pa čak i brutalni – antiparlamentarizam, izražen u paroli koju su izvikivale impresivne mase ljudi na Sintagmi: „Spalimo ovaj bordel od parlamenta“. Za druge je on značio slobodarski ideal demokratije bez posrednika – čist model horizontalne demokratije, kakav je tada (privremeno) postojao na zauzetim trgovima.
Za treće, ovaj zahtev je značio drastičnu, ali nejasno određenu institucionalnu reformu, kojom bi se uvela „istinska“ demokratija, ili barem koliko-toliko funkcionalan demokratski sistem kakav je postojao pre nametanja Trojkinog režima i eksplozije autoritarizma koja je usledila za tim. Povrh toga, inicijalni proglas „pokreta okupiranja trgova“ (po kome su kasnije nazvani i stranica i grupa na Fejsbuku, gde je pokret s trga Sintagma i počeo da se rađa) poneo je naziv „Prava demokratija, sada i odmah!“ (Real Democracy Now!), kao direktna referenca na madridski pokret (¡Democracia Real YA!) ponikao na trgu Puerta del Sol.
„Pokret okupiranja trgova“ nije uspeo da napravi plodnu sintezu ovih ideja i tako stvori osnovu za alternativni politički projekat. On takođe nije uspeo ni da osmisli drugačiju ekonomsku organizaciju društva, koja bi otišla dalje od odbijanja mera „štednje“ i Trojkinog tutorstva. To mu daje tipičan „negativni“ karakter pobuna iz prošle decenije; Alen Badju ih određuje kao pobune čiji je glavni, ako ne i jedini ujedinjujući faktor široko narodno odbijanje garniture na vlasti.
Iz svega navedenog trebalo bi da je očigledno da nedostatak vizije alternativnog političkog projekta ne samo da nas – kao što postmodernistički mislioci vole da tvrde – ne oslobađa „bagaža“ ideologija i „velikih narativa“, već nas čini politički nemoćnim i, po pravilu, dovodi do restauracije reakcionarnih režima. Bespoštedna diktatura generala El Sisija u Egiptu je najjeziviji primer.
Pa ipak, glavna prepreka daljem razvoju pokreta javila se na drugoj ravni. Moglo bi se reći da je, u krajnjoj liniji, odatle sve krenulo nizbrdo. Nije stvar samo u tome što pokret nije bio sposoban da formuliše globalnu alternativu, pa čak ni u njegovom neuspehu da spreči usvajanje memoranduma u parlamentu. Takvi ciljevi su, zapravo, od samog početka delovali kao da su izvan dosega eksplozivnog, heterogenog pokreta, čije se konačno trajanje merilo nedeljama. Odlučujuća greška ležala je u činjenici da pokret za sobom nije ostavio organizacioni okvir – pa čak ni skicu nečeg takvog – koji bi omogućio da se narodna pobuna podigne na viši nivo.
Pokret je ipak za sobom ostavio vredne, a u nekim okolnostima i trajne elemente potrebne za takav poduhvat. On je uveo značajne novine u uobičajeni repertoar kolektivnih akcija i podstakao razvoj mnogih lokalnih inicijativa za pružanje solidarnosti, samoorganizovanje i direktnu akciju. Ali on nije uspeo da iznedri političku formu kadru za autonomno organizovanje i koordinisanje narodnih borbi u periodu koji je usledio. To ograničenje deli sa drugim sličnim pokretima koji su izbijali širom sveta, kako tada tako i otada.
Ukratko, u kapacitetu u kome je operisao, pokret nije uspeo da savlada prepreke razvoju širih, alternativnih vizija društva, niti da ostvari plodotvornu saradnju sa političkim akterima. Ovo je glavni razlog nesklada između zaista impresivnih mobilizacionih sposobnosti pokreta i njegove nesposobnosti da postigne opipljive, pozitivne rezultate.
Kapitulacija
Grčka na prvi pogled deluje kao izuzetak od isključivo negativnog ujedinjujućeg principa koji je Badju definisao (i iskritikovao). Ciklus narodnih mobilizacija koji je trajao od 2010. do 2012. godine zaista je doveo do promene na političkoj sceni, čiji je najveći dobitnik bila Siriza. Siriza je delovala kao jedina snaga voljna da zadovolji zahtev za političkim „nultim časom“ – zahtev koji su izrekle, ali nisu bile kadre da ga i ispune, narodne mobilizacije. U datom kontekstu – pri čemu ne treba smetnuti s uma simbolički značaj radikalne levice u zemlji koja je iskusila građanski rat i decenije antikomunističkog progona – Sirizin program „levičarske vlade koja neće pristati na ’štednju’“ izgledao je kao odluka da se raskrsti s postojećim političkim okvirom.
