Vodič za štrajk je dragocena brošura za nastajući radnički pokret u našoj zemlji. Izašao je na leto 2010. i izdat je u Novom Sadu. Posebno vredi istaći da su ovu knjižicu od sedamdeset i četiri strane sastavile žene. Budući da su žene radnice dvostruko potlačene, eksploatisane kao radnice i tlačene kao žene, hrabrost autorki treba da posluži kao primer i inspiracija svim radnicama i radnicima da i oni mogu da pruže otpor tiraniji kapitala na radnom mestu. Knjiga, zaista, nije posvećena samo zaslužnim ženama borcima, već svim zaposlenima „koji više ne mogu da trpe tlačenje, diskriminaciju i eksploataciju“.
Čitaoci će se u Vodiču sresti sa četiri korisna teksta. Prva dva su svedočenja radnica iz jednog malog, javnog, odnosno jednog velikog, privatnog preduzeća. Treći tekst je priča žrtve šikaniranja, odnosno „mobinga“. Zaključnu sekciju piše advokatkinja, specijalizovana za radno pravo, kao vodič kroz zakone o štrajku. Ona takođe komentariše tekstove drugih autorki. Njene ocene i saveti o zakonitosti postupaka koje druge učesnice projekta opisuju pojavljuju se usputno crvenom bojom u njihovim tekstovima, kako bi se ukazalo na to kako radnice i radnici treba da, pravno gledano, postupaju kada ulaze u štrajk.
Prvu i najinspirativniju priču o štrajku u javnom sektoru piše Liza de Mone koja se, zbog moguće odmazde, koristi pseudonimom. Njen doprinos počinje objašnjenjem na koji način dolazi do štrajka nakon gomilanja nepravdi na poslu.
„Prvo se traže „veze“ unutar partije koja „gazduje“ tim resorom u nameri da se za sebe obezbedi „zaštita“. Drugi način odbrane su sedativi koji su u nekim javnim službama vrlo popularno sredstvo za opuštanje i bekstvo od stvarnosti. Štrajk se dešava retko i to u trenutcima u kojima nezadovoljstvo ključa do eksplozije.“
Liza de Mone ističe da su uslovi za uspešno vođenje štrajka pažljivo spremanje terena, što podrazumeva poznavanje zakona i postupanje prema njemu, okupljanje ljudi u sindikat, prikupljanje šire solidarnosti preko sindikata ili medija, oprezno ponašanje na poslu i u pregovorima, te stalno obnavljanje unutrašnje saglasnosti i duha učesnika. Neuspeh štrajka koji opisuje ona u velikoj meri objašnjava problemom egzistencije, kao najvećim neprijateljem sindikalnog aktivizma. Ipak, Liza de Mone tvrdi: „Suprostvali smo se nepravdi i zbog toga svi delimo snažno osećanje ponosa.“ Drugim rečima, iako je kolektiv izgubio bitku i bio potpuno razbijen, usled velikog broja otkaza, on je kroz bitku stvorio borbeni duh kod svakog pojednica i pojedinke za nastavak rata sa poslodavcima na drugim radnim mestima.
Druga i treća autorka predstavljaju nešto drugačiju sliku koja nije ni malo manje poučna, koliko god da je potresna i teška. To je u oba slučaja u velikoj meri rezultat nedostatka solidarnosti na radnim mestima i u širem društvu. Tekst izvesne G.K, pod naslovom „Privatizacija, štrajkovi, otkazi“, je svedočenje o prečesto usamljenoj borbi predsednice organizacije sindikata u ruiniranoj privatnoj firmi.
G.K. nakon suprotstavljanja pljački i otkazima koji sprovode nove gazde gubi posao. Često naivna i nedovoljno informisana o zakonskim mogućnostima i preprekama, G.K. krivi sindikat koji je nije obučio za njenu sindikalnu poziciju na koju dolazi neposredno pred početak opisanih dešavanja.
Sindikat ne vrši nikakvu edukaciju među radnicima o njihovima pravima. Sindikalna birokratija se na nivou grada sistematski ponaša kao saveznik novih vlasnika, dok centrala u Beogradu pokazuje savršenu nezainteresovanost za ceo slučaj. Podele među radnicima, razni pritisci poslodavaca i lokalnih vlasti, kao i nedostatak šire podrške, osuđuju proteste i štrajkove koje G.K. organizuje na propast.
Dok radništvo sedi u kuhinji, vlasnici dobijaju kredite na hipoteku, povećavaju sebi plate, iznose imovinu radi rasprodaje, kasne sa platama i šalju novac na račune svojih drugih firmi. Ova priča se završava opisom života otpuštenih radnica i radnika, koji često preživljavaju radom na crno, gde imaju još manje prava nego u „zakonski regulisanom“ radnom odnosu.
Nedostatak pravne države svuda se ističe ne kao izuzetak, već kao pravilo: sve ovo se odvija čak nakon odluke Ustavnog suda da je privatizacija, zapravo, bila nezakonita! Tu odluku, jednostavno, nema ko da sprovede… dok se odluke o otkazima donose i sprovode izuzetno brzo i efikasno.