Uprkos negativno, tj. defanzivno formulisanom cilju (ukidanje mera „štednje“ i Trojkinog tutorstva), Sirizin program bio je shvaćen kao pokušaj da se prevaziđu ograničenja tradicionalne uloge levice u grčkom dvopartijskom sistemu, svedene na podređenog opozicionog aktera, te da se povede prava bitka za vlast. U tom smislu – pa makar i jedino u tom smislu – Siriza se pokazala kao akter sposoban da razume mogućnosti koje je nudila organska kriza. Ovo je ključna lekcija koju treba izvući iz čitavog perioda: kontinuirane narodne mobilizacije zaista stvaraju uslove za pomeranje politike ulevo – ali da bi se ti uslovi ostvarili, nužan je politički program koji ima potencijal da postane hegemonijski.
Tako dolazimo do pitanja odgovornosti – i, u konačnici, neuspeha – aktera koji je igrao ovu ulogu. U nedostatku prostora za sistematičnu analizu, možemo reći tek toliko da se Sirizina uloga svela na puki izborni menadžment dinamike koja je stvorena zahvaljujući mobilizacijama „odozdo“; naime, trebalo je održavati nivo borbenosti koji će osigurati uspeh na biralištima. Siriza nikada nije ponudila plan organizovanja narodne borbe. Nije izgradila ni srednjoročnu viziju, pa čak ni obezbedila najneposrednije uslove za pobedu u predstojećoj borbi. Među ovim uslovima jedan je bio od presudnog strateškog značaja: ulazak u sukob sa EU i suprotstavljanje mehanizmima za koje je bilo sasvim očekivano da će ih Unija upotrebiti protiv bilo koje vlade koja se usudi da dovede u pitanje njene politike. Prvi neprijatelj koji je trebalo da padne na tom putu bio je evro – nuklearno oružje Evropske centralne banke.
Činjenica da je Siriza kapitulirala ne znači da se baš ništa nije desilo u tih prvih sedam meseci 2015. godine – da nije odigran, a potom i izgubljen, jedan ulog od istorijskog značaja. Ali njena kapitulacija je pokazala da presudni činilac nije bila Sirizina pobeda na izborima u januaru 2015; štaviše, ova pobeda je samo intenzivirala ciklus borbi koje su otpočele 2010. godine – sada i protivno volji onih figura koje su te borbe dovele na vlast. Prelomni trenutak nastupio je u julu 2015. godine, sa referendumom o novom evropskom paketu mera „štednje“. „Vatreno proleće“ 2011. ponovo je buknulo ne kada je Siriza dobila izbore, nego najpre trećeg jula 2015. godine, tokom mitinga na trgu Sintagma, a potom i na referendumu petog jula, kada je 61,3% grčkih građana/ki reklo „ne“ novom memorandumu.
Gromoglasno „ne“ zapanjilo je čitav svet – iako je, samo nekoliko dana kasnije, pretvoreno u „da“ daljim evropskim merama „štednje“, zahvaljujući političkoj volji onih koji su u ishodu grčkog referenduma prepoznali opasan teret kog se treba što pre rešiti. Nakon što je Aleksis Cipras stavio svoj potpis na treći memorandum, Grčka se preko noći pretvorila iz uzdanice u traumu od koje se ni grčka ni međunarodna levica još nisu oporavile.
Zato je od istinske važnosti da ne zaboravimo lekcije ovog teškog iskustva. Prva je da čak ni masovni pokret takvog intenziteta i opsega kakav je bio grčki ne može samostalno da ponudi rešenja za probleme koji su otvoreni samom činjenicom njegovog postojanja. Politika ostaje nužan, a u konačnici i odlučujući činilac koji oblikuje ishod svake date situacije. No, takođe je jasno da ne treba da se zanosimo svakim političkim programom koji sebe predstavlja kao levičarski, a koji uporno odbija da predoči na koji način će osigurati pobedonosan ishod.