Treći tekst pod naslovom „Mobing na srpski način“ piše D.L. koja, nakon više od tri decenije radnog staža, biva bez obrazloženja premeštena na niže radno mesto. Ona i njene kolege dodatno trpe nehumane uslove rada gde im se zdravlje pogoršava. Nemarne reakcije državnih zvaničnika, rasturanje sindikalne organizacije i dug sudski proces sa samo delimičnom naknadom za nanetu štetu, karakterišu ostatak ove priče.
„Vodič za štrajk kroz zakone“ Dejane Ivančić Spasojević nudi nam, za kraj, koncizan i veoma pristupačan uvod u glavna pravna dokumenta koja su nezaobilazno oruđe radnica i radnika koji razmišljaju o štrajku: Ustav, Zakon o radu, Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova i Zakon o štrajku, uz par reči o ulozi sindikata u svemu tome. Autorka tvrdi da su veliki sindikati previše birokratizovani i da novi sindikati koji počivaju na samoinicijativi radnica i radnika u borbi treba da razviju veću solidarnost zaposlenih, da sprovode efikasniju edukaciju o pravima koje radništvo poseduje i da formiraju fondove za finansijsku podršku zaposlenicima u štrajku. Ona završava pozivom: „Napred, hrabro u štrajk.“
Našoj zemlji je zaista preko potrebno obnavljanje slobodnog i borbenog radničkog pokreta. Sama činjenica da u Srbiji ima 35,000 sindikata je dovoljan dokaz poraznog stanja na polju zaštite radničkih prava. Vodič, stoga, zaslužuje da bude široko čitan na radnim mestima, posebno u kontekstu prolongirane ekonomske krize.
Obnavljanje radničkog pokreta, doduše, ne znači nužno stvaranje novih sindikata, kako tvrdi Vodič, iako ne treba ni to isključiti kao mogućnost. Naprotiv, bitno je istaći iskustvo stvaranja međuštrajkačkih komiteta nezavisno od sindikata kao dobar način da se u borbi prevazilazi birokratizacija i podeljenost radničkih sindikata i stvara novi i jedinstven pokret odozdo.
Oprez je potreban i pri stalnom insistiranju Vodiča na potrebi da radništvo svuda postupa po zakonu. Naravno, bitno je da radnice i radnici poznaju zakon kako ih poslodavci ne bi preveli žedne preko vode.
Ipak, moramo biti svesni da oni koji pišu, tumače i sprovode zakon to rade u korist poslodavaca. Buržoasko pravo formalno daje jednakost svima, ali na taj način maskira postojeće nejednakosti u društvenim odnosima. Obustava rada će, na primer, udariti na standard života svake radnice i svakog radnika, dok to nije slučaj sa vlasnicima preduzeća. Prvi mahom žive samo od svoje plate i skromnih ušteđevina, dok ovi drugi poseduju nagomilani profit iz prethodnih godina poslovanja, koji je srazmerno mnogo veći. Miškoviću ne krče creva ako jedna njegova radnja u Knez Mihajlovoj štrajkuje nedelju dana, dok njegove radnice i radnici potencijalno gube sredstva za osnovne namirnice ako su toliko dugo bez dela plate.
Pritom, ako uzmemo u obzir da poslodavci mahom uživaju podršku državnog aparata, ravnoteža svakako ide u korist kapitalista. Svaka naša radnica i svaki radnik koji su ikada stupili u štrajk znaju kako se policija ponaša prema njima kada dođu na protest u Beograd – „kornjače“ ih opkoljavaju i tako odvajaju od ostatka društva. To je samo način da se štrajkačima pošalje signal da su sami i slabi, a ostatku društva da je štrajk nepoželjan i na neki neobjašnjen način opasan.
Društvene okolnosti i zakon, dakle, sistematski brane interes vladajuće klase. To je posebno jasno u uslovima kapitalističke krize, kada oskudica mahom pritiska najšire slojeve i kada državna represija raste.
Zato je, kao dopunu Vodiču, potrebno istaći da je ključna slabost radničkog pokreta danas nepostojanje levičarske, radničke partije na radnim mestima i u javnom životu. Jedna takva organizacija, koja bi okupljala najborbenije aktiviste, bila bi snažan podstrek za nezavisnu i organizovanu radničku inicijativu odozdo, a ujedno i glavna prepreka državnoj represiji.
Pokretanjem pitanja širih od nepravde na radnom mestu – poput državne represije, penzija, poskupljenja, nestašica, nezaposlenosti, fašističkog huliganizma, neuspele privatizacije i, naposletku, alternativnog ekonomskog programa za oživljavanje privrede, dostojanstven život i punu zaposlenost – radnička partija bi podstakla samopouzdanje radničke klase i svih potlačenih da se bore za svoja prava. Jer, bitno je da ljudi u kontekstu krize veruju da alternativa zaista postoji – da ne moraju oni da plate za krizu koju nisu sami napravili. Neka kapitalisti plate za kapitalističku krizu!
Ništa od ovoga, naravno, ne umanjuje značaj Vodiča za organizovanje radničkih borbi. Njegova glavna poruka ostaje ključni podstrek za uspeh borbe za radnička prava: solidarnost je naša snaga!